Monthly Archives: July 2016

Distimija – hronična depresija

Hronični depresivni poremećaj (Dysthymia)

Šta je Hronični depresivni poremećaj (distimija)?

Hronični depresivni poremećaj  (HDP) je oblik hronične depresije. To je relativno nova dijagnoza koja kombinuje dve ranije dijagnoze distimiju i hroničnu veliki depresivni poremećaj. Kao i druge vrste depresije, hronični depresivni poremećaj uzrokuje kontinuirani osećaj duboke tuge i beznađa. Ta osećanja mogu uticati na raspoloženje i ponašanje, kao i fizičke funkcije, uključujući apetit i san. Kao rezultat toga, ljudi sa distimijom često gube interes za sprovođenje aktivnosti u kojima su nekada uživali i imaju problema da završe svakodnevne zadatke.

Ovi simptomi se vide u svim oblicima depresije.Distimija, međutim, ima simptome koji su blaži i dugotrajniji.Simptomi distimije mogu da traju godinama i mogu da ometju u školi, na poslu i ličnim odnosima. Hronična priroda HDP može biti veći izazov da se nosi sa simptomima. Međutim, distimija se uspešno leči kombinacijom lekova i terapije razgovorom.

Simptomi

Simptomi distimije

Simptomi HDP su slični simptomima depresije. Međutim, ključna razlika je u tome što je distimija hronična, sa simptomima koji se javljaju u većini dana u trajanju od najmanje dve godine. Ovi simptomi uključuju:

  • trajna osećanja tuge i beznadja
  • problem spavanja
  • niska energija
  • promena u apetitu
  • teškoće u koncentraciji
  • neodlučnost
  • manjak interesovanja u dnevnim aktivnostima
  • smanjena produktivnost
  • nisko samopoštovanje
  • negativan stav
  • izbegavanje društvenih dogadjaja

Simptomi distimije često počinju da se pojavljuju u detinjstvu ili adolescenciji. Deca i tinejdžeri sa distimijom mogu izgledati razdražljivi, namćorasti ili pesimisti tokom dužeg perioda. Oni takođe mogu prikazati probleme u ponašanju, loše uspehe u školi, i tešku interakciju sa drugom decom u društvenim situacijama. Njihovi simptomi dolaze i odlaze tokom nekoliko godina, a njihova težina može da varira tokom vremena.

Uzroci

Uzroci hronične depresije

Uzrok distimije nije poznat. Određeni faktori mogu doprineti razvoju stanja. Oni uključuju:

  • hemijski disbalans u mozgu
  • porodična istorija ovog stanja
  • istorija drugih mentalnih poremećaja, kao npr anksioznost ili bipolarni poremećaj
  • stresni ili traumatični životni dogadjaji, npr gubitak voljene osobe ili finansijski problemi
  • hronična fizička bolest, npr srčano oboljenje ili dijabetes
  • fizička povreda mozga, npr potres mozga

Dijagnoza

Dijagnostifikovanje hroničnog depresivnog poremećaja

Da bi dao tačnu dijagnozu, vaš lekar će prvo izvršiti fizički pregled. Vaš lekar će takodje obaviti testove krvi ili druge laboratorijske testove kako bi se isključila moguća medicinska stanja koja mogu biti uzrok simptoma. Ako nema fizičkog objašnjenja za vaše simptome, onda lekar može početi da sumnja da je to stanje mentalnog zdravlja.

Lekar će vam postaviti neka pitanja za procenu vašeg trenutnog mentalnogi emocionalnog stanja. Važno je biti iskren sa svojim lekarom o svojim simptomima. Vaši odgovori će im pomoći da utvrde da li je vaš problem distimija ili druga vrsta bolesti.

Mnogi lekari koriste simptome navedene u dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5) za dijagnozu hronične depresije. Ovaj priručnik je objavljen od strane Američkog udruženja psihijatara. HDP simptomi navedeni u DSM-5 uključuju:

  • depresivno raspoloženje skoro svakog dana i većinu tog dana
  • smanjeni apetit ili prežderavanje
  • poteškoće sa uspavljivanjem ili ostajanjem u budnom stanju
  • niska energija ili iscrpljenost
  • nisko samopoštovanje
  • loša koncentracija ili teškoće u donošenju odluka
  • osećanja beznadja

Da se dijagnostikuje distimija kod odraslih  oni moraju da imaju depresivno raspoloženje najveći deo dana, skoro svaki dan, u toku dve ili više godina.

Za decu ili tinejdžere za ovu  dijagnozu poremećaja  oni moraju da dožive depresivno raspoloženje ili razdražljivost tokom celog dana, skoro svaki dan, najmanje jednu godinu.

Ako vaš lekar smatra da imate HDP, on će vas verovatno uputiti kod stručnjaka za mentalno zdravlje za dalju procenu i lečenje.

Lečenje

Lečenje hroničnog depresivnog poremećaja

Distimija se leči lekovima i terapijom razgovorom. Za lekove se veruje da su efikasniji oblik lečenja nego terapija razgovorom  kada se koriste samo oni. Međutim, kombinacija lekova i terapije  razgovorom je često najbolji način lečenja.

Lekovi

Distimija može da se leči raznim antidepresivima, uključujući:

  • selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI), kao što su fluoksetin (Prozac) i sertralin (Zoloft)
  •  triciklični antidepresivi (TCA), kao što je amitriptilin (Elavil) i amoksapin (Asendin)
  • serotonin i inhibitori ponovnog preuzimanja norepinefrina (SNRIs), kao što su desvenlafaksin (Pristik) i duloksetin (Cimbalta)

Možda ćete morati da isprobate različite lekove i doze da se pronađe efikasno rešenje za vas. Ovo zahteva strpljenje, jer mnogim lekovima je potrebno nekoliko nedelja za puni efekat.

Razgovarajte sa svojim lekarom ako i dalje imate pitanja u vezi vaših lekova. Vaš lekar može predložiti donošenje promene u dozi ili leku. Nikad ne prestajte da uzimate lekove prema uputstvu bez prethodnog razgovora sa svojim lekarom.Prekid lečenja iznenada ili izostanak više doza može izazvati simptome odvikavanja i da se pogoršaju simptomi depresije još više.

Terapija

Terapija razgovorom je korisna opcija lečenja za mnoge ljude koji imaju distimiju. Poseta psihoterapeutu vam može pomoći da naučite kako da:

  • izrazite svoje misli i osećanja na zdrav način
  • se izborite sa vašim emocijama
  • se prilagodite životnoj promeni ili krizi
  • identifikujete misli, ponašanja i emocije koje izazivaju ili pogoršavaju simptome
  • zamenite negativna verovanja sa pozitivnima
  • povratite osećaj zadovoljstva i kontrole u vašem životu
  • postavite realne ciljeve za sebe

Terapija razgovorom može da se radi pojedinačno ili u grupi. Grupe za podršku su idealne za one koji žele da podele svoja osećanja sa drugima koji se suočavaju sa sličnim problemima.

Promene načina života

Distimija je dugotrajno stanje, tako da je važno da aktivno učestvujete u vašem planu lečenja. Činjenje određenih promena načina života može da dopuni medicinske tretmane i da olakša simptome. Ove mere uključuju:

  • vežbanje maker tri puta nedeljno
  • ishrana koja podrazumeva prirodnu hranu, kao što je voće i povrće
  • izbegavanje droge i alkohola
  • poseta akupunkturisti
  • uzimanje odredjenih suplemenata, uključujući kantarion i riblje ulje
  • praktikovanje joge, tai čija ili meditacije
  • pisanje dnevnika

Prognoza

Dugoročna prognoza za ljude sa hroničnim depresivnim poremećajem

Pošto je distimija hronično stanje, neki ljudi se nikad ne oporave u potpunosti. Tretman može da pomogne mnogim ljudima da upravljaju svojim simptomima, ali nije uspešan za svakoga. Neki ljudi mogu i dalje da doživljavaju ozbiljne simptome, koji ih ometaju u njihovim ličnim ili profesionalnim životima.

Kad god da vam je teško suočavanje sa vašim simptomima, pozovite Nacionalnu liniju za prevenciju suicida na 800-273-8255. Postoje ljudi na raspolaganju 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji koji će razgovarati sa vama o bilo kom problemu koji možete da imate. Takođe možete posetiti njihov sajt za dodatnu pomoć i resurse.Od pomoći Vam može biti i “Centar Srce” sa sedištem u Novom Sadu. To je volonterska, nevladina, neprofitna organizacija koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva. Njihov broj je 021 66 23 393 kao i 0800 300 303 (besplatan broj)

Strah od smrti – tanatofobija

Autor: Theodoros Manfredi

Pošteno je da se kaže da se svi mi pomalo bojimo smrti i sigurno je niko od nas ne bi izabrao. Međutim neke ljude taj strah vodi do krajnjih granica i u tim slučajevima oni su opisani da pate od “thanatophobie”; – izrazite fobije od umiranja i smrti.

Thanatofobija je složena fobija koja uključuje mnoge stvari i može da se izrazi na mnogo načina – preko straha od mrtvih stvari (Necrophobia), da se  bude mrtav, koncepta smrti, ili ideje umiranja. Međutim, u isto vreme se razlikuje od “anksioznosti od smrti” što je konstantna uznemirenost zbog potencijalne smrti (ali nije fobija).

Strah od smrti se može ispoljiti u drugim slučajevima kao što su opsesivno kompulsivni poremećaj ili hipohondrija. U prvom slučaju osoba ima niz rutinskih akcija koje “mora” da izvrši da bi se osećala smireno, dok u drugom pojedinac ima konstantni strah od bolesti i često sebi utvrđuje dijagnoze sa lošim rezultatima.

Da bi se strah od smrti definisao kao tanatofobija on mora početi da se meša u svakodnevni život čoveka sprečavajući ga da se angažuje u obične aktivnosti ili normalan život.

Uzrok

Uzroci fobije još uvek nisu u potpunosti shvaćeni i postoji dosta neslaganja između psihologa koji proučavaju temu. Neosporno je da postoji neka “vrednost preživljavanja” u strahu od nekih stvari (i posebno od smrti), što znači da je to evolutivna osnova za većinu strahova, međutim, to ne objašnjava zašto samo neki ljudi imaju te fobije i isto tako ne objašnjava zašto su neke fobije naizgled tako nebitne.

Evo nekih drugih objašnjenja.

Psihodinamska teorija

Frojdovski psihologija opisuje fobije kao rezultat potisnutih traumatskih događaja. Ovde “superego “ ima za cilj da zaštiti naš svesni um potiskujući traumatske događaje koji su se desili u detinjstvu sprečavajući nas tako da se sa njima “suočimo”. Međutim, ovo onda završava u nesvesnom umu izražavajući te strahove i strepnje  na različite načine, a u slučaju fobija od “projektovanja”  tih osećanja straha i gađenja na nešto što je slično na neki način. Strah od smrti onda bi, u stvari, bio strah od nečega što se pacijentu desilo u detinjstvu – na primer ako padne u jamu mogao bi zatim da poveže ovu jamu sa grobom – suzbije sećanje i na kraju projektuje svoj strah od smrti  i na slične osobine. Zanimljivo je da je Frojd takođe opisao Thanatos “instinkt “ kao “ nagon smrti” ili “nagon za samouništenjem”  i kao “povratak u neorgansko”.  Drugim rečima on je verovao da svako od nas sahranjeno u svojoj psihi gaji neki impuls da se samouništi (objašnjavajući autodestruktivno ponašanje, uzbuđenje koje traži i impuls da skoči sa visine). Tako bi ovom logikom bilo moguće da psiha može da nas zaštiti od sopstvenog impulsa od smrti i da je to objašnjenje odakle fobija potiče.

Moderniji pristup psihodinamske teorije može da se fokusira na preusmerenje naše psihologije u događaje iz prošlosti (naročito u detinjstvo), ali ignoriše dinamiku ida, ega i super-ega. Ovo bi moglo objasniti onda fobiju od smrti kao da je uzrokovana direktno svedočenjem smrti bliske osobe ili posebno upečatljive smrti nekog stranca (kao što je saobraćajna nesreća).

strah od smrti

Bihejviorizam

Bihejvioristi opisuju svu našu psihologiju u terminima ulaza i izlaza. Ovde se veruje da mi formiramo vezu između različitih stimulusa, tako da bismo mogli da povežemo belu boju sa smrću (kao u Japanu), ili kao u Pavlovljevom poznatom istraživanju gde su psi mogli da nauče da povezuju zvonjavu zvona sa hranom do tačke u kojoj je samo zvono izazivalo pljuvačku.

Tako bi u biheviorizmu opisali fobiju kao vezu između stimulusa i snažnih negativnih emocija ili osećaja kao što su strah ili bol. Onda možemo da “generalizujemo” ovu asocijaciju sa drugim sličnim stimulusima – mentalni model koji je dizajniran da nam pomogne da preživimo bez potrebe da imamo previše negativnih iskustava (u većini slučajeva je to efikasno – i nije potrebno da se opečeš na upaljač ili sveću da bi znao da su vruće stvari vruće). Ovo bi mogao biti rezultat jednog vrlo moćnog događaja, ili mnogih događaja koji deluju kao stalno pojačanje. Na primer onda bi prizor leša mogao izazvati da osetimo trzaj straha od užasa koji tada generalizujemo na sve stvari koje se odnose na smrt.

To nas onda takođe stavlja u negativni obrazac  ponašanja u kome završimo  izbegavajući stimulus i osećaj velike uznemirenosti kada ga vidimo. Ovo dalje sprovodi našu reakciju na stimulus i zato što nikada ne osporavamo naš strah od smrti to znači da nikada ne prekidamo krug.

Ova teorija je veoma verodostojna, a naročito u oblasti fobija i “desenzitizacije” koja se zasniva na ovom objašnjenju u glavnom tretmanu lečenja koje se trenutno koristi za postupanje sa fobijama. Međutim dalje teorije i studije su utvrdile da postoje i mnogi drugi elementi u našoj spoznaji i to uključuje strah i fobije.

Koginitivni bihejviorizam

Kognitivni biheviorizam je trenutno dominantno polje psihologije i “ kognitivno-bihevioralna terapija“  je veoma efikasna u lečenju niza takvih fobija pa i straha od smrti. Za to koristi osnovne pojmove iz biheviorizma a zatim dodaje “kognitivnu” komponentu na to koja se fokusira na naše negativne obrasce misli koje koristimo za kadriranje i kontekst događaja. Na primer, u slučaju fobije ne postoji samo osećaj i strah izazvan slikom, nego i misli koje okružuju ovaj događaj. Na primer, u slučaju straha od smrti mi mislimo da bi stvari kao što su “ja ću biti ništavilo kada umrem“ ili “samo gledajući ovu lobanju je iskušavanje sudbine”  ili “mogu da umrem u svakom trenutku“  i ove misli će služiti samo da pogoršaju strah. Po istom principu racionalizovanjem straha u bezbednom okruženju moguće je prevazići intenzivna osećanja straha i gledati na njih više logično.

Lečenje

Opcije lečenja tanatofobije su različite i zavisiće od toga koji od ovih opisa najviše važi za vas. Posetiti terapeuta neke vrste je svakako dobra ideja i on će biti u stanju da vam pomogne da se pomirite  sa svojim strahom od smrti. Ako posetite psihoanalitičara onda će vas informisati o događajima iz vašeg detinjstva i pokušavati da otkrije neugodna i potisnuta sećanja koja bi mogla da se manifestuju kao strah od smrti. Ili ako posetite bihejvioralnog psihologa onda ćete moći da koristite desenzitizaciju koje će postepeno uključivati povećavanje vaše izloženosti stimulusu koji vas čini da se bojite zajedno sa stalnim reosiguranjem i nagradama – to je nešto što odgovara  mnogim ljudima. KBT ili kognitivno-bihejvioralna terapija će koristiti ovu istu metodu, ali će takođe pomoći da zabeležite sadržaj svojih misli i da se identifikuju i eliminišu negativni misaoni obrasci koji čine vaš strah gorim i da se racionalizuje vaš pogled na smrt. Oni takođe mogu pružiti korisne načine koji vam pomažu da kontrolišete svoje strahove, kao što su npr vežbe disanja i pozitivne afirmacije.

Takođe mogu vam biti ponuđeni antidepresivi ili anksiolitici od vašeg lekara i to vam može pomoći u borbi protiv anksioznosti u vašem svakodnevnom životu. Važno je da se koriste samo oni koji su stvarno potrebni, i da budete sigurni da ste i dalje fokusirani na rešavanje uzroka problema, a ne samo na suzbijanje simptoma kao što je strah od smrti.

Na kraju, istraživanje koncepta smrti nekog vama bliskog i generalno meditiranje na temu takođe može biti od pomoći. Ako ste religiozni tada često posmatrate smrt u kontekstu verovanja koja mogu biti utešna, i da se vide pozitivne strane smrti, kao što su ponovno rađanje i slavljenje života voljene osobe.