Author Archives: depresija.net

Svrab kože na nervnoj bazi i šta bi trebalo da uradite povodom toga

Anksioznost je mnogo više od psihološkog problema. Ona se manifestuje kroz različite fizičke simptome, a jedan od najneobičnijih je način na koji anksioznost izaziva svrab kože i potrebu za češanjem.

Svrab kože na nervnoj bazi može da bude posledica same anksioznosti, a može da bude i povezan sa problemima sa kožom od kojih se vaša anksioznost pojačava. U ovom članku ćemo se baviti mogućim uzrocima svraba kože na nervnoj bazi i kako da ga se oslobodite.*

*(Po fenomenološkoj definiciji, odnosno definiciji koja opisuje način ispoljavanja anksioznosti, to je neprijatno stanje strepnje, odnosno iščekivanja nekog lošeg događaja u strahu. Anksiozna osoba očekuje neku opasnost i ima doživljaj da od nje neće moći da se zaštiti ili da će teško podnositi posledice te opasnosti. Pojedine osobe somatizuju osećaj anksioznosti, odnosno svoja osećanja pa ih doživljavaju isključivo kao telesne simptome, kao što su problemi sa varenjem, povišen krvni pritisak, glavobolje i, u nekim  slučajevima, svrab kože. Prim. prev.)

svrab koze na nervnoj bazi

Svrab kože = anksioznost ?

Svrab kože može da bude znak alergijske reakcije na nešto, a može da bude i znak bolesti. međutim, može da bude i posledica anksioznosti. Mada svrab kože na nervnoj bazi nije uobičajena pojava, nije ni retka.

Svrab kože na nervnoj bazi (usled anksioznosti)

Svrab kože na nervnoj bazi nije „uobičajen“ u opštem smislu. Međutim, anksioznost izaziva jak stres, a stres ima štetno dejstvo na organe. Pošto je koža najveći organ ljudskog organizma, poznato je da anksioznost može da dovede do osipa i osećaja svraba.

Kada je u pitanju anksioznost, teško da ćete imati samo svrab kože. On je skoro uvek praćen drugim simptomima.

Teško je precizno odrediti tačan uzrok svraba na nervnoj bazi bez kompletnog pregleda, pošto postoji više faktora koji mogu da ga izazovu. Međutim, u najčešće uzroke spadaju:

  • Koprivnjača usled stresa – Koprivnjača se manifestuje kao kvržice koje svrbe, a izaziva je imuni sistem. Koprivnjače se obično javljaju usled alergije, ali može da ih izazove i stres. Anksioznost izaziva popriličan stres, stoga osobe sklone koprivnjači imaju veće šanse da je dobiju.
  • Kožni osip od znoja – Anksioznost izaziva i znojenje, a znoj može da izazove osip kože, poznat i kao toplotni osip. Ili osip usled vrućine. Ovi osipi su potpuno bezopasni, mada mogu jako da svrbe i da traju dve nedelje pa i duže.
  • Aktivirani svrab – Mada nije uobičajeno, anksioznost može da aktivira kožna oboljenja koja već imate. Poznato je da anksioznost aktivira ekcem, herpes, psorijazu i druge kožne poremećaje. U slučaju aktivacije, nijedan od njih nije opasan.
  • Pojačani svrab – Svrab i osipi mogu da nam zagorčaju život čak i kada nam ništa ne fali. Međutim, kada patite od anksioznosti, fizičke senzacije se često pojačavaju, što ne bi bio slučaj da nema anksioznosti. Zato je sasvim moguće da veoma blagi osip, koji biste inače ignorisali, osećate mnogo intenzivnije i da se stoga više fokusirate na njega.

Takođe, moguće je da osećate svrab iz neobjašnjivih razloga. Nisu baš svi načini na koje anksioznost utiče na organizam u potpunosti jasni. Anksioznost može da izazove i osećaj koji liči na svrab, poput mravinjanja u rukama ili drugim ekstremitetima.

Moguće je da se anksioznost pojača, ukoliko je već imate i patite od svraba. Osobe sa zdravom anksioznošću, na primer, mogu da imaju žestoke napade anksioznosti kada osećaju da je nešto „pošlo po zlu“. Stoga sam svrab ne mora da bude posledica anksioznosti, već anksioznost može da se javi kao posledica svraba.

Kako se leči svrab kože na nervnoj bazi ?

Jedino lekar može da dijagnostikuje vrstu svraba i da bude siguran da ne patite od nekog oboljenja ili ujeda komarca ili pauka.

Ublažavanje svraba na nervnoj bazi je isto kao i ublažavanje bilo koje vrste svraba kože. Čak i kada su svrab ili osip posledica anksioznosti, kada do osipa dođe, na vašoj koži ili organizmu je da se postara za njegovu eliminaciju. Suprotno uvreženom mišljenju, nema brzog načina da se rešite osipa.

Postoje, međutim, načini da ublažite svrab – iste one stvari koje biste preduzeli i kod bilo koje druge vrste svraba kože. U njih spadaju:

  • kortizol
  • hamamelis
  • ledene obloge
  • kućni preparati na bazi ječmene kaše
  • soda bikarbona
  • aloja vera

Trudite se da se izbegavate češanje što je moguće više. Češanje dovodi do iritacije kvržica i njihove upale, usled čega one počinju da svrbe još jače i traju mnogo duže. Takođe, zahvaćenu površinu kože održavajte suvom što je moguće više i izbegavajte tesnu odeću koja može da izazove svrab.

Kako se sprečava svrab kože na nervnoj bazi ?

Kada je uzrok svraba anksioznost, odagnaćete ga kontrolom stresa i anksioznosti. Ponovnu pojavu svraba možete da sprečite samo ako anksioznost držite pod kontrolom.

Serotoninski sindrom simptomi, uzroci, lečenje

Šta je serotoninski sindrom?

Serotoninski sindrom je potencijalno opasno trovanje lekovima. Javlja se kada se previše serotonina nakupi u organizmu. Nervne ćelije normalno luče serotonin – neurotransmiter koji pomaže u regulaciji varenja, krvotoka, temperatura i disanja. Serotonin je važan i za funkcionisanje nervnih i moždanih ćelija.

Ako pijete lekove za depresiju, migrenu i bolove, u vašem telu se može nakupiti previše serotonina. To može izazvati neke blaže, ali i ozbiljnije probleme. Ovi problemi mogu pogoditi mozak, mišiće i druge delove tela.

Serotoninski sindrom se obično javlja kada počnete sa novim lekovima. Može se javiti i ako povećate dozu lekova koju trenutnu pijete. Serotoninski sindrom se najčešće javlja kada odjednom pijete više leova i, ako se ne leči na vreme, može biti i fatalan.

serotonin sindrom

Serotoninski sindrom simptomi

Nakon nekoliko minuta, ili nekoliko sati nakon što ste popili određene lekove, mogu se javiti sledeći simptomi serotoninskog sindroma:

  • Zbunjenost
  • Dezorijentacija
  • Iritabilnost
  • Anksioznost
  • Grčevi u mišićima
  • Ukočenost mišića
  • Drhtavica
  • Dijareja
  • Ubrzan rad srca (tahikardija)
  • Visok pritisak
  • Mučnina
  • Halucinacija
  • Preterani refleksi (hiperrefleksija)
  • Proširene zenice

U težim slučajevima, mogu se javiti i sledeći simptomi serotoninskog sindroma:

  • Koma
  • Napadi
  • Nepravilan rad srca

Serotoninski sindrom uzroci

U najvećem broju slučajeva, serotoninski sindrom se javlja kada pacijent pije dva ili više lekova ili suplemenata, koji povećavaju nivo serotonina. Na primer, možete uzeti lek protiv glavobolje, a već pijete antidepresive i to dovede do serotoninskog sindroma. Još neki lekovi prepisanih lekova – antibiotici, antivirusni lekovi za lečenje HIV-a i AIDS-a i neki lekovi protiv bolova mogu takođe dovesti do povećanog nivoa serotonina.

Lekovi i suplementi koji najčešće izazivaju serotoninski sindrom su:

Antidepresivi

Antidepresivi koji mogu izazvati serotoninski sindrom su:

  • Selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (npr. Zoloft)
  • Inhibitori preuzimanja norepinefrina
  • Triciklični antidepresivi
  • Inhibitori monoaminske oksidaze
  • Ostali antidepresivi

Lekovi za migrenu

Lekovi za migrenu spadaju u kategoriju triptana i često se povezuju sa serotoninskim sindromom.

Droge

Neke vrste droga su takođe povezane sa serotoninskim sindromom (LSD, ekstazi, kokain i amfetamini).

Biljni suplementi

Smatra se da i neki biljni suplementi mogu izazvati serotoninski sindrom, posebno kantarion i žen šen.

Lekovi protiv prehlade i kašlja

Smatra se da i lekovi protiv prehlade i kašlja koji sadrže dekstrometorfan mogu dovesti do serotoninskog sindroma.

Serotoninski sindrom dijagnoza

Nema posebnih laboratorijskih testova za serotoninski sindrom. Lekari obično počinju sa pregledom anamneze i simptoma. Obavezno recite lekaru ako pijete bilo koje lekove ili ste nedavno koristili neku drogu. Te informacije će pomoći lekaru da lakše postavi dijagnozu.

Lekar obično radi nekoliko drugih testova kako bi se utvrdilo koji su sve organi pogođeni, a i kako bi se isključila mogućnost drugih oboljenja.

Neki drugi zdravstveni problemi su slični serotoninskom sindromu. Tu spadaju infekcije, predoziranje lekovima i hormonalni problemi. Neuroleptički maligni sindrom ima slične simptome kao i serotoninski sindrom. Reč je o lošoj reakciji organizma na neke antipsihotike.

Testovi koji se obično rade su rutinski test krvi, kultura krvi, testovi za određivanje tiroidne funkcije, testovi bubrežne funkcije i funkcije jetre.

Serotoninski sindrom lečenje

Ako se razviju veoma blagi simptomi serotoninskog sindroma, lekar će vam savetovati da prestanete sa lekovima koji izazivaju problem. U slučajevima težih simptoma, možda ćete morati u bolnicu.Lečenje obično uključuje:

  • Isključivanje iz terapije svih lekova koji mogu da izazovu serotoninski sindrom
  • Infuziju, kojom se ublažavaju dehidratacija i temperatura
  • Lekovi kojima se ublažava ukočenost mišića
  • Lekovi koji blokiraju serotonin

Serotoninski sindrom komplikacije

Teži grčevi mišića mogu dovesti do razlaganja mišićnog tkiva. Razlaganje ovog tkiva može izazvati teže oštećenje bubrega. U bolnici će vam možda dati lekove koji privremeno parališu mišiće kako bi se srečilo teže oštećenje. Respiratorom se olakšavaju poteškoće sa disanjem.

Serotoninski sindrom  prognoza

Uz tretman, prognoza je veoma dobra. Kada se nivo serotonina vrati u normalu, svi simptomi prolaze i ne stvaraju probleme. Ipak, ako se ne leči na vreme, serotoninski sindrom može biti fatalan.

Serotoninski sindrom prevencija

Serotoninski sindrom se ne može uvek sprečiti. Ako vam lekar prepisuje neke lekove, recite mu koje lekove već pijate. Ako uzimate kombinaciju koja može dovesti do povišenih nivoa serotonina, verovatno ćete morati na češće kontrole. Ovo je posebno važno ako tek počinjete da pijete neki lek ili ako vam lekar povećava dozu.

Anksioznost fizički simptomi

Anksioznost je sama po sebi psihički problem. Anksioznost potiče iz našeg mozga i većini ljudi je jasno zbog čega nastaje anksioznost – zbog straha, brige, nervoze – tako da se anksioznost često posmatra kroz prizmu mentalnog.

Međutim, anksioznost može izazvati i mnoge fizičke simptome, a neki od njih mogu biti i vrlo ozbiljni. Osim toga, moguće je da se fizički simptomi anksioznosti jave čak i kada nema straha ili zabrinutosti tog momenta. Anksioznost je komplikovan poremećaj i može izazvati teške fizičke simptome, koji mogu biti ozbiljni kao i bilo koja bolest.

Anksioznost – fizički simptomi

Anksioznost izaziva dugoročan stres, a stres može izazvati mnoštvo fizičkih simptoma anksioznosti. U nekim slučajevima, to može biti samo neki blaži problem sa varenjem. U težim slučajevima, može biti i dovoljno težak problem da završite u bolnisi. Fizički simptomi anksioznosti se kod svakoga drugačije ispoljavaju i zavise od tipa i težine anksioznosti.

Postoje i česti, ali i daleko ređi simptomi anksioznosti. Kod većine anksioznih ljudi fizički simptomi anksioznosti drastično variraju u zavisnosti od zdravlja, građe tela, ishrani i reakcija na anksioznost. Kod jedne osobe se može javiti jedna vrsta simptoma, a kod druge, koja ima potpuno istu jačinu i tip anksioznosti, sasvim drugi simptomi.

fizicki simptomi anksioznosti

Anksioznost – najčešći fizički simptomi

Kada kažemo „najčešći“, misli se na one simptome koje se javljaju kod gotovo svake anksiozne osobe na ovaj ili onaj način. Ponavljamo, moguće je biti anksiozan bez ikakvih simptoma, ali ako ste anksiozni, vrlo je verovatno da će se kod vas kad-tad javiti bar neki od ovih simptoma:

  • Aritmija i lupanje srca
  • Prekomerno znojenje
  • Nekontrolisana drhtavica
  • Poteškoće sa disanjem
  • Poteškoće sa gutanjem i osećaj gušenja
  • Mučnina i povraćanje
  • Osećaj vrtoglavice i nesvestica
  • „Toplotni“ napadi, slični onima u menopauzi

Neki od ovih simptoma se javljaju nešto češće nego drugi. Povraćanje se češće javlja kod teže anksioznosti, dok se ubrzan i nepravilan rad srca javlja kod skoro svakoga. Uopšteno govoreći, ovo su najčešći fizički simptomi anksioznosti koji se javljaju kod većine ljudi sa ovim problemom.

Anksioznost – retki i neuobičajeni fizički simptomi

Neki fizički simptomi anksioznosti se ređe javljaju. Ti simptomi su češći kod onih osoba koje imaju neki specifičan tip anksioznosti. Na primer, kod osoba koje imaju panične napade ili posttraumatski stres često se javlja hiperventilacija, a hiperventilacija može dovesti do mnogih drugih simptoma, uključujući:

  • Bolove u grudima
  • Slabosti ili trnjenja ekstremiteta
  • Nadutosti i gasova
  • Grčeva u prstima
  • Zevanja

Simptomi hiperventilacije nisu retki, već, naprotiv, prilično česti, ali su češći kod nekih specifičnih tipova anksioznosti. Takođe, postoji još mnogo fizičkih simptoma anksioznosti, i retkih i čestih, jer anksioznost izaziva stres koji pogađa naše telo na različite načine. Neki od tih ređih simptoma su:

  • Depersonalizacija (osećaj da se na neki način nalazite van svog tela)
  • Osip na koži
  • Glavobolje
  • Čestu potrebu za uriniranjem
  • Bolove u očima i probleme sa vidom
  • Vrtoglavicu

Jedan od najzanimljivijih, a istovremeno i najvećih problema vezanih za anksioznost je to što ne znamo kako stres tačno utiče na vas. Stres može uticati na organe, hormone, ishranu i još mnogo toga.

Na primer, moguće je da stres izazvan anksioznošću izazove različite poremećaje u organizmu, npr. anemiju. Stres može izazvati i druge mentalne poremećaje, pogotovo depresiju. Anksioznost je mnogo složenija nego što ljudi misle i može biti povezana sa brojnim fizičkim problemima, za koje ljudi obično smatraju da je uzrok fizičke prirode.

Drugi fizički problemi vezani za anksioznost

Anksioznost može izazvati i druge probleme uz fizičke simptome.

Često imamo osećaj neprijatnosti u najširem smislu. Ljudi koji nisu anksiozni često i ne primećuju te stvari – za njih, to su samo senzacije (u fizičkom smislu) kao i sve druge.

Međutim, kod anksioznih ljudi, posebno kod paničnih napada, ljudi osećaju te senzacije mnogo jače. Pošto neprestano „osluškuju“ svoj organizam, te senzacije postaju mnogo jače i izazivaju mnogo veću zabrinutost. Objektivno gledano, te senzacije mogu biti potpuno iste kao i kod nekoga ko nije anksiozan, ali je subjektivan osećaj mnogo gori.

Da li nas anksioznost može ubiti?

Anksiozni ljudi često misle da je ovo moguće, posebno kada dobiju napad anksioznosti. To nije tačno – anksioznost ne može izazvati smrt. Mada dugoročni stres može izazvati opasne posledice, momenatalni napad je gotovo bezopasan. Problem je što se ljudi tokom napada anksioznosti osećaju kao da će umret.

Anksioznost i fizički simptomi – kako ih sprečiti?

Ako imate fizičke simptome anksioznosti, vaš cilj je verovatno da ih zaustavite što je pre moguće. Jedan od problema sa ljudima koji se podvrgavaju lečenju je to što oni obično žele da izleče simptome koji im smetaju, a ne samu anksioznost. Na primer, ljudi koji imaju neki poremećaj sa varenjem zbog anksioznosti obično uzimaju lekove kojima leče poremećaj varenja. Ljudi koji pate od čestih glavobolja uzimaju lekove protiv bolova i slično.

Ovakvi tretmani obično nemaju nikakvog efekta, a ako i imaju, efekat je samo privremen. Nephodno je da kontrolišete svoju anksioznost – kada rešite taj problem i ostali simptomi će nestati.

Počnite sa sledećim stvarima:

  • Kontrolišite disanje: počnite tako što ćete disati sporije i pokušajte da ne udišete previše vazduha. Mnogi teški simptomi anksioznosti se javljaju zbog hiperventilacije, koja se javlja kada dišemo previše brzo i pokušavamo da udahnemo više vazduha nego što je organizmu potrebno. Usporeno disanje će ublažiti neke od težih simptima anksioznosti.
  • Počnite da vežbate: možda zvuči čudno, ali velik deo anksioznosti potiče i od fizičke neaktivnosti. Vežbanje oslobađa endorfine i zamara mišiće, a i jedno i drugo drastično smanjuje anksioznost. Vežbanje, a posebno džogiranje, je vrlo važno ako želite da se uspešno izborite sa anksioznošću.
  • Izbegavajte stres: obično je ovo mnogo lakše reći nego učiniti, ali postoji mnogo malih stvari koje možete uraditi kako biste izbegli previše stresa. Nemojte gledati filmove koji kod vas izazivaju jake emocije ili vas plaše, ne slušajte muziku koja vam ne prija i izbegavajte ljude koji kod vas stvaraju stres. To vam možda neće sasvim izlečiti anksioznost, ali će drastično ublažiti simptome.

Takođe, neophodno je da naučite da se izborite sa specifičnim problemima koje kod vas izaziva anksioznost, da utvrdite o kojoj vrsti anksioznosti je reč i da prepoznate kako utiče na vas kako biste je pravilno izlečili.

Ahedonija simptomi, uzrok, lečenje, prognoza

Ahedonija je poremećej kod koga se kod ljudi  javlja gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima su nekada uživali i generalno mnogo teže doživljavaju zadovoljstvo.Ahedonija je glavni simptom depresije, ali može biti simptom i drugih mentalnih poremećaja. Naravno, neki ljudi koji imaju anhedoniju nemaju nikakav mentalni poremećaj.

Anhedonija – simptomi

Postoje dva glavna tipa anhedonije – socijalna i fizička anhedonija.

Socijalna anhedonija je potpuna nezainteresovanost za bilo kakvu vrstu interakcije sa ljudima i nenalaženje bilo kakvog zadovoljstva u druženju sa ljudima. Fizička anhedonija je nemogućnost da se osete čulna zadovoljstva, npr. kroz jelo, dodirivanje ili seks.

Simptomi anhedonije uključuju

  • Društveno povlačenje
  • Prekid ranijih veza i odnosa i nedostatak istih
  • Negativna osećanja prema sebi i drugima
  • Smanjena emotivnost, što znači i manje priče i neverbalne komunikacije
  • Tendencija da se pokazuju lažne emocije (npr. glumljenje sreće na nekom venčanju)
  • Slab libido ili manjak fizičkog interesovanja za seks i fizičku intimnost
  • Česti fizički problemi (tj. česte bolesti).

sta je ahedonija

Anhedonija – uzroci

Anhedonija je glavni simptom depresije, ali se ipak ne javlja kod svih depresivnih ljudi. Neki lekovi, pa čak i antidepresivi i antipsihotici kojima se depresija leči mogu izazvati anhedoniju.

Šizotipija je psihološka teorija o tome da određene karakteristike ličnosti mogu biti faktor rizika za razvoj psiholoških poremećaja poput šizofrenije. Smatra se da je socijalna anhedonija faktor rizika za shizofreniju.

Anhedonija se može javiti i zbog konzumacije droga ili jakog stresa i anksioznosti.

Anhedonija – faktori rizika

Ako je neko u vašoj porodici imao tešku depresiju ili shizofreniju, rizik od anhedonije je povećan. Ostali faktori rizika uključuju:

  • Traumatičan ili stresan događaj
  • Zlostavljanje ili zanemarivanje
  • Bolest koja utiče na kvalitet života
  • Neka teža bolest
  • Poremećaj u ishrani

Smatra se da se anhedonija češće javlja kod žena.

Kako se dijagnostikuje anhedonija ?

Lekar će vas pitati koje simptome imate i kakvo vam je raspoloženje u globalu. Napravite spisak svih simptoma pre nego što odete kod lekara, i obavezno navedite gubitak sposobnosti da osećate zadovoljstvo. Recite lekaru sve svoje simptome, kako bi lakše postavio dijagnozu. Lekar će obaviti i pregled kako bi se utvrdilo da li je posredi neki fizički problem.

U nekim slučajevima se radi i test krvi kako bi se videlo da li je u pitanju deficit vitamina ili poremećaj štitne žlezde, što obično utiče na poremećaje raspoloženja.

Anhedonija – lečenje

Lečenje anhedonije je priličan izazov. Pre svega, potrebno je lečiti psihički poremećaj koji izaziva ovaj simptom, obično depresiju.

Prvi korak u lečenju jeste poseta psihijatru. Psihijatar je profesionalac koji će saslušati vaše probleme i pomoći vam da se „vratite na pravi put“ i počnete ponovo da uživate u životu. Sve što kažete svom psihijatru je strogo poverljivo.

Vaš lekar opšte prakse vam može preporučiti nekog terapeuta. Veoma je važno da nađete psihijatra koji vama lično odgovara. Možda će biti potrebno da odete na neku vrstu probne seanse kod nekoliko njih kako biste utvrdili koji vam najviše odgovara.

Veoma je moguće da ćete dobiti neki antidepresiv ili antipsihotik. Počnite da redovno pijete ove lekove i obavezno obavestite lekara ako imate bilo kakva neželjena dejstva, kako bi on prilagodio dozu ili pronašao bolju alternativu. Ovi lekovi mogu uticati na čoveka na različite načine – lek koji daje odlične rezultate kod jedne osobe, možda neće imati tako dobar efekat kod nekog drugog sa istim simptomima.

Drugi tip tretmana je elektrokonvulzivna terapija. Ovo je jedan od najefikasnijih tretmana za depresiju. Tokom tretmana, lekar će vam staviti elektrode na glavu i pustiti veoma blagu struju dok ste vi pod totalnom anestezijom. Ova terapija se koristi samo onda kada nijedan drugi tretman ne daje rezultat.

Transkranijalna magnetna stimulacija koristi magnetno polje za stimulaciju nervnih ćelija. Koriste se slabiji električni talasi nego kod elektrokonvulzivne terapije i nema potrebe za totalnom anestezijom. Transkranijalna magnetna stimulacija se takođe koristi za lečenje teške depresije kod ljudi koji ne reaguju na druge vidove terapije.

Poslednja opcija je stimulacija nerva lutaoca. Lekar će vam ugraditi u grudi mali aparat sličan pejsmejkeru. Žice iz ovog uređaja stvaraju redovne električne impulse koji stimulišu mozak. I ova terapija je namenjena ljudima koji ne reaguju na druge metode lečenja.

Anhedonija – prognoza

Nemogućnost da osetite i nađete zadovoljstvo može drastično uticati na kvalitet vašeg života. Obratite se lekaru ako se osećate ovako. Kada počnete sa tretmanom, ubrzo ćete ponovo osetiti zadovoljstvo. Čim se uspostavi kontrola nad depresijom, i anhedonija nestaje.

Posttraumatski stresni poremećaj – PTSP sindrom – simptomi, dijagnoza, lečenje

Definicija posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) je: „psijijatrijski poremećaj koji se javlja nakon izlaganja stresnim događajima koji uključuju smrtnu opasnost, ozbiljne fizičke povrede ili pretnju fizičkom integritetu osobe, koje ta osoba doživljava krajnje traumatično“.

Posttraumatski stresni poremećaj PTSP je mentalni problem. Uvek se dešava nakon nekog stresnog događaja – na primer, u ratu, nakon prirodne katastrofe, zlostavljanja, napada, nesreće, bolesti ili iznenadne smrti neke bliske osobe.

Da bi se postavila dijagnoza posttraumatskog stresnog poremećaja, pacijent mora da ispuni sledeće kriterijume i da se ovi PTSP simptomi javljaju bar mesec dana:

  • Bar jedan negativan simptom se ponavlja
  • Bar jedan simptom „izbegavanja“ – odbijanje da se izraze emocije, odbijanje da se ode na određeno mesto povezano sa traumatičnim događajem, fobija od određenih stvari ili aktivnosti koje izazivaju neprijatne uspomene i slično.
  • Najmanje dva simptoma „reaktivnosti“ – bes, agresija, ljutnja, problemi sa spavanjem, iritabilnost…
  • Najmanje dva simptoma povezana sa kognicijom i raspoloženjem –  simptomi su anksioznost, depresija, jak osećaj krivice, kognitivna disfunkcija, problemi sa koncentracijom, gubitak pamćenja itd.

Posttraumatski stresni poremećaj

Česti simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja i znaci upozorenja

Svaki put kada se suočimo sa nečim strašnim, šokantnim, uznemirujućim ili pretećim, sasvim je normalno da osetimo negativne emocije i da u težim slučajevima ispoljimo i neobično ponašanje. Svakom čoveku se bar nekad desila neka trauma. Međutim, većina ljudi nije imala PTSP sindrom kao posledicu. Ljudi koji imaju „normalne“ mehanizme da se nose sa traumatičnim događajima se obično spontano oporave od prvobitnih simptoma izazvanih šokom i tugom, i to u kratkom vremenskom periodu.

Zašto su onda simptomi PTSP sindromarazličiti od negativnih emocija koje se smatraju sastavnim delom procesa oporavka od nekog stresnog događaja?

Kod ljudi koji nemaju PTSP sindrom, neki opasan ili uznemirujuć događaj takođe može izazvati ozbiljne simptome. Međutim, ti simptomi obično nestanu u roku od nekoliko nedelja i to se zove akutni stresni poremećaj. Nasuprot tome posttraumatski stresni poremećaj prate jaka anksioznost, nemogućnost da izraze emocije – jednom rečju, „nisu svoji“.

Simptomi PTSP sindroma obično počinju nedugo nakon traumatičnog događaja – obično u roku od tri meseca – i traju oko godinu dana. Međutim, u nekim slučajevima, simptomi se uopšte ne pojavljuju i nekoliko godina nakon tog stresnog događaja. Taj duži period često čini komplikovanim traženje pomoći i postavljanje dijagnoze.

Da bi kod nekog bio dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj, simptomi moraju ispunjavati pobrojane kriterijume, moraju trajati duže od mesec dana i moraju biti dovoljno teški da ugrožavaju rutinu, navike i odnose sa drugim ljudima. Stručnjaci tvrde da u nekim slučajevima (ali ne uvek) PTSP sindom prate i promene raspoloženja. Te promene uključuju depresiju, anksioznost, socijalnu izolaciju i zavisnost od alkohola ili droga.

Najčešći simptomi PTSP sindroma uključuju:

    • Takozvane flešbekove (oživljavanje traumatičnog događaja kroz sećanja i telesne senzacije).
    • Fizički simptomi anksioznosti – ubrzan rad srca, pojačano znojenje, zbunjenost i nemogućnost jasnog razmišljanja.
    • Noćne more ili neobične snove, nesanicu i poteškoće sa spavanjem.
    • Zastrašujuće misli koje se javljaju iznenada i traju po nekoliko sati.
    • Osećaj jake anksioznosti kada se vide/čuju slike, reči, objekti ili situacije koje na neki način podsećaju osobu na traumatičan događaj.
    • Izbegavanje pričanja sa bilo kim o emocijama i mislima vezanim za traumatičan događaj.
    • Odbijanje da se rade određene stvari ili da se naprave promene u svakodnevnoj rutini kako bi se izbegla sećanja na stresni događaj (npr. osoba odbija da vozi kola, ode na put, upusti se u emotivnu vezu…).
    • Napetost, iritabilnost i „kratak fitilj“.
    • Napadi besa, a ponekad i agresivno i nasilničko ponašanje i prema bliskim ljudima i prema strancima.
    • U nekim slučajevima dolazi do poteškoća da osoba ide na posao ili da obavlja određene zadatke zbog loše koncentracije i nemogućnosti učenja i pamćenja novih informacija.
    • Ostali simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja vezani za mnogo stresa, npr. promene apetita, promene u telesnoj težini, glavobolje, problemi sa varenjem i iritacija kože.
    • Često se javlja zavisnost od alkohola, droga i lekova.
    • Depresija (neprestane negativne misli o sebi ili ostatku sveta), jak osećaj krivice i stida, socijalna izolacija zbog osećaja da okolina nema razumevanja, gubitak interesovanja za hobije i aktivnosti u kojima se nekada uživalo, manjak motivacije i, u najtežim slučajevima, sklonost samoubistvu.
    •  Posttraumatski stresni poremećaj kod dece izaziva simptome poput nemogućnosti da se otvore prema drugima i normalno komuniciraju; javljaju se poteškoće sa spavanjem i učenjem, mokrenje u krevet i neposlušnost. Tinejdžeri kod kojih se javio PTSP sindrom obično imaju problema u školi, ne poštuju profesore i ostale autoritete, agresivni su i nasilni.

Koliko dugo traju simptomi PTSP sindroma ? Svačije iskustvo je različito. Kod nekih ljudi simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja prođu u roku od šest meseci i nakon toga se ove osobe sasvim oporave. Drugi ljudi godinama imaju simptome. Profesionalna pomoć, kao i podrška porodice i prijatelja, a u nekim slučajevima i medikamenti u velikoj meri smanjuju šanse da će PTSP sindrom postati hroničan i da će potrajati godinama.

Uzroci i faktori rizika

Istraživači, uključujući i neurologe i psihoterapeute, smatraju da ljudi koji imaju PTSP sindrom imaju prevelik nivo hormona stresa, kao i promene u moždanoj aktivnosti.

  • Nivo adrenalina, hormona koji izaziva odgovor organizma „bori se ili beži“ kao odgovor na opasnost je znatno povišen kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem, i to duže vreme nakon traumatičnog događaja. Ova reakcija je znatno drugačija kod ljudi koji ne razviju PTSP sindrom.
  • U normalnim okolnostima, kada se neko uplaši ili oseti opasnost, čim pretnja prođe nivo hormona počne da opada i telo se ubrzo vraća u normalu (homeostaza). Kod istraumiranih ljudi ovaj proces traje mnogo duže i razvija se posttraumatski stresni poremećaj.
  • Percepcija opasnosti i straha izaziva mnogo promena u telu i mozgu i dovodi do reakcije „bori se ili beži“. Na primer, situacije koje su neobične ili izazivaju strah dovode do ubrzanog rada srca, ubrzanog disanja, zenice se šire, počinje pojačano znojenje, a proces varenja se usporava. Sve ove reakcije su prirodan način organizma da se izbori sa opasnošću tako što se priprema da se brani ili beži i tako izbegne problem ili predatora.
  • Svi ovi psihološki simptomi povezani sa stresom traju mesecima, pa čak i godinama kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Takođe, hormoni stresa naglo skaču i to disproporcionalno u odnosu na stimulanse, čak i kada su oni sasvim blagi. Neprestano povišen nivo hormona stresa negativno utiče na celo telo, uključujući pamćenje, regulaciju emocija i pažnju. Rezultat je visoka iritabilnost, napetost u mišićima, poremećaji spavanja, problemi sa srcem, PTSP sindrom i mnoga druga hronična oboljenja.

U mozgu i telu ljudi koji imaju PTSP sindrom se javljaju i mnoge druge neurološke i biohemijske promene, a često i u limbičkom sistemu, koji je primarni centar za emocije u mozgu. Istraživanja pokazuju da su tri primarna područja na koje traume utiču amigdala, hipokampus i prefrontalni korteks.

Promene u mozgu koje se javljaju nakon traumatičnih događaja mogu biti slične neurološkim promenama koje se javljaju kod pacijenata sa povredama mozga zbog različitih vrsta nezgoda. Neki stručnjaci tvrde da snimci sa magnetne rezonance jasno pokazuju da razmišljanje o traumatičnom događaju aktiviraju desnu hemisferu mozga i „deaktiviraju“ levu hemisferu. Dve polovine mozga „kao da pričaju različitim jezicima“, da tako kažemo. Smatra se da je desna hemisfera mozga zadužena za intuiciju, emocije, vizualizaciju, orijentaciju u prostoru i čulo dodira. Leva hemisfera mozga je zadužena za govor, logiku i analitičko razmišljanje. Takođe, dok smo još u materici, desna strana se prva razvija. Odgovorna je i za neverbalnu komunikaciju između majke i bebe. Leva strana mozga je zadužena za pamćenje činjenica, statistike i reči.

Jedan ekspert smatra da je leva strana mozga odgovorna za objašnjavanje iskustava i da ih ona „ređa“ u logičan sled događaja. Desna strana mozga je zadužena za pamćenje zvukova, dodira, mirisa i emocija koje su se tad javile. U normalnim okolnostima, dve moždane hemisfere rade manje ili više sinhrono. Kada jedna strana mozga ne funkcioniše, makar i privremeno (npr. tokom operacije mozga), to dovodi do poledica.

Promene u moždanoj aktivnosti, uključujući i deaktivaciju leve hemisfere, direktno utiču na mogućnost organizovanja prethodnih iskustava, stavljanje događaja u logičan sled, i „previđenje“ osećanja i percipiranih senzacija u reči kojima drugima možemo da saopštimo svoje iskustvo.

U suštini, PTSP sindrom se javlja zbog prestanka „izvršne funkcije mozga“. Drugim rečima, javlja se jer nemamo mogućnost da identifikujemo uzrok i posledicu, shvatimo dugoročne efekte nečijeg (ili svog) ponašanja i postupaka i da napravimo planove za budućnost.

Faktori rizika

Kao što je već pomenuto, podložniji posttraumatskom stresnom poremećaju su:

  • Ratni veterani.
  • Deca i odrasli koji su bili žrtve fizičkog ili seksualnog napada.
  • Ljudi koji su preživeli bilo kakvu vrstu zlostavljanja, nesreće, prirodne katastrofe, terorističkog napada, nasilja, smrt nekog bliskog, ozbiljnu povredu ili bolest ili bilo koji drugi traumatičan događaj nad kojim, kako kažu, „nisu imali kontrolu“.
  • Ljudi koji su bili zavisni od alkohola ili narkotika.
  • PTSP sindrom se češće javlja kod žena nego kod muškaraca, mada još uvek nije jasno zbog čega je to tako. Ovom sindromu su sklonije žene koje su napadnute i/ili silovane.
  • Izgleda da je i genetika važan faktor kod većine mentalnih poremećaja i oboljenja, a tu spadaju i anksioznost, depresija i posttraumatski stresni poremećaj PTSP. Porodična istorija mentalnih bolesti često ljude čini sklonijim  PTSP sindromu, posebno u kombinaciji sa drugim faktorima rizika.

Konvencionalni načini lečenja posttraumatskog stresnog poremećaja

  • Od svih načina za lečenje posttraumatskog sindroma, najviše su ispitani lekovi (posebno antidepresivi) i njihov uticaj. Većina stručnjaka smatra da su lekovi najefikasniji za lečenje posttraumatskog sindroma u kombinaciji sa psihoterapijom, kako bi se pacijentu pomoglo da oseća kako ima kontrolu nad svojim oporavkom.
  • Lekovi koji se daju ljudima koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja se obično daju pacijentima koji pate od anksioznosti, jako osećaja tuge, besa, manjka motivacije, osećaja da su „mrtvi iznutra“ i sl.
  • Antidepresivi se koriste za lečenje depresije, uključujući i pacijente koji nemaju PTSP sindrom, ali imaju slične simptome. Neki lekovi se obično daju pacijentima koji imaju simptome PTSP vezane za anksioznost i depresiju, uključujući fizičke simptome, noćne more i osećaj bespomoćnosti.
  • Mada svaki lek može da izazove neželjena dejstva, ovakvi lekovi mogu praktično spasiti život nekim pacijentima kod kojih se razvio posttraumatski sindrom. Ovi lekovi su važan katalizator neophodan za dalji oporavak i najbolja osnova za druge, „prirodne“ načine lečenja. Lekovi neće delovati na svakog pacijenta. Ne postoji nikakva garancija da će terapija medikamentima imati uspeha i lekovi mogu izazvati širok spektar reakcija u zavisnosti od sastava leka.

Pet „prirodnih“ načina za lečenje posttraumatskog stresnog poremećaja

  1. Terapija i savetovanje

Različite vrste psihoterapije se često koriste kako bi osoba prevazišla PTSP sindrom. Vrsta terapije će zavisiti od situacije i pristupa profesionalnom tretmanu. Mada mnogi pacijenti isprva stresno reaguju na terapiju, već nakon nekoliko seansi se navikavaju na to da diskutuju o traumatičnim uspomenama. Jedno istraživanje je pokazalo da pričanje o stresnom događaju sa terapeutom u 86% slučajeva dovodi do ublažavanja simptoma PTSP i psihoze.

Smatra se da je jedna od najefikasnijih terapija kognitivna bihejvioralna terapija, gde se ispituju sećanja i razmišljanja kako bi se utvrdilo kako ona utiču na ponašanje i samopercepciju pacijenta.

Glavni ciljevi ovakve terapije za PTSP sindrom uključuju:

  • Učenje pacijenta da bolje koristi „emotivni deo mozga“ koji je do tada bio na neki način isključen. Mnogi ljudi sa PTSP sindromom se osećaju „mrtvim iznutra“ i ne mogu da povežu neke događaje sa emocijama. Terapeut će pomoći pacijentu da se otvori i shvati kako se zaista oseća.
  • Povećanje samosvesti. Terapeut će naučiti pacijenta da razume kako je traumatičan događaj izmenio njegove misli i osećanja i kako to utiče na njegov organizam i zdravlje.
  • Vraćanje osećaja kontrole nad životom i događajima.
  • Pomoć da se razviju strategije za „borbu“ u teškim situacijama.

Pacijenti često rade sa ovakvim pacijentima kako bi im pomogli da postanu svesniji svojih iskustava i da počnu da prihvataju ono što se dešava u njima samima. To uključuje kako fizičke senzacije, tako i emocije i misli. Učenje iz prošlih iskustava i bolja artikulacija osećanja su jako važni i na njima najviše treba raditi. Razlog tome je to što su osećaj bespomoćnosti i povlačenje u sebe veoma česti kod posttraumatskog stresnog poremećaja.

  1. Desenzitizacija i izlaganje strahovima

Kao dodatak čestim tipovima obične psihoterapije, nekoliko vrsta terapije izlaganjem se koriste za desenzitizaciju pacijenata, oslobađanje od stresa i pomoć da se pacijent direktno suoči sa strahovima. Profesionalni terapeut vodi ovakve vrste terapija. Terapeut može biti vodič dok se pacijent postepeno suočava sa sve intenzivnijim strahovima, situacijama, objektima ili mestima koja izazivaju sećanja i jake emocije vezane za traumatični događaj.

  • Izlaganje: ova vrsta terapije podrazumeva diskusiju, suočavanje i prisećanje traumatičnog događaja u detalje, kako bi se postigla kontrola nad uznemirujućim mislima, fizičkim reakcijama i emocijama vezanim za traumu. Ideja je da što više pričamo sa nekim o traumatičnom događaju, to nam postaje bliskiji i manje ga se plašimo. Postoji nekoliko načina da se pacijent izloži strahu. To uključuje vizualizaciju, pisanje, crtanje, slikanje ili posetu mestu gde se traumatični događaj odigrao.
  • Kognitivno restrukturiranje: ovaj pristup je sličan kognitivno-bihevioralnoj terapiji i sličnim vrstama terapije izlaganjem. Kognitivno restrukturiranje pomaže ljudima da nađu smisao u lošim uspomenama tako što će pričati o njima. Osećanja kajanja, krivice i stida su obično centralni aspekt priče, pošto se njima pripisuje osećaj „zaglavljenosti“.
  • EMDR ili desenzitizacija pokretima očiju i reprocesiranje: ova tehnika podrazumeva da pacijent usmeri svu pažnju na fizički pokret ili senzaciju (npr. disanje, zvuk ili pokret ruke) dok se priseća traumatičnog događaja i otvoreno priča o njemu. Radeći ovo, ima nešto što će mu držati pažnju kako bi pomogao svom mozgu da ponovo prođe kroz traumatičan događaj.
  1. Joga i meditacija

Jedno istraživanje, koje je finansirao američki Nacionalni institut za zdravlje, pokazalo je da su pacijenti sa PTSP sindromom koji su tokom 10 nedelja praktikovali jogu i slične tehnike dosta napredovali u smislu ublažavanje simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja. Boljitak je primećen i kod pacijenata koji nisu uopšte reagovali na lečenje. Dokazano je da joga pozitivno utiče na mozak tako što povećava broj „neurotransmitera sreće“, smanjuje efekat stresa, pomaže da se izborimo sa negativnim osećanjima i još mnogo toga. Ispitanici su naučili kako da povećaju pet specifičnih tipova pozitivnih i prijatnih osećanja, a to su: zahvalnost i saosećajnost, povezanost, prihvatanje, usmerenost i osnaživanje.

Istraživanje je ukazalo na to da su joga i slične tehnike opuštanja uma i tela toliko dobre za ublažavanje simptoma PTSP zato što pozitivno utiču na nervni sistem. Razlog tome je to što menjaju hemijske signale koji se u mozak šalju preko prenumogastričnog živca (živac lutalac). Ovaj nerv se sastoji od mnogo vlakana koji spajaju mozak sa većinom unutrašnjih organa. Istraživači smatraju da oko 80% nervnih vlakana od kojih se ovaj nerv sastoji ide iz raznih delova tela u mozak. Ovo ispitivanje je pokazalo da možemo direktno uticati na vrstu hormonalnih i hemijskih signala koji stižu u mozak. To znači da možemo mozgu slati signale da smo sasvim budni ili opušteni, u zavisnosti od toga kako „upravljamo“ svojim organizmom.

Neki od načina na koji pacijenti kod kojih postoji posttraumatski stres direktno mogu uticati na opuštanje svog tela uključuju: kontrolu disanje, istezanje ili određene poze (asane), mantranje sa grupom ili praktikovanje različitih stilova meditacije. Svi ovi metodi se koriste već hiljadama godina, još od doba kada su nastale tradicionalna kineska i indijska medicina i joga, kako bi se ljudi bolje oslobodili stresa.

Postoji još mnogo naučnih dokaza koji potkrepljuju teoriju da su meditacija i slične prakse za opuštanje tela i uma odlični načini za lečenje pacijenata sa PTSP sindromom, jer neuroplastičnost mozga (sposobnost mozga da se menja u zavisnosti od ponavljanja i pažnje) može da podstakne neurološke procese i strukture u mozgu, smanji aktivnost amigdale (centra za strah u mozgu), pomogne u regulaciji emocija i poboljša integraciju desne i leve hemisfere mozga.

Promene u strukturi mozga

Deregulacija delova mozga povezanih sa emocionalnom regulacijom i memorijom je ključni faktor koji izaziva simptome povezane sa PTSP sindromom. Ovo je samo „dodatak“ preteranoj aktivnosti amigdale, koja deluje kao centar za strah. Majndfulnes je tehnika koja sprečava ove procese tako što povećava aktivnosti hipokampusa i prefrontalnog dela mozga i reguliše rad amigdale.

  1. Podrška porodice i prijatelja

Jedan od prediktora koji ukazuje na to da će pacijent relativno lako prevazići posttraumatski stresni poremećaj je podrška porodice i prijatelja. Određeni faktori povećavaju „otpornost“ na stres i tako se smanjuje rizik od dugoročnih simptoma povezanih sa stresom. Ti faktori uključuju:

  • Grupe za podršku, što pomaže u smanjivanju osećanja izolacije i otuđenja tako što se otvaramo drugima i stvaramo veze pune saosećanja i empatije.
  • Poseta porodičnom terapeutu kako bi se od porodice, supružnika, dece ili prijatelja dobila još bolja podržka.
  • Nalaženje grupe ljudi koji će nam pružiti duhovnu i moralnu podršku, „ventil“, nadu i pozitivan odgovor.
  • Društvena podrška nam pomaže u ublažavanju agresije. Uz pomoć podrške okoline, ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem uče kako da odgovore na strah ili druga negativna osećanja bez izolacije i prekida odnosa sa drugima. Podrška okoline vam može dati osećaj smisla i svrhe u životu.
  1. Briga o sebi i upravljanje stresom

Osim podrške koju dobijate od drugih, još važnije je da se izborite sa stresom i okidačima koji kod vas izazivaju simptome. Stručnjaci savetuju sledeće strategije za smanjivanje anksioznosti i stresa:

  • Redovne, ali blaže vežbe ili neka fizička aktivnost.
  • Dovoljno sna i odmora od velikog su značaja za ljude kod kojih se razvio posttraumatski stresni poremećaj.
  • Strpljenje u lečenju i postavljanje realističnih ciljeva.
  • Smanjivanje nivoa stresa i smanjivanje odgovornosti koju imate.
  • Provodite što više vremena u prirodi i sa ljudima sa kojima se osećate prijatno.
  • Da bi pobedili posttraumatski stres bavite se sobom i radite nešto što vas rasterećuje – čitajte, vodite dnevnik, gledajte filmove, slušajte muziku, pričajte sa terapeutom itd.

Mere opreza kod lečenja PTSP sindroma

Ako sumnjate da vi ili neko koga vi poznajete ima posttraumatski stresni poremećaj, najbolje je da odmah potražite pomoć kako bi se započeo proces lečenja. Kada osećanja postanu nepodnošljiva i utiču vam na životne navike i rutinu, pitajte nekog člana porodice ili lekara da vam pomogne. U slučaju nekog hitnog stanja – paničnog napada ili teške depresije – i lekar opšte prakse vam može privremeno pomoći.

Nekoliko reči na kraju

  • PTSP je skraćenica za posttraumatski stresni poremećaj ili sindrom, koji se smatra mentalnim poremećajem. Ovaj poremećaj se javlja kod 7-8 procenata populacije, uključujući i decu i tinejdžere. Uvek se javlja nakon iskustva vezanog za neku situaciju opasnu po život. Ti događaji mogu biti rat, prirodna katastrofa, zlostavljanje, napad, nesreća, bolest, iznenadna smrt voljene osobe i slično.
  • Simptomi PTSP sindroma uključuju anksioznost, depresiju, socijalnu izolaciju, probleme sa spavanjem i košmare, agresiju, izbegavanje da se sa bilo kim priča o mislima i osećanjima vezanim za traumatični događaj i odbijanje da se rade određene stvari vezane za traumu zbog straha od tog događaja.
  • Lečenje  posttraumatskog stresnog poremećaja podrazumeva upotrebu lekova, terapiju ili savetovanje, grupnu terapiju, podršku porodice i prijatelja, jogu, vežbanje, meditaciju i druge načine za oslobađanje od stresa.

Nervni slom simptomi, lečenje, saveti

Šta je nervni slom?

Nervni slom je izraz kojim se opisuje period intenzivnog mentalnog stresa. Tokom tog perioda, osoba ne može da funkcioniše normalno i da obavlja svoje svakodnevne dužnosti. Nekada se ovaj termin koristio da opiše širok spektar mentalnih oboljenja i poremećaja, uključujući depresiju, anksioznost i akutni stresni poremećaj.

Mada se izraz „nervni slom“ više ne smatra medicinskim terminom, još uvek se naširoko koristi da se opišu intenzivni simptomi stresa i nemogućnosti da se osoba nosi sa svojim svakodnevnim obavezama. Ono što ljudi smatraju nervnim slomom, u nekim slučajevima može biti nedijagnostikovana mentalna bolest.

Ne postoji slaganje oko toga šta je zapravo nervni slom. Ovaj termin generalno obuhvata duži period kada fizički i emotivni stres postane nepodnošljiv i utiče na sposobnost osobe da živi normalnim životom.

nervni slom simptomi

Nervni slom simptomi

Simptomi nervnog sloma

Pacijenti obično ispoljavaju fizičke, psihičke i simptome u ponašanju kada prolaze kroz ovu fazu. Znaci nervnog sloma variraju od osobe do osobe. Uzrok nervnog sloma dosta utiče na simptome koji se javljaju. Najčešći znaci nervnog sloma su:

  • Simptomi karakteristični za depresiju: gubitak nade, misli o samopovređivanju i samoubistvu.
  • Anksioznost, visok pritisak, napeti mišići, trešenje ruku, vrtoglavica, nervozan stomak, drhtavica.
  • Ekstremne promene raspoloženja.
  • Panični napadi, koji uključuju bol u grudima, užasan strah i poteškoće sa disanjem.
  • Paranoja, što obično podrazumeva i uverenje da pacijenta neko posmatra ili uhodi.
  • Takozvane flešbekove, sećanja na traumatični događaj, što obično ukazuje na nedijagnostikovani posttraumatski stresni poremećaj.

Ljudi koji su doživeli nervni slom obično izbegavaju porodicu, prijatelje i kolege. Znaci tog povlačenja su:

  • Izbegavanje društvenih obaveza.
  • Loš san i poremećaji ishrane.
  • Nedovoljna i neredovna higijena.
  • Nedolaženje na posao.
  • Izolacija u kući.

Faktori rizika koji mogu izazvati nervni slom

Kada je osoba pod prevelikim stresom i ne zna kako da se nosi sa njim, obično dolazi do nervnog sloma. Taj stres je obično izazvan nekim spoljnim faktorima i ti faktori rizika mogu biti:

  • Konstantan stres na poslu.
  • Neki traumatičan događaj (npr. smrt bliske osobe).
  • Ozbiljni finansijski problemi.
  • Velike životne promene (npr. razvod).
  • Loš san i nedovoljno odmora.
  • Istorija anksioznih poremećaja.
  • Porodična istorija anksioznih poremećaja.
  • Povreda ili bolest, koja je unela značajne promene u život pacijenta.

Tretman: kako se izboriti sa simptomima ?

Lečenje

Neprekidan i jak stres se može prekinuti uz nešto od sledećeg:

  • Terapija kod sertifikovanog terapeuta.
  • Lekovi koji se dobijaju na recept (antidepresivi i sl.), kako bi se lečio hemijski disbalans u organizmu.
  • Alternativni tretmani (masaža, joga, meditacija).

Ako smatrate da ste pod jakim stresom koji ne možete da kontrolišete, pokušajte da ga ublažite na sledeći način:

  • Duboko udahnite i izbrojte do 10 kada se osećate anksiozno i pod stresom.
  • Izbacite kofen i alkohol iz svoje svakodnevnice.
  • Spavajte redovno i pokušajte da spavate što bolje. Uživajte u toploj kupki pred spavanje, isključite telefon i računar i čitajte nešto opuštajuće pre nego što pođete u krevet.

Kada posetiti lekara i početi lečenje ?

Verovatno se svakome bar jednom dogodilo da oseća da ne može više da se bori sa svakodnevnim stresom. Ako imate poteškoća da zbog stresa obavljate svoje svakodnevne obaveze, onda se ne borite sa tim stresom na pravi način. Nervni slom može biti znak nekog mentalnog poremećaja. Zato, čim primetite simptome nervnog sloma, idite kod lekara.

Lekar će vam pomoći u lečenju fizičkih simptoma. Verovatno će vas poslati kod psihologa ili psihijatra. Ovi profesionalci će vam pomoći u lečenju emotivnih i mentalnih simptoma. I članovi vaše porodice bi trebalo da popričaju sa vašim lekarom.

Saveti za brigu o sebi

Neke promene u načinu života vam mogu pomoći da sprečite nervni slom:

  • Redovno vežbajte najmanje tri puta nedeljno. Makar šetajte po pola sata.
  • Idite kod terapeuta kako biste se lakše izborili sa stresom.
  • Izbegavajte lekove, drogu, alkohol, kofein i druge supstance koje izazivaju stres u organizmu.
  • Spavajte redovno i potrudite se da spavate bar po šest sati svake noći.
  • Praktikujte neku tehniku opuštanja (duboko disanje, meditaciju).
  • Smanjite nivo stresa tako što ćete se bolje organizovati, praviti manje pauze tokom dana i držati se isplaniranih obaveza.

Potrudite se da sami napravite ove promene, ali je ipak najbolje da se posavetujete sa stručnim licem i napravite plan lečenja jer nervni slom može dovesti do veoma ozbiljnih posledica.

Logoreja simptomi, dijagnoza, lečenje

Šta je logoreja ?

Logoreja je termin kojim se označava konstantna i nezaustavljiva brbljivost. Protok govora je izuzetno povećan, a osoba ima potrebu za dugim periodima verbalnog izražavanja.Logoreja je često povezana sa brzanjem u govoru (tahifemijom), koje je slično, a karakterišu ga velika brzina govora i verbalnog toka.

Logoreja može da bude simptom psihijatrijskog poremećaja – maničnog stanja, shizofrenije… Često odražava tahipsihiju, odnosno ubrzani tok misli.

U većini slučajeva se logoreja manifestuje kod osoba sa bipolarnim poremećajem – noviji termin za maničnu depresiju – stanjem kod koga dolazi do naizmeničnih faza depresije i tuge, gubitka volje, nedostatka motivacije, povlačenja u sebe i samokritike i maničnih faza sa tahipsihijom, logorejom, tahifemijom, dezinhibiranim ponašanjem i hiperaktivnošću.

Povezano>>>  Bipolarni poremećaj

Simptomi

Simptomi logoreje su lako prepoznatljivi.

  • Pacijenti govore mnogo i dugo.
  • Njihov govor može da bude nepovezan; ponekad se opisuje kao protok praznih ili nedovoljno smislenih misli i ideja.
  • Tahifemija se u psihijatrijskog patologiji razlikuje, mada je veoma slična jer predstavlja ubrzanje toka govora.

Dijagnostikovanje

Dijagnostikovanje logoreje se zasniva na prostom posmatranju, koje najčešće obavljaju srodnici. Porodice sa istorijom  maničnih ili bipolarnih poremećaja mogu lako da prepoznaju prelaske svojih rođaka u manične faze.

Lečenje

Da bi se logoreja „lečila“, simptomatologija mora da se smesti u kontekst. Lečenje se razlikuje u zavisnosti od toga da li pacijent pati od bipolarnog poremećaja, maničnih kriza ili čak izolovanog shizofrenog stanja.

U kontekstu psihijatrijskih poremećaja, biće primenjeno lečenje antipsihoticima, kao i redovni nadzor psihijatra.

Kod maničnih pacijenata, često se koristi molekul koji se zove litijum i čiji novo u krvi mora da se nadzire.

Kod pacijenata sa bipolarnim poremećajem, lečenje koje reguliše raspoloženje i pri kome se koriste soli litijuma, često je hronično. U slučaju maničnih faza, ovaj tretman se optimizuje, dok se kod depresivnih faza dodaju i antidepresivi.

Fizički simptomi depresije

Postoje neki očigledni znaci depresije – osećaj tuge, beznađa i anksioznosti – ali depresija može izazvati i neobjašnjive fizičke simptome. Fizički bolovi i depresija su tesno povezano. Najjednostavnije rečeno, bolovi mogu biti deprimirajući, a depresija uzrokuje i pojačava bol. Neka istraživanja pokazuju da bol i depresija dele iste neurološke puteve u limbičkom sistemu (emotivnom delu mozga). Isti hemijski „glasnici“ kontrolišu i bol i rapoloženje. Ljudi sa hroničnim bolovima imaju tri puta više šanse da razviju simptome depresije, promena raspoloženja i anksioznosti, a kod depresivnih pacijenata se javlja tri puta veći rizik od dobijanja nekih hroničnih bolova.

Mnogi ljudi koji pate od depresije nikada ne potraže pomoć, jer ne znaju da su bolovi fizički simptomi depresije. Veoma je važno razumeti i koji su fizički simptomi depresije i da se lečenjem depresije može izlečiti i bol, kao i obrnuto.

simptomi depresije fizicki

Glavobolje. Glavobolje i migrene su veoma česte kod depresivnih ljudi. Ako patite od migrena, one će se pogoršati ako ste depresivni. Veza između depresije i migrena je veoma bliska i javlja se kod više od 10 posto ljudi. Ljudi koji su imali teže oblike depresije su imali triput veće šanse da dobiju migrenu ako je ranije nisu imali, a ako su imali migrene – bilo je pet puta više šanse da se javi i depresija.glavobolje su najšešći fizički simptomi depresije.

Problemi sa varenjem. Gađenje, mučnina, dijareja i hronična opstipacija se mogu pojaviti kao fizički simptomi depresije. I do 60 posto ljudi koji imaju iritabilni sindrom creva imaju neki psihološki poremećaj, a najčešće je to depresija ili anksioznost. Kod ljudi koji imaju hroničnu mučninu, mnogo su veće šanse da se javi anksioznost, a još je veća šansa da se razvije depresija. Depresija je moguć uzrok digestivnih problema i to bi svakako treba ispitati pre nego što se počne sa nekim tretmanom.

Promene u apetitu i telesnoj težini. Nekoliko ispitivanja je pokazalo da je prekomerna telesna težina povezana sa simptomima depresije, istorijom depresije i drugim sličnim problemima (posebno anksioznošću). Starija istraživanja su ukazala na to da je ova pojava češća kod žena nego kod muškaraca, mada se ovaj trend menja. Istraživanje sprovedeno 2006. godine je pokazalo da je veza između gojaznosti i depresije ista i kod muškaraca i kod žena. Kod nekih depresivnih ljudi stvar je suprotna – gube apetit i tako mršave.

Bolovi u grudima. Ako ste ikada imali bolove u grudima, jako je važno da potražite lekarsku pomoć. To može biti znak ozbiljnih problema sa srcem, mada se ovi bolovi ponekad povezuju sa depresijom. Postoji nekoliko uobičajenih faktora kod ljudi koji imaju bolove u grudima, koji nisu povezani sa biomedicinskim faktorima poput srčanih ili drugih bolesti. Depresija je jedan od najčešćih faktora.

Poremećaj spavanja. Ljudi koji imaju depresiju, imaju poteškoća da zaspu ili se bude rano ujutru i ne mogu da se ponovo uspavaju. Oko 15 posto ljudi koji imaju depresiju previše spava. Manjak sna sam po sebi ne izaziva depresiju, ali može biti faktor rizika. Manjak sna uzrokovan nekom drugom bolešću ili anksioznošću može značajno pogoršati depresiju.

Iscrpljenost i zamor. Da li se osećate iscrpljeno i popano, bez obzira na to što mnogo spavate? Depresija i iscrpljenost nisu iznenađujuća pojava.Umor i malaksalost su često fizički simptomi depresije.Depresija i zamor se „hrane“ jedno drugim i to je začarani krug kome se ne znaju ni početak ni kraj. Depresivni ljudi imaju mnogo veće šanse da razviju hroničan umor, a kod ljudi koji su hronično umorni, velik je rizik od pojave depresije.

Bolovi u leđima. Ako već patite od bolova u leđima, oni se mogu pogoršati ako postanete depresivni. Jedno univerzitetsko ispitivanje je utvrdilo da ljudi koji nisu imali problema sa bolovima u vratu i leđima, a imaju depresiju, imaju i četiri puta veće šanse da se kod njih jave bolovi u vratu i donjem delu leđa, u poređenju sa ljudima koji nisu depresivni.

Bolovi u mišićima i zglobovima. Depresija može pogoršati sve vrste hroničnih bolova. Jedno istraživanje je pokazalo da se simptomi artritisa mogu ublažiti ako se depresija leči.

Anksioznost i depresija – simptomi, lečenje, razlika

Anksioznost je često povezana sa depresijom. Zato je važno da se oba poremećaja leče istovremeno.Gotovo polovina ljudi koji pate od depresije je istovremeno i anksiozna. Stručnjaci još uvek nisu utvrdili razlog.

I depresija i anksioznost se lako mogu izlečiti uz pomoć lekova, terapije i promene životnih navika.

Ljudi koji imaju neki anksiozni poremećaj – društvenu anksioznost, anksioznost, opsesivno-kompulsivni poremećaj ili fobiju – veći deo života provode u stanju panike. Kroz neko vreme dolazi i do depresije. Nema nikakvog zvaničnog objašnjenja zašto se anksioznost i depresija često javljaju zajedno. Ono što je važno jeste da se i jedno i drugo lako leči.

anksioznost i depresija

Zašto anksioznost dovodi do depresije ?

Anksiozni poremećaji su mnogo više od brige i nervoze. Anksiozni poremećaji izazivaju neverovatan strah vezan za stvari o kojima mnogi ljudi uopšte ne bi ni razmišljali. Mnogi ljudi koji imaju neki poremećaj anksioznosti u potpunosti shvataju koliko su njihove misli iracionalne, ali ne mogu da se izbore sa njima.

Terapeut Sara Konoli kaže: Reč je o ciklusu. Kada postanete anksiozni, imate opsesivne misli o nekom problemu ili brizi i osećate se loše zbog toga. Tada se osećate kao da ste omanuli i javljaja se depresija.

Depresija i anksioznost imaju komplikovanu povezanost.

Pojava depresije kod ljudi koji već imaju neki anksiozni poremećaj je vrlo česta. Gotovo polovina ljudi koji imaju težu depresiju ima i anksioznost. Ljudi koji su depresivni često se osećaju anksiozno i zabrinuto, tako da jedno lako „vuče“ drugo. Anksioznost je često prethodnica depresije.

Postoji teorija i da i depresija i anksioznost mogu biti i biološki predisponirani.

Ljudi koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja ili nekog anksioznog poremećaja imaju mnogo veće šanse da obole od depresije.

Češće kod anksioznosti nego kod depresije, postoji i porodična anamneza, tako da se smatra da postoje i genetske predispozicije za ove poremećaje. Neki ljudi svoju anksioznost prenose na svoju decu.

Simptomi anksioznosti i depresije

Postoje neki znakovi da osoba pati i od anksioznog poremećaja i od depresije:

  • Konstantan, iracionalni strah ili briga.
  • Fizički simptomi: ubrzan rad srca, zamor, glavobolje, toplotni napadi, znojenje, bol u stomaku, poteškoće sa disanjem.
  • Promene u ishrani – prejedanje ili gubitak apetita.
  • Poteškoće sa pamćenjem, koncentracijom i donošenjem odluka.
  • Neprekidan osećaj tuge i bezvrednosti.
  • Gubitak interesovanja za hobije i razne aktivnosti.
  • Umor i razdražljivost.
  • Osoba je stalno u grču i ne može da se opusti.
  • Napadi panike.

Lečenje

I anksioznost i depresija bi trebalo da se leče istovremeno. Efikasne strategije lečenja uključuju:

Kognitivno-bihejvioralnu terapiju, koja se često koristi za lečenje anksioznog poremećaja, koji prati depresija. Ovakva terapija uči ljude da se izbore sa svojim strahovima, anksioznošću i simptomima depresije tako što će shvatiti šta ih zaista izaziva. Ljudi uče i kako da preuzmu kontrolu nad svojim emocijama.

Antidepresivi, koji se mogu prepisati i kao lek za oba problema. Ovi lekovi se često koriste uz terapiju.

Vežbanje, koje pomaže i kod depresije i anksioznosti. Vežbanjem se u organizmu oslobađaju biohemijske supstance, koje nam pomažu da se osećamo bolje i pomažu da se opustimo. Samo sa 10 minuta šetnje se mogu olakšati simptomi anksioznosti i depresije u narednih nekoliko sati.

Tehnike opuštanja, koje uključuju meditaciju i slične tehnike. Ove tehnike olakšavaju i anksioznost i depresiju i poboljšavaju kvalitet života.

Organizacije koje nude lečenje mentalnih problema, što mogu biti i bolnice i grupe za podršku.

Znaci upozorenja koje ne bi trebalo ignorisati

Ljudi bliski osobama koji imaju anksioznost i depresiju bi trebalo da razmisle da li su zapazili sledeće znake upozorenja:

  • Loša svakodnevna briga o sebi – npr. osoba neće da održava ličnu higijenu, neće da ustane iz kreveta ili neće da jede.
  • Iznenadne i ekstremne promene raspoloženja.
  • Nasilje, pretnje i agresivnost.
  • Zavisnost od alkohola ili droga.
  • Zbunjenost i halucinacije.
  • Pričanje o samoubistvu i nedostatku razloga za život.

Lečenje anksioznosti i depresije mora se poveriti stručnjaku. Od vitalne je važnosti da ljudi koji imaju i anksioznost i depresiju prvo odu kod psihijatra, kako bi se isključio bipolarni poremećaj ličnosti. Bipolarni poremećaj je stanje kada emocije variraju od potpune letargije do potpune euforije, od manije do depresije, i ovaj poremećaj se leči sasvim drugačije nego anksioznost i depresija.

Niko ne mora da pati od anksioznosti i depresije, a posebno ne od oba istovremeno. Prvo bi trebalo pričati sa psihijatrom ili terapeutom o simptomima, posebno ako imate samo anksiozni poremećaj, ali ne i depresiju.

Teška depresija, uzroci, lečenje, simptomi i znaci

Šta je teška depresija?

Teška depresija je poznata i kao unipolarni depresivni poremećaj ličnosti i za nju je karakterističan konstantan osećaj tuge i manjak interesovanja za spoljne stimulanse. Reč „unipolaran“ stavlja naglasak na to da postoji velika razlika između teške depresije i bipolarne depresije, koja podrazumeva promene raspoloženja, od depresije do manije. Unipolarna ili teška depresija podrazumeva samo depresiju, negativne emocije i simptome.

Srećom, teška depresija je dosta izučavano stanje i obično se lako leči kombinacijom antidepresiva i terapije. Ovde ćemo detaljnije opisati simptome, uzroke i lečenje teške depresije.

Uzroci teške depresije

Iako je teška depresija vrlo raširen poremećaj, uzroci depresije su brojni. U medicinskom žurnalu Neuron navodi se da je genetika glavni uzrok depresije i da tri puta povećava rizik od depresije kod najbližih rođaka (roditelja, dece, braće i sestara)“. To znači da se najznačajniji faktor nastanka depresije nalazi možda i u vašem porodičnom stablu, ali tu je, svakako, i psihološki faktor.

Još neke bolesti i zdravstveni problemi mogu biti ogroman faktor rizika za epizodu teške depresije. Simptomi ovog poremećaja mogu sami po sebi izazvati depresiju, na primer:

  • Promene u apetitu – prejedanje ili gubitak apetita.
  • Neredovno spavanje i promene u bioritmu.

Ako uspete da se vratite u normalu što se tiče ovih navika, verovatno neće to samo po sebi izlečiti depresiju, ali će biti ogroman korak da se olakšaju drugi simptomi, a još je bolje ako se uz to i lečite kod profesionalca.

Još uvek nije poznato koji sve tačno anatomski i psihološki faktori mogu izazvati depresiju, ali se smatra da mogu biti značajni. Uz socioekonomske faktore (na primer, gubitak posla, manjak novca), ovi navedeni faktori mogu biti razlog zašto patite od depresije.

teska depresija

Tipovi depresije

Možda ćete biti iznenađeni kada čujete da postoji više različitih tipova unipolarnog depresivnog poremećaja koji vam mogu otežati život. Svaki od ovih tipova ima različite uzroke, ali je za svaki tipičan isti osećaj nezainteresovanosti za stvari u kojima ste nekada uživali i osećaj melanholije. Ovi tipovi su podeljeni u podvrste, koje određuju koliko će depresija potrajati i kako bi se lakše odredile karakteristike.

Sezonska depresija (sezonski depresivni poremećaj) je poremećaj koji direktno izaziva određeno doba godine. Najčešće se javlja u zimskim mesecima, kada ima malo sunca. Neki stručnjaci smatraju da se ovaj poremećaj uspešno leči terapijom svetlošću, mada gotovo polovina pacijenata tvrdi da im se stanje nije uopšte poboljšalo nakon ovog tretmana. Zato se preporučuje savetovanje sa stručnjakom, a ponekad i antidepresivi.

Psihotična depresija podrazumeva stanje kada se javljaju halucinacije ili deluzije koje nemaju veze sa realnošću. Psihotična depresija je obično uzrokovana nekim traumatičnim događajem ili istorijom depresije.

Postporođajna depresija je česta pojava među ženama koje su se tek porodile i uzrokovana je hormonalnm promenama koje se javljaju nakon porođaj. Stres zbog odgajanja novorođene bebe i promene u organizmu direktno utiču na raspoloženje. Čak i ljudi koji su usvojili bebu često imaju simptome karakteristične za postporođajnu depresiju.

Kod melanholične depresije obično se javljaju simptomi na koje pomislimo kad kažemo „depresije“ – gubitak telesne težine i gubitak interesovanja za aktivnosti koje smo nekada voleli. Moguće je da se javi i depresivno raspoloženje slično onome kada izgubimo nekoga koga volimo, tj. jaka tuga. Atipična depresija je obično direktno povezana sa raspoloženjem i komunikacijom sa drugim ljudima. Simptomi uključuju hipersomniju, otežalost u udovima i društvenu anksioznost.

Kada je reč o katatoničnoj depresiji, obično se javljaju motorički problemi i poremećaji ponašanja. Javljaju se oduzetost i nevoljni pokreti. Reč je o psihotičnom poremećaju koji predstavlja opasnost za pacijenta i dodatnu barijeru u lečenju uzročnog poremećaja. Znaci i simptomi katatonije jako loše utiču na osnovne svakodnevne aktivnosti.

Znaci i simptomi

Postoji mnogo faktora koji mogu pojačati uzrok depresije. Oni se uglavnom ogledaju u načinu kako reagujete povodom toga kako se osećate. U zavisnosti od toga koju vrstu depresije imate, mogu se javiti različiti simptomi.

  • Negativno razmišljanje i nemogućnost da se vidi pozitivno rešenje
  • Uznemirenost
  • Nemir
  • Nemogućnost koncentracije
  • Agresija prema bliskim osobama
  • Iritabilnost
  • Udaljavanje od bliskih ljudi i redovnih aktivnosti
  • Hipersomnija
  • Iscrpljenost i letargija
  • Morbidne i suicidalne misli
  • Naglo gojenje ili naglo mršavljenje

Lečenje

Postoji nekoliko metoda lečenja teške depresije. To podrazumeva psihoterapiju, antidepresive, elektrokonvulzivni tretman i druge somatske vrste terapije. Elektrokonvulzivni tretman se obično izbegava, osim u ekstremnim slučajevima, a preporučuju se psihoterapija i antidepresivi. Psihijatar će vam prepisati lekove i razgovarati sa vama, a terapija lekovima će biti različita za svakog u zavisnosti od individualnih potreba pacijenta.

Ako imate bilo kakve simptome teške depresije, trebalo bi da potražite profesionalnu pomoć. Srećom, depresija se odavno ne smatra nikakvom „sramotom“. Ljudi su znatno bolje informisani o depresiji, i vaš lekar će proći kroz sve to sa vama, tako da će lako odabrati tretman koji vama lično najviše odgovara.

Treba da znate da imate opcije. Ne morate biti ograničeni ovim oboljenjem i negativnošću koja obično dolazi sa simptomima depresije. Pričajte sa savetnikom i lekarom – to je prvi korak ka srećnijem i ispunjenijem životu.