Monthly Archives: February 2019

Šta je apatija i koji su njeni uzroci i simptomi

Šta je tačno apatija? Apatija je, u određenom smislu, kao zaljubljivanje. Kako god je opisivali, dok nam se ne desi ne znamo kako to izgleda. Ono što osećaj apatije čini jedinstvenim je to što je to zapravo stanje u kom nema osećanja.

Svako od nas je u nekom momentu svog života bio apatičan. Kad god osećate da vam u životu nedostaje nešto važno, ali nemate motivacije da krenete ka tom cilju, to stanje se opisuje kao apatija.

Danas je u psihologiji prihvaćena činjenica da morate imati osećanja prema nečemu ako želite da preduzmete neku akciju. Bez neke jače emocije koja bi izazvala ponašanje i reakciju – apatija doslovno znači “bez osećanja” – nemate želju da radite ilo šta.

apatija

Apatija jeste osećanje, ali osećanje obamrlosti, kao da ste pod anestezijom. Ali apatija je i stav. Nažalost, to je stav indiferentnosti,  ravnodušnosti,  nezainteresovanosti i otuđenosti. Takav stav crpi energiju i osećate letargiju i bezvoljnost sve vreme, kao da ste paralisani i ništa vam se ne radi. Zato apatične osobe prepoznajemo po pasivnosti. Demotivisanost i manjak entuzijazma im oduzimaju volju da se suoče za životnim izazovima. Jednostavno ih nije briga.

Svi se mi u nekom momentu tako osećamo. Da  sada pogledamo šta sve izaziva apatiju.

Uzroci i simptomi apatije

Fokus ovog članka je psihologija apatije. Ali pošto uzroci apatije mogu biti i biološke i medicinske prirode, da na brzinu nabrojimo i neke fizičke, odnosno organske uzroke. Apatija se često javlja kod osobe koje imaju shizofreniju, pate od posledica šloga, Parkinsonove bolesti, progresivne supranuklearne paralize, Hantingtonove bolesti i demencije. Mnogi autori povezuju njen nastanak i trajanje i sa problematičnim načinom života: manjkom sna, umorom, lošom ishranom i manjkom fizičke aktivnosti, kao i sa organskim defektima i problemima (disfunkcija štitne žlezde ili limbičkog sistema). Kada je reč o psihijatrjskim dijagnozama, apatija se vezuje za depresiju i bipolarni poremećaj, kao i za upotrebu lekova i droga.

Bez obzira na uzrok, posledica svih ovih stanja (i mnogih drugih) je često ista. Osobe koje su apatične generalno gube nadu da će ikada biti srećne i ispunjene. Ili prestaju da veruju da su nekad imale smislen cilj u životu ili gube veru u svoju sposobnost da te ciljeve postignu. Prosto, ne mogu da se sete ničega za šta je vredno živeti. Posledica je nestanak mentalne, fizičke i emotivne energije potrebne za postizanje takvih ciljeva.  Depresija često ide ruku pod ruku sa apatijom (ponekad ih je nemoguće razlikovati), ali se mora naglasiti da se apatija ponekad javlja i bez depresije.

Šta sve može izazvati apatiju? Razmislite da li se na vas odnosi nešto od sledećeg:

  • Da li imate negativne misli o sebi i svojoj budućnosti? Da li se plašite da radite nešto zbog straha od neuspeha? Odbijanja? Potvrde da ste nesposobni i bezvredni? Ili ste se nedavno suočili sa nekim neuspehom ili odbijanjem i niste uspeli da se oporavite od tog iskustva?
  • Da li vam se nedavno nešto desilo (ili nekome do koga vam je stalo) što vas nije ostavilo samo razočaranim, već i demoralisanim i pesimističnim? Kad smo kod toga, da li je neki lokalni ili čak globalni događaj utiao na to da postanete cinični? Da pomislite da prosto ne vredi da se trudite ni oko čega, jer neće biti rezultata?
  • Da li vam je dosadno ili ste se zaista umorili od svakodnevne rutine koja vam deluje kao da nikad neće doneti ništa korisno? Čak i ako ne razmišljate o tome, da li ste duboko u sei odustali od toga da napravite nešto što će vas radovati i zadovoljiti? Umesto da “uhvatite bika za rogove” i “iskoristite dan”, da li ste se samo prepustili rutini?

Ako nešto od navedenog objašnjava vašu apatiju, ili možete da se identifikujete sa nekim drugim faktorom, verovatno ćete se pronaći i u nekoj tvrdnji koju ćemo dati u nastavku. Bez obzira na to da li ste sada apatični ili ste imali taj problem ranije, evo prilike da ispitate koja se od sledećih karakterizacija odnosi na vas.

Možete li se setiti vremena kada ste ili niste…

  • Niste osećali nikakvo interesovanje za ono što bi vam probudilo uzbuđenje ili entuzijazam: neki projekat, hobi, sport, izlazak sa voljenom osobom ili prijateljima i slično;
  • Niste bili motivisani na poslu; ubijala vas je dosada i ponavljanje istih poslova, što je rezultiralo time da se na poslu pojavljujete kao po kazni i samo otaljavate ono što morate da radite, bez ikakvog pravog interesovanja za to;
  • Vegetirali gledajući televiziju, igrajući igrice ili surfujući po internetu – znajući dobro da postoji mnogo boljih stvari koje vas mogu okupirati, ali vas je mrzelo da se pokrenete i uradite nešto korisnije;
  • Prestali da se bavite nekom fizičkom aktivnošću i rekli sebi da vi prosto niste za to, a istovremeno ste počeli da se hranite znatno nezdravije;
  • Niste mogli da se posvetite ničemu – nijedan cilj niti aktivnost vam ne deluju kao vredni napora; osećali ste se preplavljeni ravnodušnošću.

Najopštiji uzrok apatije je verovatno pesimizam po pitanju budućnosti. Takav stav oično proizilazi iz “programiranja” u ranom detinjstvu, što vas je dovelo do dubokog uverenja da, koliko god se vi trudili, ipak ne možete da uspete. Ili, što je još češće uverenje, da vam se u životu zalomila takva “partija” da šta god uradili ne možete da pobedite sudbinu.

Ako ste potonuli duboko u apatiju i izlazak iz nje vam se čini kao da zahteva više energije nego što imate i želite da uložite, šta možete učiniti? Taj proces mora biti postepen.

Rešenje za apatiju

Mada postoji dosta praktičnih stvari koje možete učiniti da se izborite sa apatijom, verovatno nećete učiniti nijednu od njih dok ne promenite način razmišljanja. Bez obzira na to šta je kod vas izazvalo demotivisanost, vaš pogled na svet vas čini “zaglavljenim”. Prvi zadatak je da promenite taj pogled na svet. Ukratko, morate se fokusirati na ono šta je u vama, a ne oko vas.

Morate sebe prisiliti na promenu načina razmišljanja.

Zapitajte se: “Da li sam voljan da se potrudim oko toga da poedim apatiju, čak i ako to deluje kao da zahteva mnogo više energije nego što imam?” Ako vaša klonulost potraje duže vreme, može imati teške posledice. Nikako ne možete iti srećni i zadovoljni u životu ako odustanete od kretanja ka svojim ciljevima. I nepokušavanje da uradite bilo šta može dovesti do manjka samopouzdanja i osećaja bezvrednosti, krivice i stida.

Evo nekih rešenja o kojima valja razmisliti:

Odredite odakle dolazi vaša apatija. Pošto je uzrok apatije obično stav prema životu, počnite da gledate sebe i svoje probleme iz drugačje perspektive. Posmatrajte sebe sa više saosećanja, empatije i razumevanja, i ako je to potrebno, oprostite sebi zato što ste nekada omanuli u nečemu. Ako ste utvridili da ste naprosto lenji ili demotivisani, možete li sada da rasterate svoje iracionalne sumnje i strahove, posebno one vezane za neuspeh? Vreme je da krenete dalje i ostavite iza sebe negativne misli. Sve dok vam ciljevi nisu potpuno nerealistični i sve dok želite da se trudite da potignete ono što vam je važno, uspeh vam je zagarantovan.

Prelazak iz pasivnosti na rešavanje problema. Šta možete da uradite sada odmah kako biste izašli iz stanja emotivne i mentalne inercije? Koji je najlakši prvi korak koji će vas izvući iz apatije? Napravite spisak stvari koje vam ne pomažu i šta možete učiniti da popravite situaiju. Ako neke okolnosti nisu podložne promeni, razmislite kako možete da ih prihvatite. Najvažnije je da se maknete sa početne pozicije.

Ubacite promenu u svoju rutinu. Rutine su dosadne, pa je najbolje da nađete način da ih makar malo promenite. Makar započnite razgovor sa nekim na poslu koga još uvek ne poznajete. Ili promenite režim vežanja – kada, gde i sa kim vežate ili koje vežbe radite. Napravite neke promene u ishrani, isprobajte nova jela ili sastojke. Idite na odmor i šetajte po prirodi. Promenite posao ili uradite nešto po pitanju svog obrazovanja – ispunite sebi neku želju koju ste davno odbacili kao nepraktičnu. I tako dalje. Sve što bi vam dalo elana u životu je vredno razmatranja.

 Šta vas je radovalo pre nego što ste postali apatični? Imate li nekog prijatelja sa kojim ste izgubili kontakt, ali ste uvek uživali u razgovoru sa njim? Da li vas je pokretala neka muzika? Da li ste uživali u poseti muzejima, botaničkoj bašti, koncertima, sportskim događajima? Možda vam ovakve aktivnosti neće izazvati isto uzuđenje kao nekada, ali što se više trudite, to je veća verovatnoća da ćete na kraju uspeti da se malo oraspoložite.

Prisetite se srećnijih vremena kada ste bli entuzijastičniji i življi. Koji hobiji i aktivnosti su vam pružali zadovoljstvo? Crtanje, čitanje, rešavanje ukrštenica, ples, gajenje cveća? Nije važno šta vam je nekada pričinjavalo užitak. Šta god da je u pitanju, verovatno će vam pomoći i sada. Čak i naizgled besmislene aktivnosti vam mogu pomoći da se ponovo radujete životu.

Usmerite svoju pažnju na cilj koji možete odmah da postignete. Razmislite o svojim vrednostima, stavovima i preferencijama, odredite cilj koji će vam zaokupiti pažnju i pomoći da ponovo budete aktivni i kreativni. Čak i ako to znači da morate da izaberete između tri ili četiri stvari koje su vam nekada ble zanimljive, napravite listu prioriteta i počnite. Odaberite nešto sada odmah. Uvek možete da se predomislite. Najvažnije je samo da se pokrenete. Nemojte birati ništa složeno, nešto na šta vam sama pomisao deluje preplavljujuće. Ako ste sada letargični, verovatno ne želite nikakav izazovan poduhvat. Šta god da odaberete, uvek možete čitav zadatak podeliti u nekoliko manjih celina.

Posetite terapeuta. Ako vam ni prethodne sugestije ne pomažu da pobegnete od apatije, moguće je da patite od teže depresije. Tu vam može pomoći samo kvalifikovana osoba. Tu ne možete uraditi mnogo toga sami, ali uz pomoć nekoga ko razume vaše dileme i proleme, uskoro možete naći rešenje.

Šta su deluzije i deluzioni poremećaj

Deluzija je ukorenjeno ubeđenje koje se ne menja (drugim rečima, zabluda), čak i kada je osoba suočena sa suprotnim dokazima.

Deluzije se smatraju bizarnim kada su sasvim jasno neverovatne i neshvatljive ljudima koji pripadaju istoj kulturi. Primer bizarne deluzije je kada individua veruje da su njegovi/njeni organi zamenjeni tuđima i to bez vidljivih rana ili ožiljaka. Primer nebizarne deluzije je verovanje da je neko pod policijskom prismotrom, uprkos nedostatka dokaza.

Deluzioni poremećaj je termin kojim se označava stanje u kome neki pojedinac ispoljava jednu ili više deluzija, mesec dana ili duže.

Deluzioni poremećaj se razlikuje od shizofrenije i ne može da se dijagnostikuje ukoliko osoba ispunjava kriterijume za shizofreniju.

Ako neka osoba ima deluzije, funkcionisanje obično nije umanjeno i ponašanje nije očigledno čudno, uz izuzetak same deluzije.

deluzije

Uzete zdravo za gotovo, deluzije mogu da deluju uverljivo, a pacijent izgleda sasvim normalno, sve dok neko sa strane ne spomene njihove deluzivne teme. Takođe, ove deluzije nisu posledica zdravstvenog stanja ili zloupotrebe supstanci.

Postoji nekoliko vrsta deluzionih poremećaja, tačnije podtipova, a svaka vrsta obuhvata određenu temu u sklopu deluzije pacijenta.

U najčešće podtipove deluzija spadaju:

  • Erotomanski podtip – Osoba veruje da je neko, obično iz višeg društvenog sloja, zaljubljen u nju/njega.
  • Grandiozni podtip – Osoba veruje da ona /on ima neki veliki, ali neotkriveni talenat ili uvid u nešto, poseban identitet, znanje, moć, samopoštovanje ili odnos sa nekim poznatim ili sa Bogom.
  • Ljubomorni podtip – Osoba veruje da je njen/njegov partner neveran.
  • Progoniteljski podtip – Osoba veruje je ona/on žrtva prevare, špijuniranja, omamljivanja drogom, praćenja, klevete ili nekog oblika zlostavljanja.
  • Somatski podtip – Osoba veruje da ona/on ima fizičke osećaje ili telesne disfunkcije, kao što su neprijatni mirisi ili insekti koji gmižu ispod kože, ili pati od opšteg lošeg zdravstvenog stanja ili nekog defekta.
  • Mešoviti podtip – Osoba ispoljava deluzije koje su karakteristične za više pomenutih podtipova, ali nijedna nije dominantna.
  • Neodređeni podtip – Deluzije neke osobe ne potpadaju ni pod jedan opisani podtip ili ne mogu jasno da se odrede.

Pored navedenog, deluzioni poremećaj može da se odredi kao bizarni sadržaj.

Najčešći oblik deluzionog poremećaja je progoniteljski (persekutorni). Ipak, ovaj poremećaj je redak, a procenjuje se ga u nekom trenutku života doživi oko 0,2% ljudi.

Deluzije se podjednako javljaju i kod muškaraca i kod žena. Pojavljuje se u različitoj dobi  – od adolescencije do poznih odraslih godina, ali se obično javlja kod starijih osoba.

Simptomi

Primarna karakteristika deluzionog poremećaja je prisutnost jedne ili više deluzija, koje traju najmanje mesec dana. Ove deluzije mogu da se smatraju bizarnima ako su sasvim jasno neverovatne i kada su neshvatljive pripadnicima iste kulture. Za razliku od toga, nebizarne deluzije odražavaju situacije koje se događaju u stvarnom životu, ali ne i u životu osobe sa deluzijom.

Osobe sa deluzionim poremećajem obično dobro funkcionišu, ako se izuzme deluzija (deluzije) i ne ispoljavaju očigledno čudno ili bizarni ponašanje. Ako je nekoj osobi dijagnostikovan deluzioni poremećaj, bilo koji manični ili depresivni napad koji pretrpi mora da bude kratkog trajanja u odnosu na deluzione periode. Pored toga, deluzije ne smeju da se pripisuju dejstvu supstanci ili nekih drugih oboljenja.

Bes i nasilno ponašanje mogu da budu prisutni kod pacijenata sa progoniteljskim, ljubomornim ili erotomanskim deluzijama. Obično osobe sa deluzionim poremećajem nisu u stanju da prihvate da su njihove deluzije iracionalne ili netačne, čak i kada su u stanju da prepoznaju da drugi ljudi doživljavaju njihove deluzije na takav način.

Uzroci

Deluzioni poremećaj je retko oboljenje i teško je za ispitivanje; posledica toga je da se njemu ne posvećuje prevelika pažnja u kliničkim ispitivanjima.

Premda je uzrok nepoznat, neka ispitivanja ukazuju da se kod pojedinaca deluzije javljaju kao način za prevazilaženje ekstremnog stresa ili potiskivanja traume. I genetika može da doprinese razvoju deluzionog poremećaja. Veće šanse za dijagnostikovanje deluzionog poremećaja imaju osobe čiji članovi porodice pate od shizofrenije ili shizotipnog poremećaja ličnosti.

Lečenje

Deluzioje suveliki izazov za lečenje. Osobe sa ovim oboljenjem retko priznaju da su njihova uverenja deluzivna ili problematična, pa zbog toka retko i traže pomoć. Ako se leče, lekar obično teško uspostavlja terapeutski odnos sa njima.

Pažljiva procena i dijagnoza su presudne za lečenje deluzionog poremećaja. Pošto su deluzije često dvosmislene i prisutne i kod drugih oboljenja, lekaru može da bude teško da se prilikom dijagnostikovanja u potpunosti usredsredi samo na deluzioni poremećaj. Pored toga, trebalo bi da se prepoznaju i leče i paralelni psihijatrijski poremećaji.

Lečenje deluzionog poremećaja često podrazumeva i psihofarmakologiju i psihoterapiju. Pošto je ovo oboljenje po prirodi hronično, strategije lečenja bi trebalo da se usklade sa individualnim potrebama pacijenta i da se usredsrede na održavanje socijalnog funkcionisanja i poboljšanje kvaliteta života. Prioritet bi trebalo da budu uspostavljanje terapeutskog savezništva i postavljanje ciljeva lečenja, koji su pacijentu prihvatljivi.

Izbegavanje direktnog suprotstavljanja deluzivnim simptomima povećava šanse za saglasnost sa lečenjem i reakciju na tretman. Hospitalizacija se preduzima ako postoji zabrinutost zbog samopovređivanja ili nasilnog ponašanja.

Antipsihotični medikamenti mogu da se koriste za lečenje deluzionog poremećaja, mada istraživanja njihove delotvornosti u ovom obliku lečenja nisu ubedljiva. Ispitivanja pokazuju da somatske deluzije verovatno bolje reaguju na antipsihotičnu terapiju, nego druge vrste deluzija.

Antidepresivi, kao što su selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI) i klomipramin, takođe su se pokazali uspešnima u lečenju somatskog podtipa deluzionog poremećaja.

Za većinu pacijenata sa deluzionim poremećajem, od koristi su neki oblici terapija psihološke podrške. Ciljevi terapija psihološke podrške podrazumevaju lakše pristajanje na tretman i obrazovanje o bolesti i načinu lečenja. Edukativna i socijalna intervencija mogu da podrazumevaju učenje socijalnih veština (kao što je izbegavanje razgovora o deluzivnim ubeđenjima u društvenom okruženju) i svođenje faktora rizika na najmanju meru, uključujući pogoršanje čulnih osećaja, izolaciju, stres i izazivanje nasilnog ponašanja. Obezbeđivanje realističnog usmeravanja i pomoći pri suočavanju sa problemima poteklim iz deluzionog poremećaja, mogu da budu veoma korisni.

Kognitivni terapeutski pristup može da bude koristan za neke pacijente. Kod ove vrste terapije, terapeut koristi interaktivno ispitivanje i bihejvioralne eksperimente da bi pomogao pacijentu da identifikuje problematično verovanje i zameni ga drugačijim, prihvatljivijim načinom mišljenja. Razgovor o nerealnoj prirodi deluzivnih ubeđenja trebalo bi da se vodi obazrivo i samo nakon uspostavljanja prisnosti sa pacijentom.

Pored ohrabrivanja pacijenta sa deluzionim poremećajem da potraži pomoć, porodica, prijatelji i vršnjačke grupe mogu da pruže podršku i ohrabrenje. Važno je da ciljevi budu dostižni, pošto pacijent koji je pod pritiskom ili je izložen stalnoj kritici drugih, veoma lako može da doživi stres, što vodi pogoršanju simptoma. Pozitivni pristup može da bude od koristi i verovatno delotvorniji na duže staze od prigovaranja.