Strah od smrti – tanatofobija

Autor: Theodoros Manfredi

Pošteno je da se kaže da se svi mi pomalo bojimo smrti i sigurno je niko od nas ne bi izabrao. Međutim neke ljude taj strah vodi do krajnjih granica i u tim slučajevima oni su opisani da pate od “thanatophobie”; – izrazite fobije od umiranja i smrti.

Thanatofobija je složena fobija koja uključuje mnoge stvari i može da se izrazi na mnogo načina – preko straha od mrtvih stvari (Necrophobia), da se  bude mrtav, koncepta smrti, ili ideje umiranja. Međutim, u isto vreme se razlikuje od “anksioznosti od smrti” što je konstantna uznemirenost zbog potencijalne smrti (ali nije fobija).

Strah od smrti se može ispoljiti u drugim slučajevima kao što su opsesivno kompulsivni poremećaj ili hipohondrija. U prvom slučaju osoba ima niz rutinskih akcija koje “mora” da izvrši da bi se osećala smireno, dok u drugom pojedinac ima konstantni strah od bolesti i često sebi utvrđuje dijagnoze sa lošim rezultatima.

Da bi se strah od smrti definisao kao tanatofobija on mora početi da se meša u svakodnevni život čoveka sprečavajući ga da se angažuje u obične aktivnosti ili normalan život.

Uzrok

Uzroci fobije još uvek nisu u potpunosti shvaćeni i postoji dosta neslaganja između psihologa koji proučavaju temu. Neosporno je da postoji neka “vrednost preživljavanja” u strahu od nekih stvari (i posebno od smrti), što znači da je to evolutivna osnova za većinu strahova, međutim, to ne objašnjava zašto samo neki ljudi imaju te fobije i isto tako ne objašnjava zašto su neke fobije naizgled tako nebitne.

Evo nekih drugih objašnjenja.

Psihodinamska teorija

Frojdovski psihologija opisuje fobije kao rezultat potisnutih traumatskih događaja. Ovde “superego “ ima za cilj da zaštiti naš svesni um potiskujući traumatske događaje koji su se desili u detinjstvu sprečavajući nas tako da se sa njima “suočimo”. Međutim, ovo onda završava u nesvesnom umu izražavajući te strahove i strepnje  na različite načine, a u slučaju fobija od “projektovanja”  tih osećanja straha i gađenja na nešto što je slično na neki način. Strah od smrti onda bi, u stvari, bio strah od nečega što se pacijentu desilo u detinjstvu – na primer ako padne u jamu mogao bi zatim da poveže ovu jamu sa grobom – suzbije sećanje i na kraju projektuje svoj strah od smrti  i na slične osobine. Zanimljivo je da je Frojd takođe opisao Thanatos “instinkt “ kao “ nagon smrti” ili “nagon za samouništenjem”  i kao “povratak u neorgansko”.  Drugim rečima on je verovao da svako od nas sahranjeno u svojoj psihi gaji neki impuls da se samouništi (objašnjavajući autodestruktivno ponašanje, uzbuđenje koje traži i impuls da skoči sa visine). Tako bi ovom logikom bilo moguće da psiha može da nas zaštiti od sopstvenog impulsa od smrti i da je to objašnjenje odakle fobija potiče.

Moderniji pristup psihodinamske teorije može da se fokusira na preusmerenje naše psihologije u događaje iz prošlosti (naročito u detinjstvo), ali ignoriše dinamiku ida, ega i super-ega. Ovo bi moglo objasniti onda fobiju od smrti kao da je uzrokovana direktno svedočenjem smrti bliske osobe ili posebno upečatljive smrti nekog stranca (kao što je saobraćajna nesreća).

strah od smrti

Bihejviorizam

Bihejvioristi opisuju svu našu psihologiju u terminima ulaza i izlaza. Ovde se veruje da mi formiramo vezu između različitih stimulusa, tako da bismo mogli da povežemo belu boju sa smrću (kao u Japanu), ili kao u Pavlovljevom poznatom istraživanju gde su psi mogli da nauče da povezuju zvonjavu zvona sa hranom do tačke u kojoj je samo zvono izazivalo pljuvačku.

Tako bi u biheviorizmu opisali fobiju kao vezu između stimulusa i snažnih negativnih emocija ili osećaja kao što su strah ili bol. Onda možemo da “generalizujemo” ovu asocijaciju sa drugim sličnim stimulusima – mentalni model koji je dizajniran da nam pomogne da preživimo bez potrebe da imamo previše negativnih iskustava (u većini slučajeva je to efikasno – i nije potrebno da se opečeš na upaljač ili sveću da bi znao da su vruće stvari vruće). Ovo bi mogao biti rezultat jednog vrlo moćnog događaja, ili mnogih događaja koji deluju kao stalno pojačanje. Na primer onda bi prizor leša mogao izazvati da osetimo trzaj straha od užasa koji tada generalizujemo na sve stvari koje se odnose na smrt.

To nas onda takođe stavlja u negativni obrazac  ponašanja u kome završimo  izbegavajući stimulus i osećaj velike uznemirenosti kada ga vidimo. Ovo dalje sprovodi našu reakciju na stimulus i zato što nikada ne osporavamo naš strah od smrti to znači da nikada ne prekidamo krug.

Ova teorija je veoma verodostojna, a naročito u oblasti fobija i “desenzitizacije” koja se zasniva na ovom objašnjenju u glavnom tretmanu lečenja koje se trenutno koristi za postupanje sa fobijama. Međutim dalje teorije i studije su utvrdile da postoje i mnogi drugi elementi u našoj spoznaji i to uključuje strah i fobije.

Koginitivni bihejviorizam

Kognitivni biheviorizam je trenutno dominantno polje psihologije i “ kognitivno-bihevioralna terapija“  je veoma efikasna u lečenju niza takvih fobija pa i straha od smrti. Za to koristi osnovne pojmove iz biheviorizma a zatim dodaje “kognitivnu” komponentu na to koja se fokusira na naše negativne obrasce misli koje koristimo za kadriranje i kontekst događaja. Na primer, u slučaju fobije ne postoji samo osećaj i strah izazvan slikom, nego i misli koje okružuju ovaj događaj. Na primer, u slučaju straha od smrti mi mislimo da bi stvari kao što su “ja ću biti ništavilo kada umrem“ ili “samo gledajući ovu lobanju je iskušavanje sudbine”  ili “mogu da umrem u svakom trenutku“  i ove misli će služiti samo da pogoršaju strah. Po istom principu racionalizovanjem straha u bezbednom okruženju moguće je prevazići intenzivna osećanja straha i gledati na njih više logično.

Lečenje

Opcije lečenja tanatofobije su različite i zavisiće od toga koji od ovih opisa najviše važi za vas. Posetiti terapeuta neke vrste je svakako dobra ideja i on će biti u stanju da vam pomogne da se pomirite  sa svojim strahom od smrti. Ako posetite psihoanalitičara onda će vas informisati o događajima iz vašeg detinjstva i pokušavati da otkrije neugodna i potisnuta sećanja koja bi mogla da se manifestuju kao strah od smrti. Ili ako posetite bihejvioralnog psihologa onda ćete moći da koristite desenzitizaciju koje će postepeno uključivati povećavanje vaše izloženosti stimulusu koji vas čini da se bojite zajedno sa stalnim reosiguranjem i nagradama – to je nešto što odgovara  mnogim ljudima. KBT ili kognitivno-bihejvioralna terapija će koristiti ovu istu metodu, ali će takođe pomoći da zabeležite sadržaj svojih misli i da se identifikuju i eliminišu negativni misaoni obrasci koji čine vaš strah gorim i da se racionalizuje vaš pogled na smrt. Oni takođe mogu pružiti korisne načine koji vam pomažu da kontrolišete svoje strahove, kao što su npr vežbe disanja i pozitivne afirmacije.

Takođe mogu vam biti ponuđeni antidepresivi ili anksiolitici od vašeg lekara i to vam može pomoći u borbi protiv anksioznosti u vašem svakodnevnom životu. Važno je da se koriste samo oni koji su stvarno potrebni, i da budete sigurni da ste i dalje fokusirani na rešavanje uzroka problema, a ne samo na suzbijanje simptoma kao što je strah od smrti.

Na kraju, istraživanje koncepta smrti nekog vama bliskog i generalno meditiranje na temu takođe može biti od pomoći. Ako ste religiozni tada često posmatrate smrt u kontekstu verovanja koja mogu biti utešna, i da se vide pozitivne strane smrti, kao što su ponovno rađanje i slavljenje života voljene osobe.