Monthly Archives: July 2017

Serotoninski sindrom simptomi, uzroci, lečenje

Šta je serotoninski sindrom?

Serotoninski sindrom je potencijalno opasno trovanje lekovima. Javlja se kada se previše serotonina nakupi u organizmu. Nervne ćelije normalno luče serotonin – neurotransmiter koji pomaže u regulaciji varenja, krvotoka, temperatura i disanja. Serotonin je važan i za funkcionisanje nervnih i moždanih ćelija.

Ako pijete lekove za depresiju, migrenu i bolove, u vašem telu se može nakupiti previše serotonina. To može izazvati neke blaže, ali i ozbiljnije probleme. Ovi problemi mogu pogoditi mozak, mišiće i druge delove tela.

Serotoninski sindrom se obično javlja kada počnete sa novim lekovima. Može se javiti i ako povećate dozu lekova koju trenutnu pijete. Serotoninski sindrom se najčešće javlja kada odjednom pijete više leova i, ako se ne leči na vreme, može biti i fatalan.

serotonin sindrom

Serotoninski sindrom simptomi

Nakon nekoliko minuta, ili nekoliko sati nakon što ste popili određene lekove, mogu se javiti sledeći simptomi serotoninskog sindroma:

  • Zbunjenost
  • Dezorijentacija
  • Iritabilnost
  • Anksioznost
  • Grčevi u mišićima
  • Ukočenost mišića
  • Drhtavica
  • Dijareja
  • Ubrzan rad srca (tahikardija)
  • Visok pritisak
  • Mučnina
  • Halucinacija
  • Preterani refleksi (hiperrefleksija)
  • Proširene zenice

U težim slučajevima, mogu se javiti i sledeći simptomi serotoninskog sindroma:

  • Koma
  • Napadi
  • Nepravilan rad srca

Serotoninski sindrom uzroci

U najvećem broju slučajeva, serotoninski sindrom se javlja kada pacijent pije dva ili više lekova ili suplemenata, koji povećavaju nivo serotonina. Na primer, možete uzeti lek protiv glavobolje, a već pijete antidepresive i to dovede do serotoninskog sindroma. Još neki lekovi prepisanih lekova – antibiotici, antivirusni lekovi za lečenje HIV-a i AIDS-a i neki lekovi protiv bolova mogu takođe dovesti do povećanog nivoa serotonina.

Lekovi i suplementi koji najčešće izazivaju serotoninski sindrom su:

Antidepresivi

Antidepresivi koji mogu izazvati serotoninski sindrom su:

  • Selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (npr. Zoloft)
  • Inhibitori preuzimanja norepinefrina
  • Triciklični antidepresivi
  • Inhibitori monoaminske oksidaze
  • Ostali antidepresivi

Lekovi za migrenu

Lekovi za migrenu spadaju u kategoriju triptana i često se povezuju sa serotoninskim sindromom.

Droge

Neke vrste droga su takođe povezane sa serotoninskim sindromom (LSD, ekstazi, kokain i amfetamini).

Biljni suplementi

Smatra se da i neki biljni suplementi mogu izazvati serotoninski sindrom, posebno kantarion i žen šen.

Lekovi protiv prehlade i kašlja

Smatra se da i lekovi protiv prehlade i kašlja koji sadrže dekstrometorfan mogu dovesti do serotoninskog sindroma.

Serotoninski sindrom dijagnoza

Nema posebnih laboratorijskih testova za serotoninski sindrom. Lekari obično počinju sa pregledom anamneze i simptoma. Obavezno recite lekaru ako pijete bilo koje lekove ili ste nedavno koristili neku drogu. Te informacije će pomoći lekaru da lakše postavi dijagnozu.

Lekar obično radi nekoliko drugih testova kako bi se utvrdilo koji su sve organi pogođeni, a i kako bi se isključila mogućnost drugih oboljenja.

Neki drugi zdravstveni problemi su slični serotoninskom sindromu. Tu spadaju infekcije, predoziranje lekovima i hormonalni problemi. Neuroleptički maligni sindrom ima slične simptome kao i serotoninski sindrom. Reč je o lošoj reakciji organizma na neke antipsihotike.

Testovi koji se obično rade su rutinski test krvi, kultura krvi, testovi za određivanje tiroidne funkcije, testovi bubrežne funkcije i funkcije jetre.

Serotoninski sindrom lečenje

Ako se razviju veoma blagi simptomi serotoninskog sindroma, lekar će vam savetovati da prestanete sa lekovima koji izazivaju problem. U slučajevima težih simptoma, možda ćete morati u bolnicu.Lečenje obično uključuje:

  • Isključivanje iz terapije svih lekova koji mogu da izazovu serotoninski sindrom
  • Infuziju, kojom se ublažavaju dehidratacija i temperatura
  • Lekovi kojima se ublažava ukočenost mišića
  • Lekovi koji blokiraju serotonin

Serotoninski sindrom komplikacije

Teži grčevi mišića mogu dovesti do razlaganja mišićnog tkiva. Razlaganje ovog tkiva može izazvati teže oštećenje bubrega. U bolnici će vam možda dati lekove koji privremeno parališu mišiće kako bi se srečilo teže oštećenje. Respiratorom se olakšavaju poteškoće sa disanjem.

Serotoninski sindrom  prognoza

Uz tretman, prognoza je veoma dobra. Kada se nivo serotonina vrati u normalu, svi simptomi prolaze i ne stvaraju probleme. Ipak, ako se ne leči na vreme, serotoninski sindrom može biti fatalan.

Serotoninski sindrom prevencija

Serotoninski sindrom se ne može uvek sprečiti. Ako vam lekar prepisuje neke lekove, recite mu koje lekove već pijate. Ako uzimate kombinaciju koja može dovesti do povišenih nivoa serotonina, verovatno ćete morati na češće kontrole. Ovo je posebno važno ako tek počinjete da pijete neki lek ili ako vam lekar povećava dozu.

Anksioznost fizički simptomi

Anksioznost je sama po sebi psihički problem. Anksioznost potiče iz našeg mozga i većini ljudi je jasno zbog čega nastaje anksioznost – zbog straha, brige, nervoze – tako da se anksioznost često posmatra kroz prizmu mentalnog.

Međutim, anksioznost može izazvati i mnoge fizičke simptome, a neki od njih mogu biti i vrlo ozbiljni. Osim toga, moguće je da se fizički simptomi anksioznosti jave čak i kada nema straha ili zabrinutosti tog momenta. Anksioznost je komplikovan poremećaj i može izazvati teške fizičke simptome, koji mogu biti ozbiljni kao i bilo koja bolest.

Anksioznost – fizički simptomi

Anksioznost izaziva dugoročan stres, a stres može izazvati mnoštvo fizičkih simptoma anksioznosti. U nekim slučajevima, to može biti samo neki blaži problem sa varenjem. U težim slučajevima, može biti i dovoljno težak problem da završite u bolnisi. Fizički simptomi anksioznosti se kod svakoga drugačije ispoljavaju i zavise od tipa i težine anksioznosti.

Postoje i česti, ali i daleko ređi simptomi anksioznosti. Kod većine anksioznih ljudi fizički simptomi anksioznosti drastično variraju u zavisnosti od zdravlja, građe tela, ishrani i reakcija na anksioznost. Kod jedne osobe se može javiti jedna vrsta simptoma, a kod druge, koja ima potpuno istu jačinu i tip anksioznosti, sasvim drugi simptomi.

fizicki simptomi anksioznosti

Anksioznost – najčešći fizički simptomi

Kada kažemo „najčešći“, misli se na one simptome koje se javljaju kod gotovo svake anksiozne osobe na ovaj ili onaj način. Ponavljamo, moguće je biti anksiozan bez ikakvih simptoma, ali ako ste anksiozni, vrlo je verovatno da će se kod vas kad-tad javiti bar neki od ovih simptoma:

  • Aritmija i lupanje srca
  • Prekomerno znojenje
  • Nekontrolisana drhtavica
  • Poteškoće sa disanjem
  • Poteškoće sa gutanjem i osećaj gušenja
  • Mučnina i povraćanje
  • Osećaj vrtoglavice i nesvestica
  • „Toplotni“ napadi, slični onima u menopauzi

Neki od ovih simptoma se javljaju nešto češće nego drugi. Povraćanje se češće javlja kod teže anksioznosti, dok se ubrzan i nepravilan rad srca javlja kod skoro svakoga. Uopšteno govoreći, ovo su najčešći fizički simptomi anksioznosti koji se javljaju kod većine ljudi sa ovim problemom.

Anksioznost – retki i neuobičajeni fizički simptomi

Neki fizički simptomi anksioznosti se ređe javljaju. Ti simptomi su češći kod onih osoba koje imaju neki specifičan tip anksioznosti. Na primer, kod osoba koje imaju panične napade ili posttraumatski stres često se javlja hiperventilacija, a hiperventilacija može dovesti do mnogih drugih simptoma, uključujući:

  • Bolove u grudima
  • Slabosti ili trnjenja ekstremiteta
  • Nadutosti i gasova
  • Grčeva u prstima
  • Zevanja

Simptomi hiperventilacije nisu retki, već, naprotiv, prilično česti, ali su češći kod nekih specifičnih tipova anksioznosti. Takođe, postoji još mnogo fizičkih simptoma anksioznosti, i retkih i čestih, jer anksioznost izaziva stres koji pogađa naše telo na različite načine. Neki od tih ređih simptoma su:

  • Depersonalizacija (osećaj da se na neki način nalazite van svog tela)
  • Osip na koži
  • Glavobolje
  • Čestu potrebu za uriniranjem
  • Bolove u očima i probleme sa vidom
  • Vrtoglavicu

Jedan od najzanimljivijih, a istovremeno i najvećih problema vezanih za anksioznost je to što ne znamo kako stres tačno utiče na vas. Stres može uticati na organe, hormone, ishranu i još mnogo toga.

Na primer, moguće je da stres izazvan anksioznošću izazove različite poremećaje u organizmu, npr. anemiju. Stres može izazvati i druge mentalne poremećaje, pogotovo depresiju. Anksioznost je mnogo složenija nego što ljudi misle i može biti povezana sa brojnim fizičkim problemima, za koje ljudi obično smatraju da je uzrok fizičke prirode.

Drugi fizički problemi vezani za anksioznost

Anksioznost može izazvati i druge probleme uz fizičke simptome.

Često imamo osećaj neprijatnosti u najširem smislu. Ljudi koji nisu anksiozni često i ne primećuju te stvari – za njih, to su samo senzacije (u fizičkom smislu) kao i sve druge.

Međutim, kod anksioznih ljudi, posebno kod paničnih napada, ljudi osećaju te senzacije mnogo jače. Pošto neprestano „osluškuju“ svoj organizam, te senzacije postaju mnogo jače i izazivaju mnogo veću zabrinutost. Objektivno gledano, te senzacije mogu biti potpuno iste kao i kod nekoga ko nije anksiozan, ali je subjektivan osećaj mnogo gori.

Da li nas anksioznost može ubiti?

Anksiozni ljudi često misle da je ovo moguće, posebno kada dobiju napad anksioznosti. To nije tačno – anksioznost ne može izazvati smrt. Mada dugoročni stres može izazvati opasne posledice, momenatalni napad je gotovo bezopasan. Problem je što se ljudi tokom napada anksioznosti osećaju kao da će umret.

Anksioznost i fizički simptomi – kako ih sprečiti?

Ako imate fizičke simptome anksioznosti, vaš cilj je verovatno da ih zaustavite što je pre moguće. Jedan od problema sa ljudima koji se podvrgavaju lečenju je to što oni obično žele da izleče simptome koji im smetaju, a ne samu anksioznost. Na primer, ljudi koji imaju neki poremećaj sa varenjem zbog anksioznosti obično uzimaju lekove kojima leče poremećaj varenja. Ljudi koji pate od čestih glavobolja uzimaju lekove protiv bolova i slično.

Ovakvi tretmani obično nemaju nikakvog efekta, a ako i imaju, efekat je samo privremen. Nephodno je da kontrolišete svoju anksioznost – kada rešite taj problem i ostali simptomi će nestati.

Počnite sa sledećim stvarima:

  • Kontrolišite disanje: počnite tako što ćete disati sporije i pokušajte da ne udišete previše vazduha. Mnogi teški simptomi anksioznosti se javljaju zbog hiperventilacije, koja se javlja kada dišemo previše brzo i pokušavamo da udahnemo više vazduha nego što je organizmu potrebno. Usporeno disanje će ublažiti neke od težih simptima anksioznosti.
  • Počnite da vežbate: možda zvuči čudno, ali velik deo anksioznosti potiče i od fizičke neaktivnosti. Vežbanje oslobađa endorfine i zamara mišiće, a i jedno i drugo drastično smanjuje anksioznost. Vežbanje, a posebno džogiranje, je vrlo važno ako želite da se uspešno izborite sa anksioznošću.
  • Izbegavajte stres: obično je ovo mnogo lakše reći nego učiniti, ali postoji mnogo malih stvari koje možete uraditi kako biste izbegli previše stresa. Nemojte gledati filmove koji kod vas izazivaju jake emocije ili vas plaše, ne slušajte muziku koja vam ne prija i izbegavajte ljude koji kod vas stvaraju stres. To vam možda neće sasvim izlečiti anksioznost, ali će drastično ublažiti simptome.

Takođe, neophodno je da naučite da se izborite sa specifičnim problemima koje kod vas izaziva anksioznost, da utvrdite o kojoj vrsti anksioznosti je reč i da prepoznate kako utiče na vas kako biste je pravilno izlečili.

Ahedonija simptomi, uzrok, lečenje, prognoza

Ahedonija je poremećej kod koga se kod ljudi  javlja gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima su nekada uživali i generalno mnogo teže doživljavaju zadovoljstvo.Ahedonija je glavni simptom depresije, ali može biti simptom i drugih mentalnih poremećaja. Naravno, neki ljudi koji imaju anhedoniju nemaju nikakav mentalni poremećaj.

Anhedonija – simptomi

Postoje dva glavna tipa anhedonije – socijalna i fizička anhedonija.

Socijalna anhedonija je potpuna nezainteresovanost za bilo kakvu vrstu interakcije sa ljudima i nenalaženje bilo kakvog zadovoljstva u druženju sa ljudima. Fizička anhedonija je nemogućnost da se osete čulna zadovoljstva, npr. kroz jelo, dodirivanje ili seks.

Simptomi anhedonije uključuju

  • Društveno povlačenje
  • Prekid ranijih veza i odnosa i nedostatak istih
  • Negativna osećanja prema sebi i drugima
  • Smanjena emotivnost, što znači i manje priče i neverbalne komunikacije
  • Tendencija da se pokazuju lažne emocije (npr. glumljenje sreće na nekom venčanju)
  • Slab libido ili manjak fizičkog interesovanja za seks i fizičku intimnost
  • Česti fizički problemi (tj. česte bolesti).

sta je ahedonija

Anhedonija – uzroci

Anhedonija je glavni simptom depresije, ali se ipak ne javlja kod svih depresivnih ljudi. Neki lekovi, pa čak i antidepresivi i antipsihotici kojima se depresija leči mogu izazvati anhedoniju.

Šizotipija je psihološka teorija o tome da određene karakteristike ličnosti mogu biti faktor rizika za razvoj psiholoških poremećaja poput šizofrenije. Smatra se da je socijalna anhedonija faktor rizika za shizofreniju.

Anhedonija se može javiti i zbog konzumacije droga ili jakog stresa i anksioznosti.

Anhedonija – faktori rizika

Ako je neko u vašoj porodici imao tešku depresiju ili shizofreniju, rizik od anhedonije je povećan. Ostali faktori rizika uključuju:

  • Traumatičan ili stresan događaj
  • Zlostavljanje ili zanemarivanje
  • Bolest koja utiče na kvalitet života
  • Neka teža bolest
  • Poremećaj u ishrani

Smatra se da se anhedonija češće javlja kod žena.

Kako se dijagnostikuje anhedonija ?

Lekar će vas pitati koje simptome imate i kakvo vam je raspoloženje u globalu. Napravite spisak svih simptoma pre nego što odete kod lekara, i obavezno navedite gubitak sposobnosti da osećate zadovoljstvo. Recite lekaru sve svoje simptome, kako bi lakše postavio dijagnozu. Lekar će obaviti i pregled kako bi se utvrdilo da li je posredi neki fizički problem.

U nekim slučajevima se radi i test krvi kako bi se videlo da li je u pitanju deficit vitamina ili poremećaj štitne žlezde, što obično utiče na poremećaje raspoloženja.

Anhedonija – lečenje

Lečenje anhedonije je priličan izazov. Pre svega, potrebno je lečiti psihički poremećaj koji izaziva ovaj simptom, obično depresiju.

Prvi korak u lečenju jeste poseta psihijatru. Psihijatar je profesionalac koji će saslušati vaše probleme i pomoći vam da se „vratite na pravi put“ i počnete ponovo da uživate u životu. Sve što kažete svom psihijatru je strogo poverljivo.

Vaš lekar opšte prakse vam može preporučiti nekog terapeuta. Veoma je važno da nađete psihijatra koji vama lično odgovara. Možda će biti potrebno da odete na neku vrstu probne seanse kod nekoliko njih kako biste utvrdili koji vam najviše odgovara.

Veoma je moguće da ćete dobiti neki antidepresiv ili antipsihotik. Počnite da redovno pijete ove lekove i obavezno obavestite lekara ako imate bilo kakva neželjena dejstva, kako bi on prilagodio dozu ili pronašao bolju alternativu. Ovi lekovi mogu uticati na čoveka na različite načine – lek koji daje odlične rezultate kod jedne osobe, možda neće imati tako dobar efekat kod nekog drugog sa istim simptomima.

Drugi tip tretmana je elektrokonvulzivna terapija. Ovo je jedan od najefikasnijih tretmana za depresiju. Tokom tretmana, lekar će vam staviti elektrode na glavu i pustiti veoma blagu struju dok ste vi pod totalnom anestezijom. Ova terapija se koristi samo onda kada nijedan drugi tretman ne daje rezultat.

Transkranijalna magnetna stimulacija koristi magnetno polje za stimulaciju nervnih ćelija. Koriste se slabiji električni talasi nego kod elektrokonvulzivne terapije i nema potrebe za totalnom anestezijom. Transkranijalna magnetna stimulacija se takođe koristi za lečenje teške depresije kod ljudi koji ne reaguju na druge vidove terapije.

Poslednja opcija je stimulacija nerva lutaoca. Lekar će vam ugraditi u grudi mali aparat sličan pejsmejkeru. Žice iz ovog uređaja stvaraju redovne električne impulse koji stimulišu mozak. I ova terapija je namenjena ljudima koji ne reaguju na druge metode lečenja.

Anhedonija – prognoza

Nemogućnost da osetite i nađete zadovoljstvo može drastično uticati na kvalitet vašeg života. Obratite se lekaru ako se osećate ovako. Kada počnete sa tretmanom, ubrzo ćete ponovo osetiti zadovoljstvo. Čim se uspostavi kontrola nad depresijom, i anhedonija nestaje.

Posttraumatski stresni poremećaj – PTSP sindrom – simptomi, dijagnoza, lečenje

Definicija posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) je: „psijijatrijski poremećaj koji se javlja nakon izlaganja stresnim događajima koji uključuju smrtnu opasnost, ozbiljne fizičke povrede ili pretnju fizičkom integritetu osobe, koje ta osoba doživljava krajnje traumatično“.

Posttraumatski stresni poremećaj PTSP je mentalni problem. Uvek se dešava nakon nekog stresnog događaja – na primer, u ratu, nakon prirodne katastrofe, zlostavljanja, napada, nesreće, bolesti ili iznenadne smrti neke bliske osobe.

Da bi se postavila dijagnoza posttraumatskog stresnog poremećaja, pacijent mora da ispuni sledeće kriterijume i da se ovi PTSP simptomi javljaju bar mesec dana:

  • Bar jedan negativan simptom se ponavlja
  • Bar jedan simptom „izbegavanja“ – odbijanje da se izraze emocije, odbijanje da se ode na određeno mesto povezano sa traumatičnim događajem, fobija od određenih stvari ili aktivnosti koje izazivaju neprijatne uspomene i slično.
  • Najmanje dva simptoma „reaktivnosti“ – bes, agresija, ljutnja, problemi sa spavanjem, iritabilnost…
  • Najmanje dva simptoma povezana sa kognicijom i raspoloženjem –  simptomi su anksioznost, depresija, jak osećaj krivice, kognitivna disfunkcija, problemi sa koncentracijom, gubitak pamćenja itd.

Posttraumatski stresni poremećaj

Česti simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja i znaci upozorenja

Svaki put kada se suočimo sa nečim strašnim, šokantnim, uznemirujućim ili pretećim, sasvim je normalno da osetimo negativne emocije i da u težim slučajevima ispoljimo i neobično ponašanje. Svakom čoveku se bar nekad desila neka trauma. Međutim, većina ljudi nije imala PTSP sindrom kao posledicu. Ljudi koji imaju „normalne“ mehanizme da se nose sa traumatičnim događajima se obično spontano oporave od prvobitnih simptoma izazvanih šokom i tugom, i to u kratkom vremenskom periodu.

Zašto su onda simptomi PTSP sindromarazličiti od negativnih emocija koje se smatraju sastavnim delom procesa oporavka od nekog stresnog događaja?

Kod ljudi koji nemaju PTSP sindrom, neki opasan ili uznemirujuć događaj takođe može izazvati ozbiljne simptome. Međutim, ti simptomi obično nestanu u roku od nekoliko nedelja i to se zove akutni stresni poremećaj. Nasuprot tome posttraumatski stresni poremećaj prate jaka anksioznost, nemogućnost da izraze emocije – jednom rečju, „nisu svoji“.

Simptomi PTSP sindroma obično počinju nedugo nakon traumatičnog događaja – obično u roku od tri meseca – i traju oko godinu dana. Međutim, u nekim slučajevima, simptomi se uopšte ne pojavljuju i nekoliko godina nakon tog stresnog događaja. Taj duži period često čini komplikovanim traženje pomoći i postavljanje dijagnoze.

Da bi kod nekog bio dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj, simptomi moraju ispunjavati pobrojane kriterijume, moraju trajati duže od mesec dana i moraju biti dovoljno teški da ugrožavaju rutinu, navike i odnose sa drugim ljudima. Stručnjaci tvrde da u nekim slučajevima (ali ne uvek) PTSP sindom prate i promene raspoloženja. Te promene uključuju depresiju, anksioznost, socijalnu izolaciju i zavisnost od alkohola ili droga.

Najčešći simptomi PTSP sindroma uključuju:

    • Takozvane flešbekove (oživljavanje traumatičnog događaja kroz sećanja i telesne senzacije).
    • Fizički simptomi anksioznosti – ubrzan rad srca, pojačano znojenje, zbunjenost i nemogućnost jasnog razmišljanja.
    • Noćne more ili neobične snove, nesanicu i poteškoće sa spavanjem.
    • Zastrašujuće misli koje se javljaju iznenada i traju po nekoliko sati.
    • Osećaj jake anksioznosti kada se vide/čuju slike, reči, objekti ili situacije koje na neki način podsećaju osobu na traumatičan događaj.
    • Izbegavanje pričanja sa bilo kim o emocijama i mislima vezanim za traumatičan događaj.
    • Odbijanje da se rade određene stvari ili da se naprave promene u svakodnevnoj rutini kako bi se izbegla sećanja na stresni događaj (npr. osoba odbija da vozi kola, ode na put, upusti se u emotivnu vezu…).
    • Napetost, iritabilnost i „kratak fitilj“.
    • Napadi besa, a ponekad i agresivno i nasilničko ponašanje i prema bliskim ljudima i prema strancima.
    • U nekim slučajevima dolazi do poteškoća da osoba ide na posao ili da obavlja određene zadatke zbog loše koncentracije i nemogućnosti učenja i pamćenja novih informacija.
    • Ostali simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja vezani za mnogo stresa, npr. promene apetita, promene u telesnoj težini, glavobolje, problemi sa varenjem i iritacija kože.
    • Često se javlja zavisnost od alkohola, droga i lekova.
    • Depresija (neprestane negativne misli o sebi ili ostatku sveta), jak osećaj krivice i stida, socijalna izolacija zbog osećaja da okolina nema razumevanja, gubitak interesovanja za hobije i aktivnosti u kojima se nekada uživalo, manjak motivacije i, u najtežim slučajevima, sklonost samoubistvu.
    •  Posttraumatski stresni poremećaj kod dece izaziva simptome poput nemogućnosti da se otvore prema drugima i normalno komuniciraju; javljaju se poteškoće sa spavanjem i učenjem, mokrenje u krevet i neposlušnost. Tinejdžeri kod kojih se javio PTSP sindrom obično imaju problema u školi, ne poštuju profesore i ostale autoritete, agresivni su i nasilni.

Koliko dugo traju simptomi PTSP sindroma ? Svačije iskustvo je različito. Kod nekih ljudi simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja prođu u roku od šest meseci i nakon toga se ove osobe sasvim oporave. Drugi ljudi godinama imaju simptome. Profesionalna pomoć, kao i podrška porodice i prijatelja, a u nekim slučajevima i medikamenti u velikoj meri smanjuju šanse da će PTSP sindrom postati hroničan i da će potrajati godinama.

Uzroci i faktori rizika

Istraživači, uključujući i neurologe i psihoterapeute, smatraju da ljudi koji imaju PTSP sindrom imaju prevelik nivo hormona stresa, kao i promene u moždanoj aktivnosti.

  • Nivo adrenalina, hormona koji izaziva odgovor organizma „bori se ili beži“ kao odgovor na opasnost je znatno povišen kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem, i to duže vreme nakon traumatičnog događaja. Ova reakcija je znatno drugačija kod ljudi koji ne razviju PTSP sindrom.
  • U normalnim okolnostima, kada se neko uplaši ili oseti opasnost, čim pretnja prođe nivo hormona počne da opada i telo se ubrzo vraća u normalu (homeostaza). Kod istraumiranih ljudi ovaj proces traje mnogo duže i razvija se posttraumatski stresni poremećaj.
  • Percepcija opasnosti i straha izaziva mnogo promena u telu i mozgu i dovodi do reakcije „bori se ili beži“. Na primer, situacije koje su neobične ili izazivaju strah dovode do ubrzanog rada srca, ubrzanog disanja, zenice se šire, počinje pojačano znojenje, a proces varenja se usporava. Sve ove reakcije su prirodan način organizma da se izbori sa opasnošću tako što se priprema da se brani ili beži i tako izbegne problem ili predatora.
  • Svi ovi psihološki simptomi povezani sa stresom traju mesecima, pa čak i godinama kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Takođe, hormoni stresa naglo skaču i to disproporcionalno u odnosu na stimulanse, čak i kada su oni sasvim blagi. Neprestano povišen nivo hormona stresa negativno utiče na celo telo, uključujući pamćenje, regulaciju emocija i pažnju. Rezultat je visoka iritabilnost, napetost u mišićima, poremećaji spavanja, problemi sa srcem, PTSP sindrom i mnoga druga hronična oboljenja.

U mozgu i telu ljudi koji imaju PTSP sindrom se javljaju i mnoge druge neurološke i biohemijske promene, a često i u limbičkom sistemu, koji je primarni centar za emocije u mozgu. Istraživanja pokazuju da su tri primarna područja na koje traume utiču amigdala, hipokampus i prefrontalni korteks.

Promene u mozgu koje se javljaju nakon traumatičnih događaja mogu biti slične neurološkim promenama koje se javljaju kod pacijenata sa povredama mozga zbog različitih vrsta nezgoda. Neki stručnjaci tvrde da snimci sa magnetne rezonance jasno pokazuju da razmišljanje o traumatičnom događaju aktiviraju desnu hemisferu mozga i „deaktiviraju“ levu hemisferu. Dve polovine mozga „kao da pričaju različitim jezicima“, da tako kažemo. Smatra se da je desna hemisfera mozga zadužena za intuiciju, emocije, vizualizaciju, orijentaciju u prostoru i čulo dodira. Leva hemisfera mozga je zadužena za govor, logiku i analitičko razmišljanje. Takođe, dok smo još u materici, desna strana se prva razvija. Odgovorna je i za neverbalnu komunikaciju između majke i bebe. Leva strana mozga je zadužena za pamćenje činjenica, statistike i reči.

Jedan ekspert smatra da je leva strana mozga odgovorna za objašnjavanje iskustava i da ih ona „ređa“ u logičan sled događaja. Desna strana mozga je zadužena za pamćenje zvukova, dodira, mirisa i emocija koje su se tad javile. U normalnim okolnostima, dve moždane hemisfere rade manje ili više sinhrono. Kada jedna strana mozga ne funkcioniše, makar i privremeno (npr. tokom operacije mozga), to dovodi do poledica.

Promene u moždanoj aktivnosti, uključujući i deaktivaciju leve hemisfere, direktno utiču na mogućnost organizovanja prethodnih iskustava, stavljanje događaja u logičan sled, i „previđenje“ osećanja i percipiranih senzacija u reči kojima drugima možemo da saopštimo svoje iskustvo.

U suštini, PTSP sindrom se javlja zbog prestanka „izvršne funkcije mozga“. Drugim rečima, javlja se jer nemamo mogućnost da identifikujemo uzrok i posledicu, shvatimo dugoročne efekte nečijeg (ili svog) ponašanja i postupaka i da napravimo planove za budućnost.

Faktori rizika

Kao što je već pomenuto, podložniji posttraumatskom stresnom poremećaju su:

  • Ratni veterani.
  • Deca i odrasli koji su bili žrtve fizičkog ili seksualnog napada.
  • Ljudi koji su preživeli bilo kakvu vrstu zlostavljanja, nesreće, prirodne katastrofe, terorističkog napada, nasilja, smrt nekog bliskog, ozbiljnu povredu ili bolest ili bilo koji drugi traumatičan događaj nad kojim, kako kažu, „nisu imali kontrolu“.
  • Ljudi koji su bili zavisni od alkohola ili narkotika.
  • PTSP sindrom se češće javlja kod žena nego kod muškaraca, mada još uvek nije jasno zbog čega je to tako. Ovom sindromu su sklonije žene koje su napadnute i/ili silovane.
  • Izgleda da je i genetika važan faktor kod većine mentalnih poremećaja i oboljenja, a tu spadaju i anksioznost, depresija i posttraumatski stresni poremećaj PTSP. Porodična istorija mentalnih bolesti često ljude čini sklonijim  PTSP sindromu, posebno u kombinaciji sa drugim faktorima rizika.

Konvencionalni načini lečenja posttraumatskog stresnog poremećaja

  • Od svih načina za lečenje posttraumatskog sindroma, najviše su ispitani lekovi (posebno antidepresivi) i njihov uticaj. Većina stručnjaka smatra da su lekovi najefikasniji za lečenje posttraumatskog sindroma u kombinaciji sa psihoterapijom, kako bi se pacijentu pomoglo da oseća kako ima kontrolu nad svojim oporavkom.
  • Lekovi koji se daju ljudima koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja se obično daju pacijentima koji pate od anksioznosti, jako osećaja tuge, besa, manjka motivacije, osećaja da su „mrtvi iznutra“ i sl.
  • Antidepresivi se koriste za lečenje depresije, uključujući i pacijente koji nemaju PTSP sindrom, ali imaju slične simptome. Neki lekovi se obično daju pacijentima koji imaju simptome PTSP vezane za anksioznost i depresiju, uključujući fizičke simptome, noćne more i osećaj bespomoćnosti.
  • Mada svaki lek može da izazove neželjena dejstva, ovakvi lekovi mogu praktično spasiti život nekim pacijentima kod kojih se razvio posttraumatski sindrom. Ovi lekovi su važan katalizator neophodan za dalji oporavak i najbolja osnova za druge, „prirodne“ načine lečenja. Lekovi neće delovati na svakog pacijenta. Ne postoji nikakva garancija da će terapija medikamentima imati uspeha i lekovi mogu izazvati širok spektar reakcija u zavisnosti od sastava leka.

Pet „prirodnih“ načina za lečenje posttraumatskog stresnog poremećaja

  1. Terapija i savetovanje

Različite vrste psihoterapije se često koriste kako bi osoba prevazišla PTSP sindrom. Vrsta terapije će zavisiti od situacije i pristupa profesionalnom tretmanu. Mada mnogi pacijenti isprva stresno reaguju na terapiju, već nakon nekoliko seansi se navikavaju na to da diskutuju o traumatičnim uspomenama. Jedno istraživanje je pokazalo da pričanje o stresnom događaju sa terapeutom u 86% slučajeva dovodi do ublažavanja simptoma PTSP i psihoze.

Smatra se da je jedna od najefikasnijih terapija kognitivna bihejvioralna terapija, gde se ispituju sećanja i razmišljanja kako bi se utvrdilo kako ona utiču na ponašanje i samopercepciju pacijenta.

Glavni ciljevi ovakve terapije za PTSP sindrom uključuju:

  • Učenje pacijenta da bolje koristi „emotivni deo mozga“ koji je do tada bio na neki način isključen. Mnogi ljudi sa PTSP sindromom se osećaju „mrtvim iznutra“ i ne mogu da povežu neke događaje sa emocijama. Terapeut će pomoći pacijentu da se otvori i shvati kako se zaista oseća.
  • Povećanje samosvesti. Terapeut će naučiti pacijenta da razume kako je traumatičan događaj izmenio njegove misli i osećanja i kako to utiče na njegov organizam i zdravlje.
  • Vraćanje osećaja kontrole nad životom i događajima.
  • Pomoć da se razviju strategije za „borbu“ u teškim situacijama.

Pacijenti često rade sa ovakvim pacijentima kako bi im pomogli da postanu svesniji svojih iskustava i da počnu da prihvataju ono što se dešava u njima samima. To uključuje kako fizičke senzacije, tako i emocije i misli. Učenje iz prošlih iskustava i bolja artikulacija osećanja su jako važni i na njima najviše treba raditi. Razlog tome je to što su osećaj bespomoćnosti i povlačenje u sebe veoma česti kod posttraumatskog stresnog poremećaja.

  1. Desenzitizacija i izlaganje strahovima

Kao dodatak čestim tipovima obične psihoterapije, nekoliko vrsta terapije izlaganjem se koriste za desenzitizaciju pacijenata, oslobađanje od stresa i pomoć da se pacijent direktno suoči sa strahovima. Profesionalni terapeut vodi ovakve vrste terapija. Terapeut može biti vodič dok se pacijent postepeno suočava sa sve intenzivnijim strahovima, situacijama, objektima ili mestima koja izazivaju sećanja i jake emocije vezane za traumatični događaj.

  • Izlaganje: ova vrsta terapije podrazumeva diskusiju, suočavanje i prisećanje traumatičnog događaja u detalje, kako bi se postigla kontrola nad uznemirujućim mislima, fizičkim reakcijama i emocijama vezanim za traumu. Ideja je da što više pričamo sa nekim o traumatičnom događaju, to nam postaje bliskiji i manje ga se plašimo. Postoji nekoliko načina da se pacijent izloži strahu. To uključuje vizualizaciju, pisanje, crtanje, slikanje ili posetu mestu gde se traumatični događaj odigrao.
  • Kognitivno restrukturiranje: ovaj pristup je sličan kognitivno-bihevioralnoj terapiji i sličnim vrstama terapije izlaganjem. Kognitivno restrukturiranje pomaže ljudima da nađu smisao u lošim uspomenama tako što će pričati o njima. Osećanja kajanja, krivice i stida su obično centralni aspekt priče, pošto se njima pripisuje osećaj „zaglavljenosti“.
  • EMDR ili desenzitizacija pokretima očiju i reprocesiranje: ova tehnika podrazumeva da pacijent usmeri svu pažnju na fizički pokret ili senzaciju (npr. disanje, zvuk ili pokret ruke) dok se priseća traumatičnog događaja i otvoreno priča o njemu. Radeći ovo, ima nešto što će mu držati pažnju kako bi pomogao svom mozgu da ponovo prođe kroz traumatičan događaj.
  1. Joga i meditacija

Jedno istraživanje, koje je finansirao američki Nacionalni institut za zdravlje, pokazalo je da su pacijenti sa PTSP sindromom koji su tokom 10 nedelja praktikovali jogu i slične tehnike dosta napredovali u smislu ublažavanje simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja. Boljitak je primećen i kod pacijenata koji nisu uopšte reagovali na lečenje. Dokazano je da joga pozitivno utiče na mozak tako što povećava broj „neurotransmitera sreće“, smanjuje efekat stresa, pomaže da se izborimo sa negativnim osećanjima i još mnogo toga. Ispitanici su naučili kako da povećaju pet specifičnih tipova pozitivnih i prijatnih osećanja, a to su: zahvalnost i saosećajnost, povezanost, prihvatanje, usmerenost i osnaživanje.

Istraživanje je ukazalo na to da su joga i slične tehnike opuštanja uma i tela toliko dobre za ublažavanje simptoma PTSP zato što pozitivno utiču na nervni sistem. Razlog tome je to što menjaju hemijske signale koji se u mozak šalju preko prenumogastričnog živca (živac lutalac). Ovaj nerv se sastoji od mnogo vlakana koji spajaju mozak sa većinom unutrašnjih organa. Istraživači smatraju da oko 80% nervnih vlakana od kojih se ovaj nerv sastoji ide iz raznih delova tela u mozak. Ovo ispitivanje je pokazalo da možemo direktno uticati na vrstu hormonalnih i hemijskih signala koji stižu u mozak. To znači da možemo mozgu slati signale da smo sasvim budni ili opušteni, u zavisnosti od toga kako „upravljamo“ svojim organizmom.

Neki od načina na koji pacijenti kod kojih postoji posttraumatski stres direktno mogu uticati na opuštanje svog tela uključuju: kontrolu disanje, istezanje ili određene poze (asane), mantranje sa grupom ili praktikovanje različitih stilova meditacije. Svi ovi metodi se koriste već hiljadama godina, još od doba kada su nastale tradicionalna kineska i indijska medicina i joga, kako bi se ljudi bolje oslobodili stresa.

Postoji još mnogo naučnih dokaza koji potkrepljuju teoriju da su meditacija i slične prakse za opuštanje tela i uma odlični načini za lečenje pacijenata sa PTSP sindromom, jer neuroplastičnost mozga (sposobnost mozga da se menja u zavisnosti od ponavljanja i pažnje) može da podstakne neurološke procese i strukture u mozgu, smanji aktivnost amigdale (centra za strah u mozgu), pomogne u regulaciji emocija i poboljša integraciju desne i leve hemisfere mozga.

Promene u strukturi mozga

Deregulacija delova mozga povezanih sa emocionalnom regulacijom i memorijom je ključni faktor koji izaziva simptome povezane sa PTSP sindromom. Ovo je samo „dodatak“ preteranoj aktivnosti amigdale, koja deluje kao centar za strah. Majndfulnes je tehnika koja sprečava ove procese tako što povećava aktivnosti hipokampusa i prefrontalnog dela mozga i reguliše rad amigdale.

  1. Podrška porodice i prijatelja

Jedan od prediktora koji ukazuje na to da će pacijent relativno lako prevazići posttraumatski stresni poremećaj je podrška porodice i prijatelja. Određeni faktori povećavaju „otpornost“ na stres i tako se smanjuje rizik od dugoročnih simptoma povezanih sa stresom. Ti faktori uključuju:

  • Grupe za podršku, što pomaže u smanjivanju osećanja izolacije i otuđenja tako što se otvaramo drugima i stvaramo veze pune saosećanja i empatije.
  • Poseta porodičnom terapeutu kako bi se od porodice, supružnika, dece ili prijatelja dobila još bolja podržka.
  • Nalaženje grupe ljudi koji će nam pružiti duhovnu i moralnu podršku, „ventil“, nadu i pozitivan odgovor.
  • Društvena podrška nam pomaže u ublažavanju agresije. Uz pomoć podrške okoline, ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem uče kako da odgovore na strah ili druga negativna osećanja bez izolacije i prekida odnosa sa drugima. Podrška okoline vam može dati osećaj smisla i svrhe u životu.
  1. Briga o sebi i upravljanje stresom

Osim podrške koju dobijate od drugih, još važnije je da se izborite sa stresom i okidačima koji kod vas izazivaju simptome. Stručnjaci savetuju sledeće strategije za smanjivanje anksioznosti i stresa:

  • Redovne, ali blaže vežbe ili neka fizička aktivnost.
  • Dovoljno sna i odmora od velikog su značaja za ljude kod kojih se razvio posttraumatski stresni poremećaj.
  • Strpljenje u lečenju i postavljanje realističnih ciljeva.
  • Smanjivanje nivoa stresa i smanjivanje odgovornosti koju imate.
  • Provodite što više vremena u prirodi i sa ljudima sa kojima se osećate prijatno.
  • Da bi pobedili posttraumatski stres bavite se sobom i radite nešto što vas rasterećuje – čitajte, vodite dnevnik, gledajte filmove, slušajte muziku, pričajte sa terapeutom itd.

Mere opreza kod lečenja PTSP sindroma

Ako sumnjate da vi ili neko koga vi poznajete ima posttraumatski stresni poremećaj, najbolje je da odmah potražite pomoć kako bi se započeo proces lečenja. Kada osećanja postanu nepodnošljiva i utiču vam na životne navike i rutinu, pitajte nekog člana porodice ili lekara da vam pomogne. U slučaju nekog hitnog stanja – paničnog napada ili teške depresije – i lekar opšte prakse vam može privremeno pomoći.

Nekoliko reči na kraju

  • PTSP je skraćenica za posttraumatski stresni poremećaj ili sindrom, koji se smatra mentalnim poremećajem. Ovaj poremećaj se javlja kod 7-8 procenata populacije, uključujući i decu i tinejdžere. Uvek se javlja nakon iskustva vezanog za neku situaciju opasnu po život. Ti događaji mogu biti rat, prirodna katastrofa, zlostavljanje, napad, nesreća, bolest, iznenadna smrt voljene osobe i slično.
  • Simptomi PTSP sindroma uključuju anksioznost, depresiju, socijalnu izolaciju, probleme sa spavanjem i košmare, agresiju, izbegavanje da se sa bilo kim priča o mislima i osećanjima vezanim za traumatični događaj i odbijanje da se rade određene stvari vezane za traumu zbog straha od tog događaja.
  • Lečenje  posttraumatskog stresnog poremećaja podrazumeva upotrebu lekova, terapiju ili savetovanje, grupnu terapiju, podršku porodice i prijatelja, jogu, vežbanje, meditaciju i druge načine za oslobađanje od stresa.