Category Archives: Psihologija

Anksioznost fizički simptomi

Anksioznost je sama po sebi psihički problem. Anksioznost potiče iz našeg mozga i većini ljudi je jasno zbog čega nastaje anksioznost – zbog straha, brige, nervoze – tako da se anksioznost često posmatra kroz prizmu mentalnog.

Međutim, anksioznost može izazvati i mnoge fizičke simptome, a neki od njih mogu biti i vrlo ozbiljni. Osim toga, moguće je da se fizički simptomi anksioznosti jave čak i kada nema straha ili zabrinutosti tog momenta. Anksioznost je komplikovan poremećaj i može izazvati teške fizičke simptome, koji mogu biti ozbiljni kao i bilo koja bolest.

Anksioznost – fizički simptomi

Anksioznost izaziva dugoročan stres, a stres može izazvati mnoštvo fizičkih simptoma anksioznosti. U nekim slučajevima, to može biti samo neki blaži problem sa varenjem. U težim slučajevima, može biti i dovoljno težak problem da završite u bolnisi. Fizički simptomi anksioznosti se kod svakoga drugačije ispoljavaju i zavise od tipa i težine anksioznosti.

Postoje i česti, ali i daleko ređi simptomi anksioznosti. Kod većine anksioznih ljudi fizički simptomi anksioznosti drastično variraju u zavisnosti od zdravlja, građe tela, ishrani i reakcija na anksioznost. Kod jedne osobe se može javiti jedna vrsta simptoma, a kod druge, koja ima potpuno istu jačinu i tip anksioznosti, sasvim drugi simptomi.

fizicki simptomi anksioznosti

Anksioznost – najčešći fizički simptomi

Kada kažemo „najčešći“, misli se na one simptome koje se javljaju kod gotovo svake anksiozne osobe na ovaj ili onaj način. Ponavljamo, moguće je biti anksiozan bez ikakvih simptoma, ali ako ste anksiozni, vrlo je verovatno da će se kod vas kad-tad javiti bar neki od ovih simptoma:

  • Aritmija i lupanje srca
  • Prekomerno znojenje
  • Nekontrolisana drhtavica
  • Poteškoće sa disanjem
  • Poteškoće sa gutanjem i osećaj gušenja
  • Mučnina i povraćanje
  • Osećaj vrtoglavice i nesvestica
  • „Toplotni“ napadi, slični onima u menopauzi

Neki od ovih simptoma se javljaju nešto češće nego drugi. Povraćanje se češće javlja kod teže anksioznosti, dok se ubrzan i nepravilan rad srca javlja kod skoro svakoga. Uopšteno govoreći, ovo su najčešći fizički simptomi anksioznosti koji se javljaju kod većine ljudi sa ovim problemom.

Anksioznost – retki i neuobičajeni fizički simptomi

Neki fizički simptomi anksioznosti se ređe javljaju. Ti simptomi su češći kod onih osoba koje imaju neki specifičan tip anksioznosti. Na primer, kod osoba koje imaju panične napade ili posttraumatski stres često se javlja hiperventilacija, a hiperventilacija može dovesti do mnogih drugih simptoma, uključujući:

  • Bolove u grudima
  • Slabosti ili trnjenja ekstremiteta
  • Nadutosti i gasova
  • Grčeva u prstima
  • Zevanja

Simptomi hiperventilacije nisu retki, već, naprotiv, prilično česti, ali su češći kod nekih specifičnih tipova anksioznosti. Takođe, postoji još mnogo fizičkih simptoma anksioznosti, i retkih i čestih, jer anksioznost izaziva stres koji pogađa naše telo na različite načine. Neki od tih ređih simptoma su:

  • Depersonalizacija (osećaj da se na neki način nalazite van svog tela)
  • Osip na koži
  • Glavobolje
  • Čestu potrebu za uriniranjem
  • Bolove u očima i probleme sa vidom
  • Vrtoglavicu

Jedan od najzanimljivijih, a istovremeno i najvećih problema vezanih za anksioznost je to što ne znamo kako stres tačno utiče na vas. Stres može uticati na organe, hormone, ishranu i još mnogo toga.

Na primer, moguće je da stres izazvan anksioznošću izazove različite poremećaje u organizmu, npr. anemiju. Stres može izazvati i druge mentalne poremećaje, pogotovo depresiju. Anksioznost je mnogo složenija nego što ljudi misle i može biti povezana sa brojnim fizičkim problemima, za koje ljudi obično smatraju da je uzrok fizičke prirode.

Drugi fizički problemi vezani za anksioznost

Anksioznost može izazvati i druge probleme uz fizičke simptome.

Često imamo osećaj neprijatnosti u najširem smislu. Ljudi koji nisu anksiozni često i ne primećuju te stvari – za njih, to su samo senzacije (u fizičkom smislu) kao i sve druge.

Međutim, kod anksioznih ljudi, posebno kod paničnih napada, ljudi osećaju te senzacije mnogo jače. Pošto neprestano „osluškuju“ svoj organizam, te senzacije postaju mnogo jače i izazivaju mnogo veću zabrinutost. Objektivno gledano, te senzacije mogu biti potpuno iste kao i kod nekoga ko nije anksiozan, ali je subjektivan osećaj mnogo gori.

Da li nas anksioznost može ubiti?

Anksiozni ljudi često misle da je ovo moguće, posebno kada dobiju napad anksioznosti. To nije tačno – anksioznost ne može izazvati smrt. Mada dugoročni stres može izazvati opasne posledice, momenatalni napad je gotovo bezopasan. Problem je što se ljudi tokom napada anksioznosti osećaju kao da će umret.

Anksioznost i fizički simptomi – kako ih sprečiti?

Ako imate fizičke simptome anksioznosti, vaš cilj je verovatno da ih zaustavite što je pre moguće. Jedan od problema sa ljudima koji se podvrgavaju lečenju je to što oni obično žele da izleče simptome koji im smetaju, a ne samu anksioznost. Na primer, ljudi koji imaju neki poremećaj sa varenjem zbog anksioznosti obično uzimaju lekove kojima leče poremećaj varenja. Ljudi koji pate od čestih glavobolja uzimaju lekove protiv bolova i slično.

Ovakvi tretmani obično nemaju nikakvog efekta, a ako i imaju, efekat je samo privremen. Nephodno je da kontrolišete svoju anksioznost – kada rešite taj problem i ostali simptomi će nestati.

Počnite sa sledećim stvarima:

  • Kontrolišite disanje: počnite tako što ćete disati sporije i pokušajte da ne udišete previše vazduha. Mnogi teški simptomi anksioznosti se javljaju zbog hiperventilacije, koja se javlja kada dišemo previše brzo i pokušavamo da udahnemo više vazduha nego što je organizmu potrebno. Usporeno disanje će ublažiti neke od težih simptima anksioznosti.
  • Počnite da vežbate: možda zvuči čudno, ali velik deo anksioznosti potiče i od fizičke neaktivnosti. Vežbanje oslobađa endorfine i zamara mišiće, a i jedno i drugo drastično smanjuje anksioznost. Vežbanje, a posebno džogiranje, je vrlo važno ako želite da se uspešno izborite sa anksioznošću.
  • Izbegavajte stres: obično je ovo mnogo lakše reći nego učiniti, ali postoji mnogo malih stvari koje možete uraditi kako biste izbegli previše stresa. Nemojte gledati filmove koji kod vas izazivaju jake emocije ili vas plaše, ne slušajte muziku koja vam ne prija i izbegavajte ljude koji kod vas stvaraju stres. To vam možda neće sasvim izlečiti anksioznost, ali će drastično ublažiti simptome.

Takođe, neophodno je da naučite da se izborite sa specifičnim problemima koje kod vas izaziva anksioznost, da utvrdite o kojoj vrsti anksioznosti je reč i da prepoznate kako utiče na vas kako biste je pravilno izlečili.

Ahedonija simptomi, uzrok, lečenje, prognoza

Ahedonija je poremećej kod koga se kod ljudi  javlja gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima su nekada uživali i generalno mnogo teže doživljavaju zadovoljstvo.Ahedonija je glavni simptom depresije, ali može biti simptom i drugih mentalnih poremećaja. Naravno, neki ljudi koji imaju anhedoniju nemaju nikakav mentalni poremećaj.

Anhedonija – simptomi

Postoje dva glavna tipa anhedonije – socijalna i fizička anhedonija.

Socijalna anhedonija je potpuna nezainteresovanost za bilo kakvu vrstu interakcije sa ljudima i nenalaženje bilo kakvog zadovoljstva u druženju sa ljudima. Fizička anhedonija je nemogućnost da se osete čulna zadovoljstva, npr. kroz jelo, dodirivanje ili seks.

Simptomi anhedonije uključuju

  • Društveno povlačenje
  • Prekid ranijih veza i odnosa i nedostatak istih
  • Negativna osećanja prema sebi i drugima
  • Smanjena emotivnost, što znači i manje priče i neverbalne komunikacije
  • Tendencija da se pokazuju lažne emocije (npr. glumljenje sreće na nekom venčanju)
  • Slab libido ili manjak fizičkog interesovanja za seks i fizičku intimnost
  • Česti fizički problemi (tj. česte bolesti).

sta je ahedonija

Anhedonija – uzroci

Anhedonija je glavni simptom depresije, ali se ipak ne javlja kod svih depresivnih ljudi. Neki lekovi, pa čak i antidepresivi i antipsihotici kojima se depresija leči mogu izazvati anhedoniju.

Šizotipija je psihološka teorija o tome da određene karakteristike ličnosti mogu biti faktor rizika za razvoj psiholoških poremećaja poput šizofrenije. Smatra se da je socijalna anhedonija faktor rizika za shizofreniju.

Anhedonija se može javiti i zbog konzumacije droga ili jakog stresa i anksioznosti.

Anhedonija – faktori rizika

Ako je neko u vašoj porodici imao tešku depresiju ili shizofreniju, rizik od anhedonije je povećan. Ostali faktori rizika uključuju:

  • Traumatičan ili stresan događaj
  • Zlostavljanje ili zanemarivanje
  • Bolest koja utiče na kvalitet života
  • Neka teža bolest
  • Poremećaj u ishrani

Smatra se da se anhedonija češće javlja kod žena.

Kako se dijagnostikuje anhedonija ?

Lekar će vas pitati koje simptome imate i kakvo vam je raspoloženje u globalu. Napravite spisak svih simptoma pre nego što odete kod lekara, i obavezno navedite gubitak sposobnosti da osećate zadovoljstvo. Recite lekaru sve svoje simptome, kako bi lakše postavio dijagnozu. Lekar će obaviti i pregled kako bi se utvrdilo da li je posredi neki fizički problem.

U nekim slučajevima se radi i test krvi kako bi se videlo da li je u pitanju deficit vitamina ili poremećaj štitne žlezde, što obično utiče na poremećaje raspoloženja.

Anhedonija – lečenje

Lečenje anhedonije je priličan izazov. Pre svega, potrebno je lečiti psihički poremećaj koji izaziva ovaj simptom, obično depresiju.

Prvi korak u lečenju jeste poseta psihijatru. Psihijatar je profesionalac koji će saslušati vaše probleme i pomoći vam da se „vratite na pravi put“ i počnete ponovo da uživate u životu. Sve što kažete svom psihijatru je strogo poverljivo.

Vaš lekar opšte prakse vam može preporučiti nekog terapeuta. Veoma je važno da nađete psihijatra koji vama lično odgovara. Možda će biti potrebno da odete na neku vrstu probne seanse kod nekoliko njih kako biste utvrdili koji vam najviše odgovara.

Veoma je moguće da ćete dobiti neki antidepresiv ili antipsihotik. Počnite da redovno pijete ove lekove i obavezno obavestite lekara ako imate bilo kakva neželjena dejstva, kako bi on prilagodio dozu ili pronašao bolju alternativu. Ovi lekovi mogu uticati na čoveka na različite načine – lek koji daje odlične rezultate kod jedne osobe, možda neće imati tako dobar efekat kod nekog drugog sa istim simptomima.

Drugi tip tretmana je elektrokonvulzivna terapija. Ovo je jedan od najefikasnijih tretmana za depresiju. Tokom tretmana, lekar će vam staviti elektrode na glavu i pustiti veoma blagu struju dok ste vi pod totalnom anestezijom. Ova terapija se koristi samo onda kada nijedan drugi tretman ne daje rezultat.

Transkranijalna magnetna stimulacija koristi magnetno polje za stimulaciju nervnih ćelija. Koriste se slabiji električni talasi nego kod elektrokonvulzivne terapije i nema potrebe za totalnom anestezijom. Transkranijalna magnetna stimulacija se takođe koristi za lečenje teške depresije kod ljudi koji ne reaguju na druge vidove terapije.

Poslednja opcija je stimulacija nerva lutaoca. Lekar će vam ugraditi u grudi mali aparat sličan pejsmejkeru. Žice iz ovog uređaja stvaraju redovne električne impulse koji stimulišu mozak. I ova terapija je namenjena ljudima koji ne reaguju na druge metode lečenja.

Anhedonija – prognoza

Nemogućnost da osetite i nađete zadovoljstvo može drastično uticati na kvalitet vašeg života. Obratite se lekaru ako se osećate ovako. Kada počnete sa tretmanom, ubrzo ćete ponovo osetiti zadovoljstvo. Čim se uspostavi kontrola nad depresijom, i anhedonija nestaje.

Posttraumatski stresni poremećaj – PTSP sindrom – simptomi, dijagnoza, lečenje

Definicija posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) je: „psijijatrijski poremećaj koji se javlja nakon izlaganja stresnim događajima koji uključuju smrtnu opasnost, ozbiljne fizičke povrede ili pretnju fizičkom integritetu osobe, koje ta osoba doživljava krajnje traumatično“.

Posttraumatski stresni poremećaj PTSP je mentalni problem. Uvek se dešava nakon nekog stresnog događaja – na primer, u ratu, nakon prirodne katastrofe, zlostavljanja, napada, nesreće, bolesti ili iznenadne smrti neke bliske osobe.

Da bi se postavila dijagnoza posttraumatskog stresnog poremećaja, pacijent mora da ispuni sledeće kriterijume i da se ovi PTSP simptomi javljaju bar mesec dana:

  • Bar jedan negativan simptom se ponavlja
  • Bar jedan simptom „izbegavanja“ – odbijanje da se izraze emocije, odbijanje da se ode na određeno mesto povezano sa traumatičnim događajem, fobija od određenih stvari ili aktivnosti koje izazivaju neprijatne uspomene i slično.
  • Najmanje dva simptoma „reaktivnosti“ – bes, agresija, ljutnja, problemi sa spavanjem, iritabilnost…
  • Najmanje dva simptoma povezana sa kognicijom i raspoloženjem –  simptomi su anksioznost, depresija, jak osećaj krivice, kognitivna disfunkcija, problemi sa koncentracijom, gubitak pamćenja itd.

Posttraumatski stresni poremećaj

Česti simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja i znaci upozorenja

Svaki put kada se suočimo sa nečim strašnim, šokantnim, uznemirujućim ili pretećim, sasvim je normalno da osetimo negativne emocije i da u težim slučajevima ispoljimo i neobično ponašanje. Svakom čoveku se bar nekad desila neka trauma. Međutim, većina ljudi nije imala PTSP sindrom kao posledicu. Ljudi koji imaju „normalne“ mehanizme da se nose sa traumatičnim događajima se obično spontano oporave od prvobitnih simptoma izazvanih šokom i tugom, i to u kratkom vremenskom periodu.

Zašto su onda simptomi PTSP sindromarazličiti od negativnih emocija koje se smatraju sastavnim delom procesa oporavka od nekog stresnog događaja?

Kod ljudi koji nemaju PTSP sindrom, neki opasan ili uznemirujuć događaj takođe može izazvati ozbiljne simptome. Međutim, ti simptomi obično nestanu u roku od nekoliko nedelja i to se zove akutni stresni poremećaj. Nasuprot tome posttraumatski stresni poremećaj prate jaka anksioznost, nemogućnost da izraze emocije – jednom rečju, „nisu svoji“.

Simptomi PTSP sindroma obično počinju nedugo nakon traumatičnog događaja – obično u roku od tri meseca – i traju oko godinu dana. Međutim, u nekim slučajevima, simptomi se uopšte ne pojavljuju i nekoliko godina nakon tog stresnog događaja. Taj duži period često čini komplikovanim traženje pomoći i postavljanje dijagnoze.

Da bi kod nekog bio dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj, simptomi moraju ispunjavati pobrojane kriterijume, moraju trajati duže od mesec dana i moraju biti dovoljno teški da ugrožavaju rutinu, navike i odnose sa drugim ljudima. Stručnjaci tvrde da u nekim slučajevima (ali ne uvek) PTSP sindom prate i promene raspoloženja. Te promene uključuju depresiju, anksioznost, socijalnu izolaciju i zavisnost od alkohola ili droga.

Najčešći simptomi PTSP sindroma uključuju:

    • Takozvane flešbekove (oživljavanje traumatičnog događaja kroz sećanja i telesne senzacije).
    • Fizički simptomi anksioznosti – ubrzan rad srca, pojačano znojenje, zbunjenost i nemogućnost jasnog razmišljanja.
    • Noćne more ili neobične snove, nesanicu i poteškoće sa spavanjem.
    • Zastrašujuće misli koje se javljaju iznenada i traju po nekoliko sati.
    • Osećaj jake anksioznosti kada se vide/čuju slike, reči, objekti ili situacije koje na neki način podsećaju osobu na traumatičan događaj.
    • Izbegavanje pričanja sa bilo kim o emocijama i mislima vezanim za traumatičan događaj.
    • Odbijanje da se rade određene stvari ili da se naprave promene u svakodnevnoj rutini kako bi se izbegla sećanja na stresni događaj (npr. osoba odbija da vozi kola, ode na put, upusti se u emotivnu vezu…).
    • Napetost, iritabilnost i „kratak fitilj“.
    • Napadi besa, a ponekad i agresivno i nasilničko ponašanje i prema bliskim ljudima i prema strancima.
    • U nekim slučajevima dolazi do poteškoća da osoba ide na posao ili da obavlja određene zadatke zbog loše koncentracije i nemogućnosti učenja i pamćenja novih informacija.
    • Ostali simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja vezani za mnogo stresa, npr. promene apetita, promene u telesnoj težini, glavobolje, problemi sa varenjem i iritacija kože.
    • Često se javlja zavisnost od alkohola, droga i lekova.
    • Depresija (neprestane negativne misli o sebi ili ostatku sveta), jak osećaj krivice i stida, socijalna izolacija zbog osećaja da okolina nema razumevanja, gubitak interesovanja za hobije i aktivnosti u kojima se nekada uživalo, manjak motivacije i, u najtežim slučajevima, sklonost samoubistvu.
    •  Posttraumatski stresni poremećaj kod dece izaziva simptome poput nemogućnosti da se otvore prema drugima i normalno komuniciraju; javljaju se poteškoće sa spavanjem i učenjem, mokrenje u krevet i neposlušnost. Tinejdžeri kod kojih se javio PTSP sindrom obično imaju problema u školi, ne poštuju profesore i ostale autoritete, agresivni su i nasilni.

Koliko dugo traju simptomi PTSP sindroma ? Svačije iskustvo je različito. Kod nekih ljudi simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja prođu u roku od šest meseci i nakon toga se ove osobe sasvim oporave. Drugi ljudi godinama imaju simptome. Profesionalna pomoć, kao i podrška porodice i prijatelja, a u nekim slučajevima i medikamenti u velikoj meri smanjuju šanse da će PTSP sindrom postati hroničan i da će potrajati godinama.

Uzroci i faktori rizika

Istraživači, uključujući i neurologe i psihoterapeute, smatraju da ljudi koji imaju PTSP sindrom imaju prevelik nivo hormona stresa, kao i promene u moždanoj aktivnosti.

  • Nivo adrenalina, hormona koji izaziva odgovor organizma „bori se ili beži“ kao odgovor na opasnost je znatno povišen kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem, i to duže vreme nakon traumatičnog događaja. Ova reakcija je znatno drugačija kod ljudi koji ne razviju PTSP sindrom.
  • U normalnim okolnostima, kada se neko uplaši ili oseti opasnost, čim pretnja prođe nivo hormona počne da opada i telo se ubrzo vraća u normalu (homeostaza). Kod istraumiranih ljudi ovaj proces traje mnogo duže i razvija se posttraumatski stresni poremećaj.
  • Percepcija opasnosti i straha izaziva mnogo promena u telu i mozgu i dovodi do reakcije „bori se ili beži“. Na primer, situacije koje su neobične ili izazivaju strah dovode do ubrzanog rada srca, ubrzanog disanja, zenice se šire, počinje pojačano znojenje, a proces varenja se usporava. Sve ove reakcije su prirodan način organizma da se izbori sa opasnošću tako što se priprema da se brani ili beži i tako izbegne problem ili predatora.
  • Svi ovi psihološki simptomi povezani sa stresom traju mesecima, pa čak i godinama kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Takođe, hormoni stresa naglo skaču i to disproporcionalno u odnosu na stimulanse, čak i kada su oni sasvim blagi. Neprestano povišen nivo hormona stresa negativno utiče na celo telo, uključujući pamćenje, regulaciju emocija i pažnju. Rezultat je visoka iritabilnost, napetost u mišićima, poremećaji spavanja, problemi sa srcem, PTSP sindrom i mnoga druga hronična oboljenja.

U mozgu i telu ljudi koji imaju PTSP sindrom se javljaju i mnoge druge neurološke i biohemijske promene, a često i u limbičkom sistemu, koji je primarni centar za emocije u mozgu. Istraživanja pokazuju da su tri primarna područja na koje traume utiču amigdala, hipokampus i prefrontalni korteks.

Promene u mozgu koje se javljaju nakon traumatičnih događaja mogu biti slične neurološkim promenama koje se javljaju kod pacijenata sa povredama mozga zbog različitih vrsta nezgoda. Neki stručnjaci tvrde da snimci sa magnetne rezonance jasno pokazuju da razmišljanje o traumatičnom događaju aktiviraju desnu hemisferu mozga i „deaktiviraju“ levu hemisferu. Dve polovine mozga „kao da pričaju različitim jezicima“, da tako kažemo. Smatra se da je desna hemisfera mozga zadužena za intuiciju, emocije, vizualizaciju, orijentaciju u prostoru i čulo dodira. Leva hemisfera mozga je zadužena za govor, logiku i analitičko razmišljanje. Takođe, dok smo još u materici, desna strana se prva razvija. Odgovorna je i za neverbalnu komunikaciju između majke i bebe. Leva strana mozga je zadužena za pamćenje činjenica, statistike i reči.

Jedan ekspert smatra da je leva strana mozga odgovorna za objašnjavanje iskustava i da ih ona „ređa“ u logičan sled događaja. Desna strana mozga je zadužena za pamćenje zvukova, dodira, mirisa i emocija koje su se tad javile. U normalnim okolnostima, dve moždane hemisfere rade manje ili više sinhrono. Kada jedna strana mozga ne funkcioniše, makar i privremeno (npr. tokom operacije mozga), to dovodi do poledica.

Promene u moždanoj aktivnosti, uključujući i deaktivaciju leve hemisfere, direktno utiču na mogućnost organizovanja prethodnih iskustava, stavljanje događaja u logičan sled, i „previđenje“ osećanja i percipiranih senzacija u reči kojima drugima možemo da saopštimo svoje iskustvo.

U suštini, PTSP sindrom se javlja zbog prestanka „izvršne funkcije mozga“. Drugim rečima, javlja se jer nemamo mogućnost da identifikujemo uzrok i posledicu, shvatimo dugoročne efekte nečijeg (ili svog) ponašanja i postupaka i da napravimo planove za budućnost.

Faktori rizika

Kao što je već pomenuto, podložniji posttraumatskom stresnom poremećaju su:

  • Ratni veterani.
  • Deca i odrasli koji su bili žrtve fizičkog ili seksualnog napada.
  • Ljudi koji su preživeli bilo kakvu vrstu zlostavljanja, nesreće, prirodne katastrofe, terorističkog napada, nasilja, smrt nekog bliskog, ozbiljnu povredu ili bolest ili bilo koji drugi traumatičan događaj nad kojim, kako kažu, „nisu imali kontrolu“.
  • Ljudi koji su bili zavisni od alkohola ili narkotika.
  • PTSP sindrom se češće javlja kod žena nego kod muškaraca, mada još uvek nije jasno zbog čega je to tako. Ovom sindromu su sklonije žene koje su napadnute i/ili silovane.
  • Izgleda da je i genetika važan faktor kod većine mentalnih poremećaja i oboljenja, a tu spadaju i anksioznost, depresija i posttraumatski stresni poremećaj PTSP. Porodična istorija mentalnih bolesti često ljude čini sklonijim  PTSP sindromu, posebno u kombinaciji sa drugim faktorima rizika.

Konvencionalni načini lečenja posttraumatskog stresnog poremećaja

  • Od svih načina za lečenje posttraumatskog sindroma, najviše su ispitani lekovi (posebno antidepresivi) i njihov uticaj. Većina stručnjaka smatra da su lekovi najefikasniji za lečenje posttraumatskog sindroma u kombinaciji sa psihoterapijom, kako bi se pacijentu pomoglo da oseća kako ima kontrolu nad svojim oporavkom.
  • Lekovi koji se daju ljudima koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja se obično daju pacijentima koji pate od anksioznosti, jako osećaja tuge, besa, manjka motivacije, osećaja da su „mrtvi iznutra“ i sl.
  • Antidepresivi se koriste za lečenje depresije, uključujući i pacijente koji nemaju PTSP sindrom, ali imaju slične simptome. Neki lekovi se obično daju pacijentima koji imaju simptome PTSP vezane za anksioznost i depresiju, uključujući fizičke simptome, noćne more i osećaj bespomoćnosti.
  • Mada svaki lek može da izazove neželjena dejstva, ovakvi lekovi mogu praktično spasiti život nekim pacijentima kod kojih se razvio posttraumatski sindrom. Ovi lekovi su važan katalizator neophodan za dalji oporavak i najbolja osnova za druge, „prirodne“ načine lečenja. Lekovi neće delovati na svakog pacijenta. Ne postoji nikakva garancija da će terapija medikamentima imati uspeha i lekovi mogu izazvati širok spektar reakcija u zavisnosti od sastava leka.

Pet „prirodnih“ načina za lečenje posttraumatskog stresnog poremećaja

  1. Terapija i savetovanje

Različite vrste psihoterapije se često koriste kako bi osoba prevazišla PTSP sindrom. Vrsta terapije će zavisiti od situacije i pristupa profesionalnom tretmanu. Mada mnogi pacijenti isprva stresno reaguju na terapiju, već nakon nekoliko seansi se navikavaju na to da diskutuju o traumatičnim uspomenama. Jedno istraživanje je pokazalo da pričanje o stresnom događaju sa terapeutom u 86% slučajeva dovodi do ublažavanja simptoma PTSP i psihoze.

Smatra se da je jedna od najefikasnijih terapija kognitivna bihejvioralna terapija, gde se ispituju sećanja i razmišljanja kako bi se utvrdilo kako ona utiču na ponašanje i samopercepciju pacijenta.

Glavni ciljevi ovakve terapije za PTSP sindrom uključuju:

  • Učenje pacijenta da bolje koristi „emotivni deo mozga“ koji je do tada bio na neki način isključen. Mnogi ljudi sa PTSP sindromom se osećaju „mrtvim iznutra“ i ne mogu da povežu neke događaje sa emocijama. Terapeut će pomoći pacijentu da se otvori i shvati kako se zaista oseća.
  • Povećanje samosvesti. Terapeut će naučiti pacijenta da razume kako je traumatičan događaj izmenio njegove misli i osećanja i kako to utiče na njegov organizam i zdravlje.
  • Vraćanje osećaja kontrole nad životom i događajima.
  • Pomoć da se razviju strategije za „borbu“ u teškim situacijama.

Pacijenti često rade sa ovakvim pacijentima kako bi im pomogli da postanu svesniji svojih iskustava i da počnu da prihvataju ono što se dešava u njima samima. To uključuje kako fizičke senzacije, tako i emocije i misli. Učenje iz prošlih iskustava i bolja artikulacija osećanja su jako važni i na njima najviše treba raditi. Razlog tome je to što su osećaj bespomoćnosti i povlačenje u sebe veoma česti kod posttraumatskog stresnog poremećaja.

  1. Desenzitizacija i izlaganje strahovima

Kao dodatak čestim tipovima obične psihoterapije, nekoliko vrsta terapije izlaganjem se koriste za desenzitizaciju pacijenata, oslobađanje od stresa i pomoć da se pacijent direktno suoči sa strahovima. Profesionalni terapeut vodi ovakve vrste terapija. Terapeut može biti vodič dok se pacijent postepeno suočava sa sve intenzivnijim strahovima, situacijama, objektima ili mestima koja izazivaju sećanja i jake emocije vezane za traumatični događaj.

  • Izlaganje: ova vrsta terapije podrazumeva diskusiju, suočavanje i prisećanje traumatičnog događaja u detalje, kako bi se postigla kontrola nad uznemirujućim mislima, fizičkim reakcijama i emocijama vezanim za traumu. Ideja je da što više pričamo sa nekim o traumatičnom događaju, to nam postaje bliskiji i manje ga se plašimo. Postoji nekoliko načina da se pacijent izloži strahu. To uključuje vizualizaciju, pisanje, crtanje, slikanje ili posetu mestu gde se traumatični događaj odigrao.
  • Kognitivno restrukturiranje: ovaj pristup je sličan kognitivno-bihevioralnoj terapiji i sličnim vrstama terapije izlaganjem. Kognitivno restrukturiranje pomaže ljudima da nađu smisao u lošim uspomenama tako što će pričati o njima. Osećanja kajanja, krivice i stida su obično centralni aspekt priče, pošto se njima pripisuje osećaj „zaglavljenosti“.
  • EMDR ili desenzitizacija pokretima očiju i reprocesiranje: ova tehnika podrazumeva da pacijent usmeri svu pažnju na fizički pokret ili senzaciju (npr. disanje, zvuk ili pokret ruke) dok se priseća traumatičnog događaja i otvoreno priča o njemu. Radeći ovo, ima nešto što će mu držati pažnju kako bi pomogao svom mozgu da ponovo prođe kroz traumatičan događaj.
  1. Joga i meditacija

Jedno istraživanje, koje je finansirao američki Nacionalni institut za zdravlje, pokazalo je da su pacijenti sa PTSP sindromom koji su tokom 10 nedelja praktikovali jogu i slične tehnike dosta napredovali u smislu ublažavanje simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja. Boljitak je primećen i kod pacijenata koji nisu uopšte reagovali na lečenje. Dokazano je da joga pozitivno utiče na mozak tako što povećava broj „neurotransmitera sreće“, smanjuje efekat stresa, pomaže da se izborimo sa negativnim osećanjima i još mnogo toga. Ispitanici su naučili kako da povećaju pet specifičnih tipova pozitivnih i prijatnih osećanja, a to su: zahvalnost i saosećajnost, povezanost, prihvatanje, usmerenost i osnaživanje.

Istraživanje je ukazalo na to da su joga i slične tehnike opuštanja uma i tela toliko dobre za ublažavanje simptoma PTSP zato što pozitivno utiču na nervni sistem. Razlog tome je to što menjaju hemijske signale koji se u mozak šalju preko prenumogastričnog živca (živac lutalac). Ovaj nerv se sastoji od mnogo vlakana koji spajaju mozak sa većinom unutrašnjih organa. Istraživači smatraju da oko 80% nervnih vlakana od kojih se ovaj nerv sastoji ide iz raznih delova tela u mozak. Ovo ispitivanje je pokazalo da možemo direktno uticati na vrstu hormonalnih i hemijskih signala koji stižu u mozak. To znači da možemo mozgu slati signale da smo sasvim budni ili opušteni, u zavisnosti od toga kako „upravljamo“ svojim organizmom.

Neki od načina na koji pacijenti kod kojih postoji posttraumatski stres direktno mogu uticati na opuštanje svog tela uključuju: kontrolu disanje, istezanje ili određene poze (asane), mantranje sa grupom ili praktikovanje različitih stilova meditacije. Svi ovi metodi se koriste već hiljadama godina, još od doba kada su nastale tradicionalna kineska i indijska medicina i joga, kako bi se ljudi bolje oslobodili stresa.

Postoji još mnogo naučnih dokaza koji potkrepljuju teoriju da su meditacija i slične prakse za opuštanje tela i uma odlični načini za lečenje pacijenata sa PTSP sindromom, jer neuroplastičnost mozga (sposobnost mozga da se menja u zavisnosti od ponavljanja i pažnje) može da podstakne neurološke procese i strukture u mozgu, smanji aktivnost amigdale (centra za strah u mozgu), pomogne u regulaciji emocija i poboljša integraciju desne i leve hemisfere mozga.

Promene u strukturi mozga

Deregulacija delova mozga povezanih sa emocionalnom regulacijom i memorijom je ključni faktor koji izaziva simptome povezane sa PTSP sindromom. Ovo je samo „dodatak“ preteranoj aktivnosti amigdale, koja deluje kao centar za strah. Majndfulnes je tehnika koja sprečava ove procese tako što povećava aktivnosti hipokampusa i prefrontalnog dela mozga i reguliše rad amigdale.

  1. Podrška porodice i prijatelja

Jedan od prediktora koji ukazuje na to da će pacijent relativno lako prevazići posttraumatski stresni poremećaj je podrška porodice i prijatelja. Određeni faktori povećavaju „otpornost“ na stres i tako se smanjuje rizik od dugoročnih simptoma povezanih sa stresom. Ti faktori uključuju:

  • Grupe za podršku, što pomaže u smanjivanju osećanja izolacije i otuđenja tako što se otvaramo drugima i stvaramo veze pune saosećanja i empatije.
  • Poseta porodičnom terapeutu kako bi se od porodice, supružnika, dece ili prijatelja dobila još bolja podržka.
  • Nalaženje grupe ljudi koji će nam pružiti duhovnu i moralnu podršku, „ventil“, nadu i pozitivan odgovor.
  • Društvena podrška nam pomaže u ublažavanju agresije. Uz pomoć podrške okoline, ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem uče kako da odgovore na strah ili druga negativna osećanja bez izolacije i prekida odnosa sa drugima. Podrška okoline vam može dati osećaj smisla i svrhe u životu.
  1. Briga o sebi i upravljanje stresom

Osim podrške koju dobijate od drugih, još važnije je da se izborite sa stresom i okidačima koji kod vas izazivaju simptome. Stručnjaci savetuju sledeće strategije za smanjivanje anksioznosti i stresa:

  • Redovne, ali blaže vežbe ili neka fizička aktivnost.
  • Dovoljno sna i odmora od velikog su značaja za ljude kod kojih se razvio posttraumatski stresni poremećaj.
  • Strpljenje u lečenju i postavljanje realističnih ciljeva.
  • Smanjivanje nivoa stresa i smanjivanje odgovornosti koju imate.
  • Provodite što više vremena u prirodi i sa ljudima sa kojima se osećate prijatno.
  • Da bi pobedili posttraumatski stres bavite se sobom i radite nešto što vas rasterećuje – čitajte, vodite dnevnik, gledajte filmove, slušajte muziku, pričajte sa terapeutom itd.

Mere opreza kod lečenja PTSP sindroma

Ako sumnjate da vi ili neko koga vi poznajete ima posttraumatski stresni poremećaj, najbolje je da odmah potražite pomoć kako bi se započeo proces lečenja. Kada osećanja postanu nepodnošljiva i utiču vam na životne navike i rutinu, pitajte nekog člana porodice ili lekara da vam pomogne. U slučaju nekog hitnog stanja – paničnog napada ili teške depresije – i lekar opšte prakse vam može privremeno pomoći.

Nekoliko reči na kraju

  • PTSP je skraćenica za posttraumatski stresni poremećaj ili sindrom, koji se smatra mentalnim poremećajem. Ovaj poremećaj se javlja kod 7-8 procenata populacije, uključujući i decu i tinejdžere. Uvek se javlja nakon iskustva vezanog za neku situaciju opasnu po život. Ti događaji mogu biti rat, prirodna katastrofa, zlostavljanje, napad, nesreća, bolest, iznenadna smrt voljene osobe i slično.
  • Simptomi PTSP sindroma uključuju anksioznost, depresiju, socijalnu izolaciju, probleme sa spavanjem i košmare, agresiju, izbegavanje da se sa bilo kim priča o mislima i osećanjima vezanim za traumatični događaj i odbijanje da se rade određene stvari vezane za traumu zbog straha od tog događaja.
  • Lečenje  posttraumatskog stresnog poremećaja podrazumeva upotrebu lekova, terapiju ili savetovanje, grupnu terapiju, podršku porodice i prijatelja, jogu, vežbanje, meditaciju i druge načine za oslobađanje od stresa.

Nervni slom simptomi, lečenje, saveti

Šta je nervni slom?

Nervni slom je izraz kojim se opisuje period intenzivnog mentalnog stresa. Tokom tog perioda, osoba ne može da funkcioniše normalno i da obavlja svoje svakodnevne dužnosti. Nekada se ovaj termin koristio da opiše širok spektar mentalnih oboljenja i poremećaja, uključujući depresiju, anksioznost i akutni stresni poremećaj.

Mada se izraz „nervni slom“ više ne smatra medicinskim terminom, još uvek se naširoko koristi da se opišu intenzivni simptomi stresa i nemogućnosti da se osoba nosi sa svojim svakodnevnim obavezama. Ono što ljudi smatraju nervnim slomom, u nekim slučajevima može biti nedijagnostikovana mentalna bolest.

Ne postoji slaganje oko toga šta je zapravo nervni slom. Ovaj termin generalno obuhvata duži period kada fizički i emotivni stres postane nepodnošljiv i utiče na sposobnost osobe da živi normalnim životom.

nervni slom simptomi

Nervni slom simptomi

Simptomi nervnog sloma

Pacijenti obično ispoljavaju fizičke, psihičke i simptome u ponašanju kada prolaze kroz ovu fazu. Znaci nervnog sloma variraju od osobe do osobe. Uzrok nervnog sloma dosta utiče na simptome koji se javljaju. Najčešći znaci nervnog sloma su:

  • Simptomi karakteristični za depresiju: gubitak nade, misli o samopovređivanju i samoubistvu.
  • Anksioznost, visok pritisak, napeti mišići, trešenje ruku, vrtoglavica, nervozan stomak, drhtavica.
  • Ekstremne promene raspoloženja.
  • Panični napadi, koji uključuju bol u grudima, užasan strah i poteškoće sa disanjem.
  • Paranoja, što obično podrazumeva i uverenje da pacijenta neko posmatra ili uhodi.
  • Takozvane flešbekove, sećanja na traumatični događaj, što obično ukazuje na nedijagnostikovani posttraumatski stresni poremećaj.

Ljudi koji su doživeli nervni slom obično izbegavaju porodicu, prijatelje i kolege. Znaci tog povlačenja su:

  • Izbegavanje društvenih obaveza.
  • Loš san i poremećaji ishrane.
  • Nedovoljna i neredovna higijena.
  • Nedolaženje na posao.
  • Izolacija u kući.

Faktori rizika koji mogu izazvati nervni slom

Kada je osoba pod prevelikim stresom i ne zna kako da se nosi sa njim, obično dolazi do nervnog sloma. Taj stres je obično izazvan nekim spoljnim faktorima i ti faktori rizika mogu biti:

  • Konstantan stres na poslu.
  • Neki traumatičan događaj (npr. smrt bliske osobe).
  • Ozbiljni finansijski problemi.
  • Velike životne promene (npr. razvod).
  • Loš san i nedovoljno odmora.
  • Istorija anksioznih poremećaja.
  • Porodična istorija anksioznih poremećaja.
  • Povreda ili bolest, koja je unela značajne promene u život pacijenta.

Tretman: kako se izboriti sa simptomima ?

Lečenje

Neprekidan i jak stres se može prekinuti uz nešto od sledećeg:

  • Terapija kod sertifikovanog terapeuta.
  • Lekovi koji se dobijaju na recept (antidepresivi i sl.), kako bi se lečio hemijski disbalans u organizmu.
  • Alternativni tretmani (masaža, joga, meditacija).

Ako smatrate da ste pod jakim stresom koji ne možete da kontrolišete, pokušajte da ga ublažite na sledeći način:

  • Duboko udahnite i izbrojte do 10 kada se osećate anksiozno i pod stresom.
  • Izbacite kofen i alkohol iz svoje svakodnevnice.
  • Spavajte redovno i pokušajte da spavate što bolje. Uživajte u toploj kupki pred spavanje, isključite telefon i računar i čitajte nešto opuštajuće pre nego što pođete u krevet.

Kada posetiti lekara i početi lečenje ?

Verovatno se svakome bar jednom dogodilo da oseća da ne može više da se bori sa svakodnevnim stresom. Ako imate poteškoća da zbog stresa obavljate svoje svakodnevne obaveze, onda se ne borite sa tim stresom na pravi način. Nervni slom može biti znak nekog mentalnog poremećaja. Zato, čim primetite simptome nervnog sloma, idite kod lekara.

Lekar će vam pomoći u lečenju fizičkih simptoma. Verovatno će vas poslati kod psihologa ili psihijatra. Ovi profesionalci će vam pomoći u lečenju emotivnih i mentalnih simptoma. I članovi vaše porodice bi trebalo da popričaju sa vašim lekarom.

Saveti za brigu o sebi

Neke promene u načinu života vam mogu pomoći da sprečite nervni slom:

  • Redovno vežbajte najmanje tri puta nedeljno. Makar šetajte po pola sata.
  • Idite kod terapeuta kako biste se lakše izborili sa stresom.
  • Izbegavajte lekove, drogu, alkohol, kofein i druge supstance koje izazivaju stres u organizmu.
  • Spavajte redovno i potrudite se da spavate bar po šest sati svake noći.
  • Praktikujte neku tehniku opuštanja (duboko disanje, meditaciju).
  • Smanjite nivo stresa tako što ćete se bolje organizovati, praviti manje pauze tokom dana i držati se isplaniranih obaveza.

Potrudite se da sami napravite ove promene, ali je ipak najbolje da se posavetujete sa stručnim licem i napravite plan lečenja jer nervni slom može dovesti do veoma ozbiljnih posledica.

Logoreja simptomi, dijagnoza, lečenje

Šta je logoreja ?

Logoreja je termin kojim se označava konstantna i nezaustavljiva brbljivost. Protok govora je izuzetno povećan, a osoba ima potrebu za dugim periodima verbalnog izražavanja.Logoreja je često povezana sa brzanjem u govoru (tahifemijom), koje je slično, a karakterišu ga velika brzina govora i verbalnog toka.

Logoreja može da bude simptom psihijatrijskog poremećaja – maničnog stanja, shizofrenije… Često odražava tahipsihiju, odnosno ubrzani tok misli.

U većini slučajeva se logoreja manifestuje kod osoba sa bipolarnim poremećajem – noviji termin za maničnu depresiju – stanjem kod koga dolazi do naizmeničnih faza depresije i tuge, gubitka volje, nedostatka motivacije, povlačenja u sebe i samokritike i maničnih faza sa tahipsihijom, logorejom, tahifemijom, dezinhibiranim ponašanjem i hiperaktivnošću.

Povezano>>>  Bipolarni poremećaj

Simptomi

Simptomi logoreje su lako prepoznatljivi.

  • Pacijenti govore mnogo i dugo.
  • Njihov govor može da bude nepovezan; ponekad se opisuje kao protok praznih ili nedovoljno smislenih misli i ideja.
  • Tahifemija se u psihijatrijskog patologiji razlikuje, mada je veoma slična jer predstavlja ubrzanje toka govora.

Dijagnostikovanje

Dijagnostikovanje logoreje se zasniva na prostom posmatranju, koje najčešće obavljaju srodnici. Porodice sa istorijom  maničnih ili bipolarnih poremećaja mogu lako da prepoznaju prelaske svojih rođaka u manične faze.

Lečenje

Da bi se logoreja „lečila“, simptomatologija mora da se smesti u kontekst. Lečenje se razlikuje u zavisnosti od toga da li pacijent pati od bipolarnog poremećaja, maničnih kriza ili čak izolovanog shizofrenog stanja.

U kontekstu psihijatrijskih poremećaja, biće primenjeno lečenje antipsihoticima, kao i redovni nadzor psihijatra.

Kod maničnih pacijenata, često se koristi molekul koji se zove litijum i čiji novo u krvi mora da se nadzire.

Kod pacijenata sa bipolarnim poremećajem, lečenje koje reguliše raspoloženje i pri kome se koriste soli litijuma, često je hronično. U slučaju maničnih faza, ovaj tretman se optimizuje, dok se kod depresivnih faza dodaju i antidepresivi.

Šizofrenija simptomi i rani znaci, lečenje, uzroci

Shizofrenija ili šizofrenija je poremećaj kod koga pacijent teško može da razluči šta je stvarno, a šta ne; da jasno razmišlja, kontroliše emocije, održava veze sa drugim ljudima i normalno funkcioniše.

Sumnja da vi sami ili neko koga volite ima shizofreniju je zaista stresno. Naravno, to ne znači da nema nade. Šizofrenija se uspešno leči i kontroliše. Prvi korak je da se prepoznaju znaci i simptomi. Drugi korak je da bez odlaganja potražite pomoć. Uz pravi tretman i podršku možete naučiti kako da se nosite sa ovim poremećajem i vodite zadovoljavajuć i ispunjen život.

Šta možete da uradite ?

  1. Naučite šta je mit, a šta činjenica o šizofreniji
  2. Prepoznajte znakove i simptome šizofrenije
  3. Uzmite za ozbiljno suicidalne misli i odmah uradite nešto povodom toga
  4. Saznajte sve što možete o lečenju šizofrenije
  5. Saznajte koje su opcije samopomoći
  6. Naučite koji su uzroci šizofrenije i kako se dijagnostikuje
  7. Naučite što više o ovoj bolesti

Šta je šizofrenija ili paranoidna šizofrenija ?

Šizofrenija ili shizofrenija je moždani poremećaj koji utiče na to kako se pacijent ponaša, razmišlja i kako vidi svet oko sebe. Najpoznatiji oblik shizofrenije je paranoidna shizofrenija. Ljudi oboleli od shizofrenije imaju izmenjenu percepciju realnosti. Može se desiti da vide ili čuju stvari koje ne postoje, pričaju na čudan način, veruju da drugi pokušavaju da ih povrede ili umišljaju da ih neko neprestano posmatra. Ovo uzrokuje poteškoće u odnosima sa drugima i ugrožava im u normalnim dnevnim aktivnostima kao što su kupanje, jelo i obavljanje svakodnevnih stvari, i dovodi do alkoholizma i narkomanije u pokušaju da sami sebi olakšaju bolest. Mnogi shizofreničari povlače se iz sveta, uplašeni su i zbunjeni i postoji povećan rizik da će izvršiti samoubistvo, posebno kada se jave psihotične epizode, depresija i tokom prvih šest meseci lečenja.

shizofrenija simptomi

Šizofrenija je hronični poremećaj i mnogi strahovi vezani za šizofreniju uopšte nemaju realnu osnovu. Većini shizofreničara s vremenom postaje bolje, a ne gore. Lečenje se sve više poboljšava i postoji mnogo stvari koje vam mogu pomoći u lečenju ovog poremećaja. Šizofrenija se u velikom broju slučajeva svodi na „epizode“, tako da su periodi remisije najbolje vreme da naučite strategije samopomoći kako biste smanjili učestalost i trajanje budućih epizoda. Uz podršku, terapiju i lekove, većina ljudi sa ovim poremećajem može lako da pobedi simptome, funkcioniše normalno i vodi život bez problema.

Rani znaci upozorenja

Kod nekih ljudi, shizofrenija se javlja iznenada i bez ikakvog upozorenja. Međutim, kod većine pacijenata se ipak javlja polako, postoje rani simptomi i postepeno, pre prve teže epizode. U većini slučajeva prijatelji i članovi porodice obolelog već neko vreme pre napada znaju da nešto ne valja, iako ne znaju šta tačno.

U ranijim fazama shizofrenije pacijent može delovati ekscentrično, nemotivisano, bezosećajno i udaljava se od drugih. Pacijent se može izolovati od ljudi, zapostavljati svoj izgled, pričati čudne stvari i biti indiferentan prema životu. Zaboraviće na svoje hobije i omiljene aktivnosti i produktivnost na poslu ili u školi će dosta opasti.

Najčešći znaci upozorenja uključuju:

  1. Depresiju i osamljenost
  2. Neprijateljstvo prema drugima i sumnjičavost, kao i ekstremne reakcije na kritiku
  3. Neobraćanje pažnje na ličnu higijenu
  4. Bezizražajan i nezainteresovan izraz lica
  5. Nemogućnost da se izraze emocije, posebno tuga i radost, i neobične reakcije (npr. smejanje u neprikladnoj situaciji)
  6. Mnogo spavanja ili nesanica; zaboravnost i nemogućnost koncentracije
  7. Neobične i iracionalne izjave; neobična upotreba reči u govoru

Iako ovi rani znaci upozorenja mogu da se jave zbog mnogo stvari i uopšte ne moraju biti znak shizofrenije, ipak su razlog za brigu. Ako neobično ponašanje uzrokuje probleme u vašem životu ili životu nekog ko vam je drag, vreme je da potražite medicinski savet. Ako je uzrok shizofrenija ili neki drugi mentalni problem, terapija u začetku bolesti će biti od neprocenjivog značaja.

Simptomi šizofrenije

Postoji pet tipova simptoma koji su karakteristični za shizofreniju. To su: deluzije, halucinacije, dezorganizovan govor, dezorganizovano ponašanje i takozvani „negativni“ simptomi. Međutim, simptomi shizofrenije se drastično razlikuju od osobe do osobe, kako po izraženosti, tako i po tipovima. Nema svaka obolela osoba iste simptomi i simptomi se mogu menjati s vremenom.

Deluzije

Deluzija je ideja koje se osoba čvrsto drži, uprkos čvrstim dokazima da to nije tačno. Deluzije su vrlo česte kod shizofrenije i javljaju se kod 90% obolelih. Obično deluzije podrazumevaju sasvim bizarne i nelogične ideje ili fantazije, kao na primer:

Deluzije o progonu: ovo je uverenje da drugi, obično neodređeni „oni“ proganjaju pacijenta i dolaze kod njega. Ovakve deluzije često podrazumevaju sasvim bizarne ideje, kao npr. „Marsovci pokušavaju da me otruju radioaktivnim supstancama, koje se nalaze u vodi koju pijem“.

Deluzije o obraćanju: sasvim obični događaji pacijentu deluju kao da imaju posebno i lično značenje. Na primer, obolela osoba smatra da se osoba sa bilborda ili televizije obraća direktno njemu i šalje mu neku ličnu poruku.

Deluzije o veličini: u nekim slučajevima, oboleli smatra da je važna ličnost, recimo Isus Hrist ili Napoleon. Druga vrsta deluzija o veličini može podrazumevati uverenje da osoba ima neke posebne moći, npr. da leti.

Deluzije o kontroli: podrazumevaju uverenje da neko drugi kontroliše misli i postupke obolele osobe. Česte deluzije zvuče ovako: „Moje misli mogu da čuju drugi“, „Neko ubacuje ideje u moj mozak“ ili „Tajna služba mi krade moje misli“.

Halucinacije

Halucinacije su zvukovi ili druge senzacije koje se percipiraju kao stvarne, iako postoje samo u glavi šizofreničara. Iako halucinacije mogu biti percipirane kao bila koja vrsta nadražaja, najčešće halucinacije kod shizofreničara su zvučne i javljaju se kada pacijent svoje unutrašnje misli pogrešno interpretira kao da neko drugi to govori.

Halucinacije su veoma značajne shizofreničarima, jer ih doživljavaju kao sasvim realne. Često se ovi zvuci opažaju kao glas neke poznate osobe i najčešće je to kritika, vulgaran govor ili vređanje. Relativne česte su i vizuelne halucinacije. Sve halucinacije se pogoršavaju kada osoba ostane sama.

Dezorganizovani govor

Shizofrenija može izazvati probleme sa koncentracijom i praćenjem niti misli, što se manifestuje u načinu govora. Često se dešava da obolela osoba na pitanje daje sasvim nepovezan odgovor, počinje rečenicu sa jednom temom, a završava sa drugom ili govori nelogične stvari.

Dezorganizovan govor najčešće podrazumeva:

Nelogične asocijacije: brzo se skače sa temu na temu, bez ikakve jasne veze jedne teme sa drugom.

Neologizmi: oboleli koristi reči i fraze koje je sama izmislila i koje samo za nju imaju neki smisao.

Ponavljanje: ponavljanje reči i izjava iznova i iznova.

Besmislena upotreba reči koje se rimuju.

Dezorganizovano ponašanje

Shizofrenija je oboljenje koje ometa aktivnosti usmerene ka nekom cilju, što ugrožava sposobnost obolele osobe da se brine o sebi, da radi i da komunicira sa drugima. Ovo ponašanje se može javiti kao:

  • Nesposobnost da se obavlja svakodnevna rutina
  • Nepredvidivo ili neprikladno ponašanje u određenim situacijama
  • Ponašanje koje deluje besmisleno i nema nikakvu svrhu
  • Nedostatak inhibicija i kontrole

Negativni simptomi (odsustvo normalnog ponašanja)

Takozvani „negativni“ simptomi šizofrenije odnose se na odsustvo normalnog ponašanja koje se javlja kod mentalno zdravih osoba.

Neizražavanje emocija: bezizražajno lice i glas, izbegavanje kontakta očima i odsustvo facijalnih ekspresija.

Nemanje interesovanja i slab entuzijazam: problemi sa motivacijom i nebriga za sebe.

Manjak interesovanja za ostale ljude: osoba se čini sasvim nesvesnom svog okruženja; povlačenje iz društva.

Poteškoće i abnormalnosti u konverzaciji: nesposobnost da se učestvuje u razgovoru; kratki i ponekad nepovezani odgovori na pitanje; monoton govor.

Najčešći mitovi i činjenice o shizofreniji:

Mit Činjenica
Shizofrenija se odnosi na sindrom „podeljene ličnosti“ ili „višestruke ličnosti“ Poremećaj višestruke ličnosti je nešto sasvim drugo i mnogo je ređi nego shizofrenija. Ljudi sa shizofrenijom uopšte nisu „podeljene“ niti „višestruke“ ličnosti, već imaju pogrešnu predstavu o realnosti
Shizofrenija je redak poremećaj Shizofrenija nije tako retka. U proseku, kod jednog od 1.000 ljudi će se nekada u životu razviti shizofrenija
Shizofreničari su opasni Iako imaju deluzije i halucinacije zbog kojih se javlja i nasilno ponašanje, shizofreničari u najvećem broju slučajeva nisu ni nasilni niti opasni
Ljudima sa shizofrenijom se ne može pomoći Iako je u mnogim slučajevima potreban doživotan tretman, prognoze u slučajevima shizofrenije uopšte nisu beznadežne. Uz pravilnu terapiju, većina ljudi sa shizofrenijom može živeti sasvim normalno

Danijelova priča

Danijel ima 21 godinu. Do pre šest meseci je bio dobar student i radio studentski posao u prodavnici električnih aparata. Onda su stvari počele da se menjau. Postao je paranoičan i počeo je da se ponaša čudno. Prvo je postao uveren da su se profesori na fakultetu urotili protiv njega, pošto nisu obraćali pažnju na njegove nelogične odgovore koji često nisu imali veze sa predavanjem. Onda je rekao svom cimeru da su i drugi studenti skovali zaveru protiv njega. Uskoro je i napustio fakultet.

Tada su se stvari još više pogoršale. Danijel je prestao da se kupa, brije i da pere odeću. Na poslu je bio uveren da ga njegov šef posmatra i sluša kroz kamere i bubice ugrađene u ekrane televizora. Počeo je da čuje glasove koji su mu govorili da nađe kamere i deaktivira ih. Prelomni događaj je bio kada je poslušao te glasove, polomio nekoliko televizora vrišteći da neće više trpeti „protivzakonito špijuniranje“. Njegov preplašeni šef je zvao policiju i Danijel je smešten u bolnicu.

Lečenje šizofrenije

Iako je vrlo teško čuti ovakvu dijagnozu, ignorisanjem nećete rešiti problem. Početak tretmana sa iskusnim profesionalcem u oblasti mentalnog zdravlja je ključan za oporavak. Istovremeno, važno je da pacijent ne prihvati da bude obeležen, niti da poveruje mitu kako mu nikada neće biti bolje. Dijagnoza šizofrenije nije doživotna kazna koja se svodi na neprestano pogoršavanje simptoma i opetovane hospitalizacije. Uz pravi tretman i samo pomoć, mnogi ljudi oboleli od šizofrenije su nastavili normalan život i simptomi su im se povukli.

Osnovni tretman

Najefikasnija strategija u lečenju šizofrenije podrazumeva kombinaciju lekova, terapije, promene u životnim navikama i podrške.

Shizofrenija zahteva dugoročan tretman. Većina obolelih od shizofrenije mora da nastavi sa lečenjem čak i kada se oseća bolje kako bi se sprečile nove epizode i kako se ne bi vratili simptomi. Tretman se može promeniti nakon nekog vremena, tako da će lekar smanjiti dozu ili promeniti lekove ako se simptomi povuku.

Lekovi za shizofreniju funkcionišu tako što redukuju psihotične simptome kao što su halucinacije, deluzije, paranoja i dezorganizovano razmišljanje. Međutim, to nije lek za shizofreniju i ima mnogo manje efekta ako se ne radi na uklanjanju asocijalnosti, manjka motivacije i neizražavanje emocija. I pronalaženje pravog leka i prave doze je komplikovano. Iako lekove ne bi trebalo koristiti po cenu smanjenja kvaliteta života, treba biti strpljiv i popričati sa lekarom o svemu.

Terapija može pomoći u borbi sa shizofrenijom, u borbi protiv stresa, za rešavanje problema koji se javljaju u odnosima sa drugima i u komunikaciji. Grupna terapija služi za povezivanje sa drugima koji imaju sličan problem i pruža vrlo važan uvid u to kako su drugi pobedili svoje probleme.

Samopomoć

Može potrajati dok lekovi i terapija ne pokažu koliko su efikasni, a postoji dosta stvari koje obolela osoba može uraditi kako bi kontrolisala simptome, poboljšala svoje raspoloženje i povećala samopouzdanje. Što više pomaže sebi, to će se oboleli osećati manje beznadežno i bespomoćno i veća je šansa da lekar smanji lekove.

Šest načina da pomognete sebi ako ste šizofreničar

  1. Potražite podršku. Ovde nisu u pitanju samo vaši prijatelji i porodica, koji vam pomažu da održite simptome pod kontrolom. Redovna komunikacija sa drugima, oči u oči, je najbolji način da se smirite i oslobodite stresa. Nastavite komunikaciju sa drugima tako što ćete nataviti da radite ili idete u školu. Razmislite o volontiranju negde, uključivanju u grupu za podršku ili učlanjenju u neki klub kako biste provodili vreme sa ljudima koji imaju slična interesovanja kao i vi. Dok god ste okruženi ljudima, osećaćete se mnogo bolje.
  2. Izborite se sa stresom. Mnogo stresa može dovesti do shizofreničnih epizoda, jer se povećava lučenje hormona kortizola. Postoji mnogo načina da smanjite nivo stresa – na primer, pokušajte sa tehnikama opuštanja kao što su meditacija i joga.
  3. Vežbajte redovno. Vežbanje zaista može smanjiti pojavu simptoma šizofrenije, poboljšati vam koncentraciju i energiju i pomoći da se osećate smirenije. Potrudite se da svaki dan vežbate bar 30 minuta, a ako želite, podelite vežbe u tri dela od 10 minuta. Pokušajte sa ritmičkim vežbanjem koje uključuje i noge i ruke, a preporučljive su šetnje, trčanje, plivanje i ples.
  4. Spavajte dovoljno. Kada pijete lekove protiv šizofrenije, verovatno će vam biti potrebno više sna od standardnih 8 sati. Većina šizofreničara ima problema sa spavanjem, ali redovno vežbanje i izbegavanje kofeina vam može dosta pomoći.
  5. Izbegavajte alkohol, droge i nikotin. Zavisnost od raznih supstanci može iskomplikovati lečenje šizofrenije i pogoršati simptome. Čak i pušenje može smanjiti efikasnost nekih lekova za shizofreniju. Ako ste zavisni od bilo čega, potražite stručnu pomoć.
  6. Jedite redovno i hranite se zdravo kako biste izbegli simptome koji se mogu javiti zbog oscilacija šećera u krvi. Omega-3 masne kiseline iz masne ribe, ribljeg ulja, indijskog oraha i lanenog semena mogu vam poboljšati koncentraciju, smanjiti zamor i pomoći kod promena raspoloženja.

Uzroci šizofrenije

Iako uzroci šizofrenije nisu u potpunosti poznati, za sada se veruje da šizofrenija nastaje kao rezultat kompleksne interakcije genetskih i environmentalnih faktora.

Genetski faktori

Iako se shizofrenija prenosi genetski, oko 60% šizofreničara nisu imali u porodici osobe sa ovim oboljenjem. Takođe, mnogi ljudi koji su genetski predisponirani da dobiju shizofreniju nikada ne obole od ove bolesti.

Environmentalni faktori

Istraživanja su pokazali da nasleđeni geni čine osobu podložnijom šizofreniji i tada environmentalni faktori mogu biti ključni faktor za pojavu ovog poremećaja. Sve više istraživanja ukazuje na to da je stres glavni faktor, bilo tokom boravka u majčinoj materici ili kasnije. Ovi faktori mogu podrazumevati sledeće:

  • Prenatalno izlaganje virusnoj infekciji
  • Nizak nivo kiseonika tokom porođaja (zbog dugačkog porođaja ili prevremenog porođaja)
  • Virusna infekcija u najranijim godinama života
  • Ran gubitak jednog ili oba roditelja ili razdvajanje od njih
  • Fizičko, emotivno ili seksualno zlostavljanje u detinjstvu

Abnormalna moždana struktura

Osim abnormalnih biohemijskih procesa u mozgu, abnormalnosti u strukturi mozga mogu igrati značajnu ulogu u javljanju shizofrenije. Ipak, malo je verovatno da je shizofrenija rezultat samo jednog problema u samo jednom delu mozga.

Dijagnostikovanje shizofrenije

Dijatnoza shizofrenije se postavlja tek nakon kompletne psihološke evaluacije, na osnovu medicinske istorije, fizičkog pregleda i laboratorijskih testova koji uključuju druge medicinske uzroke pokazanih simptoma.

Kriterijumi za dijagnostikovanje shizofrenije

Prvi kriterijum je javljanje dva ili više navedenih simptoma u trajanju od najmanje mesec dana:

  • Halucinacije
  • Deluzije
  • Dezorganizovan govor
  • Dezorganizovano ponašanje i katatonično stanje
  • Negativni simptomi (ravnodušnost, bezosećajnost, apatija, pacijent retko priča)

Drugi kriterijumi za dijagnozu

  • Značajni problemi u funkcionisanju na poslu ili u školi, u komunikaciji sa drugim ljudima i sa brigom o sebi
  • Neprestani znakovi šizofrenije koji traju najmanje šest meseci, sa aktivnim simptomima (halucinacije, deluzije) koji traju najmanje mesec dana

Nema drugog mentalnog poremećaja, zdravstvenog problema niti zavisnosti koja može uzrokovati ovakve simptome

Strah od smrti – tanatofobija

Autor: Theodoros Manfredi

Pošteno je da se kaže da se svi mi pomalo bojimo smrti i sigurno je niko od nas ne bi izabrao. Međutim neke ljude taj strah vodi do krajnjih granica i u tim slučajevima oni su opisani da pate od “thanatophobie”; – izrazite fobije od umiranja i smrti.

Thanatofobija je složena fobija koja uključuje mnoge stvari i može da se izrazi na mnogo načina – preko straha od mrtvih stvari (Necrophobia), da se  bude mrtav, koncepta smrti, ili ideje umiranja. Međutim, u isto vreme se razlikuje od “anksioznosti od smrti” što je konstantna uznemirenost zbog potencijalne smrti (ali nije fobija).

Strah od smrti se može ispoljiti u drugim slučajevima kao što su opsesivno kompulsivni poremećaj ili hipohondrija. U prvom slučaju osoba ima niz rutinskih akcija koje “mora” da izvrši da bi se osećala smireno, dok u drugom pojedinac ima konstantni strah od bolesti i često sebi utvrđuje dijagnoze sa lošim rezultatima.

Da bi se strah od smrti definisao kao tanatofobija on mora početi da se meša u svakodnevni život čoveka sprečavajući ga da se angažuje u obične aktivnosti ili normalan život.

Uzrok

Uzroci fobije još uvek nisu u potpunosti shvaćeni i postoji dosta neslaganja između psihologa koji proučavaju temu. Neosporno je da postoji neka “vrednost preživljavanja” u strahu od nekih stvari (i posebno od smrti), što znači da je to evolutivna osnova za većinu strahova, međutim, to ne objašnjava zašto samo neki ljudi imaju te fobije i isto tako ne objašnjava zašto su neke fobije naizgled tako nebitne.

Evo nekih drugih objašnjenja.

Psihodinamska teorija

Frojdovski psihologija opisuje fobije kao rezultat potisnutih traumatskih događaja. Ovde “superego “ ima za cilj da zaštiti naš svesni um potiskujući traumatske događaje koji su se desili u detinjstvu sprečavajući nas tako da se sa njima “suočimo”. Međutim, ovo onda završava u nesvesnom umu izražavajući te strahove i strepnje  na različite načine, a u slučaju fobija od “projektovanja”  tih osećanja straha i gađenja na nešto što je slično na neki način. Strah od smrti onda bi, u stvari, bio strah od nečega što se pacijentu desilo u detinjstvu – na primer ako padne u jamu mogao bi zatim da poveže ovu jamu sa grobom – suzbije sećanje i na kraju projektuje svoj strah od smrti  i na slične osobine. Zanimljivo je da je Frojd takođe opisao Thanatos “instinkt “ kao “ nagon smrti” ili “nagon za samouništenjem”  i kao “povratak u neorgansko”.  Drugim rečima on je verovao da svako od nas sahranjeno u svojoj psihi gaji neki impuls da se samouništi (objašnjavajući autodestruktivno ponašanje, uzbuđenje koje traži i impuls da skoči sa visine). Tako bi ovom logikom bilo moguće da psiha može da nas zaštiti od sopstvenog impulsa od smrti i da je to objašnjenje odakle fobija potiče.

Moderniji pristup psihodinamske teorije može da se fokusira na preusmerenje naše psihologije u događaje iz prošlosti (naročito u detinjstvo), ali ignoriše dinamiku ida, ega i super-ega. Ovo bi moglo objasniti onda fobiju od smrti kao da je uzrokovana direktno svedočenjem smrti bliske osobe ili posebno upečatljive smrti nekog stranca (kao što je saobraćajna nesreća).

strah od smrti

Bihejviorizam

Bihejvioristi opisuju svu našu psihologiju u terminima ulaza i izlaza. Ovde se veruje da mi formiramo vezu između različitih stimulusa, tako da bismo mogli da povežemo belu boju sa smrću (kao u Japanu), ili kao u Pavlovljevom poznatom istraživanju gde su psi mogli da nauče da povezuju zvonjavu zvona sa hranom do tačke u kojoj je samo zvono izazivalo pljuvačku.

Tako bi u biheviorizmu opisali fobiju kao vezu između stimulusa i snažnih negativnih emocija ili osećaja kao što su strah ili bol. Onda možemo da “generalizujemo” ovu asocijaciju sa drugim sličnim stimulusima – mentalni model koji je dizajniran da nam pomogne da preživimo bez potrebe da imamo previše negativnih iskustava (u većini slučajeva je to efikasno – i nije potrebno da se opečeš na upaljač ili sveću da bi znao da su vruće stvari vruće). Ovo bi mogao biti rezultat jednog vrlo moćnog događaja, ili mnogih događaja koji deluju kao stalno pojačanje. Na primer onda bi prizor leša mogao izazvati da osetimo trzaj straha od užasa koji tada generalizujemo na sve stvari koje se odnose na smrt.

To nas onda takođe stavlja u negativni obrazac  ponašanja u kome završimo  izbegavajući stimulus i osećaj velike uznemirenosti kada ga vidimo. Ovo dalje sprovodi našu reakciju na stimulus i zato što nikada ne osporavamo naš strah od smrti to znači da nikada ne prekidamo krug.

Ova teorija je veoma verodostojna, a naročito u oblasti fobija i “desenzitizacije” koja se zasniva na ovom objašnjenju u glavnom tretmanu lečenja koje se trenutno koristi za postupanje sa fobijama. Međutim dalje teorije i studije su utvrdile da postoje i mnogi drugi elementi u našoj spoznaji i to uključuje strah i fobije.

Koginitivni bihejviorizam

Kognitivni biheviorizam je trenutno dominantno polje psihologije i “ kognitivno-bihevioralna terapija“  je veoma efikasna u lečenju niza takvih fobija pa i straha od smrti. Za to koristi osnovne pojmove iz biheviorizma a zatim dodaje “kognitivnu” komponentu na to koja se fokusira na naše negativne obrasce misli koje koristimo za kadriranje i kontekst događaja. Na primer, u slučaju fobije ne postoji samo osećaj i strah izazvan slikom, nego i misli koje okružuju ovaj događaj. Na primer, u slučaju straha od smrti mi mislimo da bi stvari kao što su “ja ću biti ništavilo kada umrem“ ili “samo gledajući ovu lobanju je iskušavanje sudbine”  ili “mogu da umrem u svakom trenutku“  i ove misli će služiti samo da pogoršaju strah. Po istom principu racionalizovanjem straha u bezbednom okruženju moguće je prevazići intenzivna osećanja straha i gledati na njih više logično.

Lečenje

Opcije lečenja tanatofobije su različite i zavisiće od toga koji od ovih opisa najviše važi za vas. Posetiti terapeuta neke vrste je svakako dobra ideja i on će biti u stanju da vam pomogne da se pomirite  sa svojim strahom od smrti. Ako posetite psihoanalitičara onda će vas informisati o događajima iz vašeg detinjstva i pokušavati da otkrije neugodna i potisnuta sećanja koja bi mogla da se manifestuju kao strah od smrti. Ili ako posetite bihejvioralnog psihologa onda ćete moći da koristite desenzitizaciju koje će postepeno uključivati povećavanje vaše izloženosti stimulusu koji vas čini da se bojite zajedno sa stalnim reosiguranjem i nagradama – to je nešto što odgovara  mnogim ljudima. KBT ili kognitivno-bihejvioralna terapija će koristiti ovu istu metodu, ali će takođe pomoći da zabeležite sadržaj svojih misli i da se identifikuju i eliminišu negativni misaoni obrasci koji čine vaš strah gorim i da se racionalizuje vaš pogled na smrt. Oni takođe mogu pružiti korisne načine koji vam pomažu da kontrolišete svoje strahove, kao što su npr vežbe disanja i pozitivne afirmacije.

Takođe mogu vam biti ponuđeni antidepresivi ili anksiolitici od vašeg lekara i to vam može pomoći u borbi protiv anksioznosti u vašem svakodnevnom životu. Važno je da se koriste samo oni koji su stvarno potrebni, i da budete sigurni da ste i dalje fokusirani na rešavanje uzroka problema, a ne samo na suzbijanje simptoma kao što je strah od smrti.

Na kraju, istraživanje koncepta smrti nekog vama bliskog i generalno meditiranje na temu takođe može biti od pomoći. Ako ste religiozni tada često posmatrate smrt u kontekstu verovanja koja mogu biti utešna, i da se vide pozitivne strane smrti, kao što su ponovno rađanje i slavljenje života voljene osobe.

Anksioznost ili depresija razlike

Napetost, osećaj ukočenosti mišića, drhtanje, preplavljenost utiscima da će se desiti nešto strašno, preznojavanje, ubrzano disanje i lupanje srca najčešći su simptomi anksioznosti. To iščekivanje da će se nešto neugodno dogoditi završava se napadom panike uz mnogo telesnih manifestacija vezanih za disfunkciju vitalno važnih organa, samo od stepena intenziteta ovih poremećaja zavisi da li se osoba može bezlekova izlečiti od anksioznosti.

Kako se ispoljavaju anksiozni poremećaji i u čemu se oni razlikuje od depresije?

Grupa anksioznih poremećaja pripada takozvanim neurotskim, stresogenim poremećajima s telesnim manifestacijama. U njih se ubrajaju i fobije, generalizovane anksioznosti, opsesivno prisilni poremećaji, reakcije na stres, konverzivni (histrionični) poremećaji, telesni psihogeni poremećaji, hipohondrijski, kao i stalni somatoforni bol kao poremećaj. Sve ove entitete karakteriše osećanje bezrazložnog straha, a te različite kliničke slike razvijaju se zbog različitih mehanizama EGO zaštite (zaštite ličnosti). Osnovna karakeristika anksioznosti jeste bezrazložna napetost, strah, iščekivanje neugodnosti… a sve je to obično praćeno telesnim simptomima. Depresija je, s druge strane, bezrazložna tuga.

Strah od smrti i ludila

Koji su telesni simptomi anksioznosti?

Kao simptomi anksioznosti mogu se javiti vrtoglavica, osećaj lebdenja, nesvestica koja vodi ka panici, pritisak u grlu i grudima, kratko i ubrzano disanje, ubrzani rad srca sa senzacijama aritmije, talasi vrućine praćeni osećajem straha, opsesivna briga i neželjene misli, preznojavanje, osećaj nepovezanosti s onim što se oko vas dešava, kao i druge slične neprijatne manifestacije.

Kako strah i strepnja uz nervozu mogu prerasti u ozbiljan poremećaj?

Strah i strepnja bez realnog osnova bitne su karakteristike paničnih poremećaja. To iščekivanje da će se nešto neugodno dogoditi završava se napadom panike uz mnogo telesnih manifestacija vezanih za disfunkciju vitalno važnih organa. U suštini, najčešći je zapravo strah za sopstveni život ili strah od ludila, što je bitna karakteristika paničnih poremećaja.

Zašto smo anksiozni?

Sadržaji iz našeg nesvesnog, koji su proizvod snažnih trauma ili kumuliranih nezadovoljstava, transformišu se u različite simptome od kojih je iracionalni strah (anksioznost) jedan od najčešćih.

Kako anksiozni poremećaji utiču na svakodnevni život?

Osobe s anksioznim poremećajem su napete, osećaju ukočenost mišića, podrhtavaju, preplavljene su utiscima da će im se desiti nešto strašno, nekad su zbog svega toga tužne, pa se taj tip poremećaja, ako su ravnomerno zastupljeni anksioznost i depresivnost, naziva anksiozno-depresivnim poremećajima. Ovakve osobe otežano funkcionišu i kompromitovane su im svakodnevne aktivnosti i životne radosti.

Može li se boriti protiv anksioznosti bez lekova?

То zavisi od intenziteta anksioznosti. Stepen anksioznosti može biti različit, od blage do vrlo izražene. Vežbe opuštanja mišića, pravilnog disanja i vezivanja misli za neutralne sadržaje mogu ublažiti anksioznost, ili je čak potpuno eliminisati. Za snažne anksiozne poremećaje potrebno je koristiti lekove na način i u dozi kako to tarapeut odredi.

Koje sve vrste terapije anksioznosti postoje?

U terapiji anksioznosti koriste se površinske metode psihoterapije, bihevioralne metode i medikamentozna terapija – lekovi.

Kada je neophodno bolničko lečenje?

Bolničko lečenje samo u slučaju psihotičnih strahova

Bolnička lečenja se obično određuju u slučaju psihotičnih anksioznosti. Na primer, ako pacijent čuje zastrašujući nepostojeći glas, ili pogrešno zaključuje da mu neko može naneti neko zlo, te je zbog toga anksiozan. Klasični anksiozni poremećaj najčešće ne iziskuju bolnički tretman.

Koje su ostale vrste ovih poremećaja?

Fobije su stanja anksioznosti u jasno definisanim uslovima, koji nisu realna opasnost. Osoba je preplavljena telesnim simptomima kao što je lupanje srca, osećaj nesvestice, podrhtavanja, gušenja, a što je često zapravo sekundarni strah od smrti. Fobijski strah se često prepliće s depresijom. Najčešće fobije su agorafobija (strah od otvorenog prostora), socijalne fobije (strah od crvenjenja, drhtanje ruku, mučnina…). Specifične fobije su strahovi od pojedinih životinja, visine, grmaljavine… Panični napadi su telesni simptomi koji se iznenada jave, obično im prethodi takozvani anticipatorni strah i prožeti su uverenjem da će osoba umreti ili poludeti. Panični napadi su ograničenog trajanja.

Kakva je uloga pravilne ishrane i načina života u borbi protiv anksioznosti?

Zdravi stilovi života ublažavaju anksioznost

Zdravi stilovi života podrazumevaju pravilnu ishranu (preferira se mediteranska hrana, više kretanja, adekvatno bavljenje sportom, eliminisanje nepotrebnih lekova i zdrava socijalna komunikacija). Zdravi stilovi života potrebni su svakoj osobi i preveniraju mnoge telesne poremećaje koje prate anksioznost, odnosno sama anksioznost, ublažava se upražnjavanjem zdravih stilova života.

Kako pobediti strah i anksioznost

Strahovi i anksioznost

U savremenom svetu, koji je prepun stresa i različitih izazova, strahovi i anksioznost su nešto što je postalo normalno i deo svakodnevnice većine od nas. Osim što se odražavaju na naš socijalni život i svakodnevne aktivnosti, strahovi i anksioznost utiču veoma i na naše zdravlje. Kako savladati strah, pokušaćemo da objasnimo u okviru ovog članka.

Pobediti strahove nije nimalo lako i često zahteva iscrpne terapije i stručnu pomoć, međutim, postoje neki trikovi koji vam trenutno mogu pomoći da se oslobodite straha, da naučite da kontrolišete situaciju u kojoj se nalazite i da iz cele priče vi izađete kao pobednik. Nije fraza kada kažu – ne dozvolite da vas vaši strahovi pobede!

Ako primetite da postajete previše zabrinuti, uplašeni, anksiozni – plašite se, a više ni sami ne znate čega, jednostavno strepite i često doživljavate taj neprijatni napad panike – koristite sledeće korake da vam pomognu da se smirite i da povratite kontrolu.

Kako prevladati strah?

Disanje je kratak spoj za anksioznost

Čuli ste već toliko puta o tome da duboko disanje pomaže da se opustite i smanjite napetost.

Brže i pliće disanje je prvi okidač koji katapultira sve druge anksiozne simptome u akciju. Dakle, kontrolišući svoje disanje, možete da kontrolišete sve druge simptome anksioznosti.

Ako namerno izdišete duže nego što udišete, vaše telo mora da se smiri.

Dakle, ako počnete da osećate strah:

  • zaustavite se
  • fokusirajte se na disanje
  • duboko udahnite (brzo izbrojte do 7 u svojoj glavi)
  • zatim lagano izdahnite (brzo izbrojte do 11 u svojoj glavi).

Ako radite ovo minut ili tako, bićete zapanjeni koliko brzo ste se smirili. Ovo se zove 7/11 disanje, ali brojke zavise od vas, sve dok je izdisaj duži od udisaja.

Pripremite se unapred

Ako ste zabrinuti i uplašeni za predstojeće događaje, primetićete da samo razmišljate o tom događaju i to će početi da uzrokuje fizičke reakcije – naime, anksioznost.

Tako da možda razmišljate o zubaru koga treba da posetite sledeće nedelje i primetićete kod sebe brže disanje ili znojenje dlanova. Ovo zauzvrat nagoni vaše telo da postane još više zabrinuto u aktuelnoj situaciji i tako se začarani krug nastavlja.

Morate da smirite svoj um da se oseća prirodno opuštenije i automatski kada stigne stvarna situacija. Dakle, ovo je neka vrsta reakcije unapred. Vi treba da naučite da kontrolišete situaciju o kojoj razmišljate i koja vam izaziva strah mnogo pre nego što do nje stvarno dođe. Ovo je jedna od tehnika kojom se može pobediti strah.Ovde takođe može pomoći tzv. 7/11 disanje koje smo opisali maločas.

Dakle, kada se nađete u razmišljanju o budućem događaju, primenite 7/11 disanje.

Koristite drugi deo mozga

Kada ste postali vrlo zabrinuti, to je teže da mislite jasno. Ali ako se prisilite da koristite delove “mislećeg mozga”, to će rastvoriti emocije i početi da vas smiruje.

Najlakši način da to uradite je sa brojevima. Možete oceniti svoj strah na skali od 1 do 10, pri čemu je 10 ‘’najviše prestravljen što je moguće’’ i 1 kao ‘’krajnje opušteno stanje’’.

Kada se osećate uznemireno, zapitajte se: “U redu, koji broj na skali sam ja sada? Jesam li ja 7 ili 5?” Samo što radite ovo, smanji ćete nervozu jer ovo brzo pokreće deo mozga za razmišljanje, emocije se ‘’rastvaraju’’ i automatski terate telo da se smiri.Iako na prvi pogled ne izgleda tako ovo je jedna od najboljih tahnika kojom se može uspešno pobediti strah.

Skaliranje straha (poznato i kao “ocenjivanje”) stavlja “ogradu” oko njega, što ga čini lakšim za upravljanje i daje vam snagu da mislite.

Preuzmite kontrolu nad svojom maštom

Strah i anksioznost napreduju kada možemo da zamislimo najgore. Razvili smo maštu da bi mogli da se projektujemo u budućnost, tako da možemo da planiramo unapred. Međutim, sporedni efekat toga da budete u stanju da zamislite moguću pozitivnu budućnost jeste to što ste u stanju da zamislite da sve ide naopako. Malo ovoga može biti korisno, jer nas na neki način upozorava o tome da smo u nekoj realnoj opasnosti, ali nekontrolisana mašta je osnova za anksioznost i strah, koji mogu pokvariti inače srećan i spokojan život.

Neki ljudi zloupotrebljavaju njihovu maštu hronično i tako trpe mnogo više straha od onih koji ili koriste svoju maštu konstruktivno ili koji ne teže da uopšte razmišljaju mnogo o budućnosti.

Prema tome:

sedite i radite svoje 7/11 disanje

zamislite da vidite sebe u situaciji kao da ste mirni, prisebni, hladni, udobno vam je i stvari idu dobro. Ukoliko radite ovo, počinjete da obnavljate svoj um da se oseća smirenije i više optimistično o predstojećim događajima ili redovnim situacijama koje izaziva uznemirenost.

Koristite tehniku svesnosti

Strah i anksioznost mogu da se osećaju kao da “samo nam se dese”, ali zapravo imamo mnogo više kontrole nego što sto toga svesni. Evo šta treba da uradite:

Prihvatite anksioznost. Ne pokušavajte da se borite.

Pazite na anksioznost. Samo pazite i kada je primetite, skalirajte svoj nivo straha i počnite da dišete kako smo vam objasnili (dugi izdisaji).

Ponašajte se normalno. Pričajte ili se ponašajte kao da ništa nije drugačije. Ovo šalje snažan signal vašem nesvesnom umu da previše dramatičan odgovor zapravo nije potreban, jer se ništa neobično ne dešava. Kao vatrogasci koji izlaze i vide da se ništa hitno ne dešava i stoga se vraćaju u vatrogasnu stanicu.

Ponovite gore navedene korake u svom umu ako je potrebno.

Očekujte najbolje. Jedno od najvećih osećanja u životu je shvatanje da možete kontrolisati strah mnogo više nego što ste mislili da je to moguće.

Prevazilaženje straha i anksioznosti će vam dati “rezervni kapacitet” u životu da se fokusirate na ono što zaista želite da budete i da uradite. Potrebno je mnogo napora, ali zamislite koje su nagrade.Kako bi pobedili strah u realnoj situaciji prisetite se ovih saveta.

Napadi panike i prirodna sredstva kao pomoć

Nije u pitanju nova vojna taktika, već stanje čoveka koje preti da se pretvori u ozbiljnu bolest. Ako ste odlučni da pobedite nelagodu koju izazivaju napadi panike, poslušajte naše savete i naučite da vladate situacijom.

U principu panika može biti izazvana bilo kojim neprijatnim događajem. Recimo, ljudi paniče ako se izgube u nepoznatom mestu, ili neko će panikom reagovati na otkaz, kod nekih se panika javlja pri samoj pomisli na to koliko mu je preostalo do kraja života. Postoje ljudi kojima je neprijatno u prisustvu većeg broja ljudi, doživljavaju panični napad kad razmišljaju o nezavršenim poslovnim obavezama ili ih iz koloseka izbaci bilo kakva promena ustaljenog ritma. Određeni nivo anksioznosti (neprijatni doživljaji) ponekad je čak koristan, jer je upravo on zaslužan za to što ćemo se sabrati i pozitivno delovati (učiniti bilo šta kako bismo otklonili nelagodnost). Međutim, kada su napadi panike česti ili se javljaju toliko snažno da se s tim ne možete izboriti, to je već bolest. Poslušajte savete koje nam je dao ruski psihoterapeut Arkadij Petrov i pokušajte da savladate sporadične napade nelagode, koje danas doživljava gotovo svaki čovek.

Šta je potrebno znati o napadima panike

1. Panika je iznenadno kratkoročno stanje intenzivnog straha ili nelagodnosti. Može biti izazvana realnom ili imaginarnom opasnošću.

2. Napadi panike obično traju od dva minuta do pola sata, ali čoveku kojem se to dešava i minuti se čine kao večnost.

3. Panici su više izloženi osetljivi, uznemireni, ali i zatvoreni i povučeni ljudi.

4. Osnovnim uzrocima napada panike smatraju se veliki stres, bolest,premorenost, strah od novog napada panike itd.

Simptomi napada panike

– malaksalost, slabost, nesvestica;
– lupanje srca;
– otežalo disanje, gubitak daha, stezanje u grudima;
– naleti toplote na hladnoće;
– neprijatan osećaj u želucu (krčanje, težina), poremećaj u radu creva;
– vrtoglavica;
– drhtanje ruku i nogu, teturanje;
– strah od smrti ili strah od toga da ćete poludeti

Kako se nositi s napadom panike

Odgovorite sebi otvoreno na pitanje od čega pokušavate da se zaštitite na ovaj način? Dešava se da neko tako pokušava da privuče pažnju, drugi da izazovu saosećanje, da bi dobili, recimo, slobodan dan ili da bi povratili poštovanje, poverenje, na čak i voljenu osobu. Neki ljudi anksioznošću žele da izazovu sažaljenje (i tuđe i svoje), tako lakše opravdavaju svoje postupke, ali i zapadaju u još veći problem. Iskren odgovor samom sebi može biti prvi korak na putu ka ozdravljenju.

– Uštinite se ili stavite na zglob ruke gumicu, a u momentu približavanja panike zategnite je i pustite da vas pecne no ruci – takva bolna manifestacija odvući će vas od negativnih misli i emocija.

– Napregnite se, a zatim se opustite. Sedite ili ustanite (šta vam je udobnije), jako napregnite sve mišiće (bukvalno na nekoliko sekundi), a zatim ih opustite. To će vas, na prvom mestu, preusmeriti na nešto drugo, a potom i otkloniti grčenje i zatezanje mišića.

Uplašite svoju paniku. Uprkos strahu, ne terajte misli koje vas plaše, već radite upravo suprotno, recite sebi: “Hajde da dozvolim da o tome dobro razmislim”. Videćete,
uznemirujuće misli same će pobeći od vas.

– Izjadajte se.
Nemojte da držite u sebi svoje brige, podelite ih sa porodicom ili prijateljima, zatražite savet.

– Obratite se za pomoć. Ukoliko pokušavate da se izborite sa svojim strahovima i brigama, ali vas napadi panike ne ostavljaju na miru, potrebno je posavetovati se sa stručnim licem.

Hitna pomoć u momentu napada

– Počnite s promenom disanja ukoliko želite da se umirite. Kada smo zabrinuti, naše disanje postaje plitko i isprekidano, zato pokušajte da dišete polako i nešto dublje nego obično. Obratite pažnju na svoje pravilno (sporo i duboko) disanje nekoliko minuta – i osetićete da počinjete da se smirujete.

– Ohrabrite se, neumorno ponavljajte da će napad brzo proći. Obično je za to potrebno 5-10 minuta.

– Prebacite se iz svojih unutrašnjih osećanja na ono što vas okružuje. Recimo, obratite pažnju na to kako miriše lišće, kakve je boje haljina devojke koja je prošla pored vas, poslušajte o čemu razgovaraju ljudi oko vas.

– Opustite ramena. Napetost mišića ramenog pojasa i nespokojno raspoloženje idu ruku pod ruku.

– Odbacite okrepljujuće napitke (kafa, alkohol). U stanju uznemirenosti oni vam nisu od pomoći.

– Osmehnite se! Čim to uradite, ili bar prestanete da se mrštite (podižete obrve i slično), u duši će vam biti lakše.

Gradske fobije

Najvažniju ulogu u slučaju fobija igra povećana svest žitelja velikih gradova, odnosno njihova informisanost. Ljudi se možda ne sreću s opasnostima, ali oni stalno o tome čitaju u novinama ili gledaju na vestima, projektujući opasnosti na sebe. Podsvest obično beleži jake emocije, a ne razumne argumente.

Strahove nameću i reklame na primer, ljudima se svakodnevno sugeriše da ih svuda okružuju bakterije (reklame za kućnu hemiju), progoni ih miris znoja (reklame za dezodoranse) i užasavaju se od prerane pojave prvih bora (reklame za kozmetička sredstva i kreme). Takve sugestije pomažu razvoju čitavog spektra fobija – strah od bakterija, strah od prirodnog mirisa sopstvenog tela, strah od pojave bora, odnosno starenja i dr.

Takođe, rad u velikom gradu zahteva i veći profesionalizam, brze reakcije, nameće veću odgovornost. Zato je u gradovima čest slučaj pojave i drugih fobija kojih nema toliko u manjim gredinama: strah da se nećete izboriti sa svojim poslom, nećete razumeti stručne termine ili strah od kompjutera.

Prirodni lekovi kao pomoć

– U ublažavanju napada panike dobro se pokazao matičnjak: 10 g suvog lišća kuvajte sa pola litre vode i ostavite da odstoji dva sata. Procedite i dobro pritisnite biljku da izađe esencija. Pijte tri puta dnevno po 2/3 šolje, po želji dodajte kašičicu meda.

– Nana je odličan borac protiv nelagode. Za pripremu ovog narodnog leka uzmite dve kašike nane, prelijte je šoljom ključale vode i pustite da odstoji dva i po sata. Procedite i pijte po jednu šolju tri puta dnevno.

– Postoje slučajevi kad napade panike prati poremećaj sna i tad se preporučuje upotreba čaja od lipe. Jednu kašiku cvetova prelijte sa 1/2 litra ključale vode. Pijte no trećinu šolje tri puta dnevno s dodatkom meda.

– Panika i anksioznost uspešno se neutrališu mednom mešavinom. Uzmite šolju semenki mirođije i 2 kašike iseckanog korena valerijane. Dobro to pomešajte, stavite u litarski termos i prelijte ključalom vodom. Ostavite nekoliko dana da odstoji, na procedite i smesi dodajte 2 šolje meda. Promešajte i konzumirajte po kašičicu pola sata pre jela.

– Infuzija od nevena i kupine odlično je sredstvo koje oslobađa od napada panike. Potrebni su vam cvetovi nevena i listovi kupine u odnosu 1:1. Jednu kašiku mešavine prelijte sa 600 ml ključale vode. Ostavite jedan sat da odstoji pa procedite. Pijte 4 puta dnevno nakon obroka, po 150 ml.

– Psihičku smirenost donosi čaj od majčine dušice, koja je odavno u narodu poznata kao pomoć protiv depresije, panike i napetosti. Uzmite 2 kašičice suve biljke i prelijte sa 300 ml ključale vode. Neka odstoji 10 minuta na pijte 4 puta dnevno nakon obroka (po 1 šolju).

– Rusi, kad imaju problema s napadima panike, piju čaj od biljke kineski limunovac (lat: Schisandra chinensis). Deset grama suvog lišća ove biljke prelijte šoljom ključale vode. Kuvajte 15 minuta, iscedite i po potrebi dodajte još malo vode (da biste napunili šolju).Uzimajte po supenu kašiku dva puta do ručka.