Author Archives: depresija.net

Anksioznost i depresija – simptomi, lečenje, razlika

Anksioznost je često povezana sa depresijom. Zato je važno da se oba poremećaja leče istovremeno.Gotovo polovina ljudi koji pate od depresije je istovremeno i anksiozna. Stručnjaci još uvek nisu utvrdili razlog.

I depresija i anksioznost se lako mogu izlečiti uz pomoć lekova, terapije i promene životnih navika.

Ljudi koji imaju neki anksiozni poremećaj – društvenu anksioznost, anksioznost, opsesivno-kompulsivni poremećaj ili fobiju – veći deo života provode u stanju panike. Kroz neko vreme dolazi i do depresije. Nema nikakvog zvaničnog objašnjenja zašto se anksioznost i depresija često javljaju zajedno. Ono što je važno jeste da se i jedno i drugo lako leči.

anksioznost i depresija

Zašto anksioznost dovodi do depresije ?

Anksiozni poremećaji su mnogo više od brige i nervoze. Anksiozni poremećaji izazivaju neverovatan strah vezan za stvari o kojima mnogi ljudi uopšte ne bi ni razmišljali. Mnogi ljudi koji imaju neki poremećaj anksioznosti u potpunosti shvataju koliko su njihove misli iracionalne, ali ne mogu da se izbore sa njima.

Terapeut Sara Konoli kaže: Reč je o ciklusu. Kada postanete anksiozni, imate opsesivne misli o nekom problemu ili brizi i osećate se loše zbog toga. Tada se osećate kao da ste omanuli i javljaja se depresija.

Depresija i anksioznost imaju komplikovanu povezanost.

Pojava depresije kod ljudi koji već imaju neki anksiozni poremećaj je vrlo česta. Gotovo polovina ljudi koji imaju težu depresiju ima i anksioznost. Ljudi koji su depresivni često se osećaju anksiozno i zabrinuto, tako da jedno lako „vuče“ drugo. Anksioznost je često prethodnica depresije.

Postoji teorija i da i depresija i anksioznost mogu biti i biološki predisponirani.

Ljudi koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja ili nekog anksioznog poremećaja imaju mnogo veće šanse da obole od depresije.

Češće kod anksioznosti nego kod depresije, postoji i porodična anamneza, tako da se smatra da postoje i genetske predispozicije za ove poremećaje. Neki ljudi svoju anksioznost prenose na svoju decu.

Simptomi anksioznosti i depresije

Postoje neki znakovi da osoba pati i od anksioznog poremećaja i od depresije:

  • Konstantan, iracionalni strah ili briga.
  • Fizički simptomi: ubrzan rad srca, zamor, glavobolje, toplotni napadi, znojenje, bol u stomaku, poteškoće sa disanjem.
  • Promene u ishrani – prejedanje ili gubitak apetita.
  • Poteškoće sa pamćenjem, koncentracijom i donošenjem odluka.
  • Neprekidan osećaj tuge i bezvrednosti.
  • Gubitak interesovanja za hobije i razne aktivnosti.
  • Umor i razdražljivost.
  • Osoba je stalno u grču i ne može da se opusti.
  • Napadi panike.

Lečenje

I anksioznost i depresija bi trebalo da se leče istovremeno. Efikasne strategije lečenja uključuju:

Kognitivno-bihejvioralnu terapiju, koja se često koristi za lečenje anksioznog poremećaja, koji prati depresija. Ovakva terapija uči ljude da se izbore sa svojim strahovima, anksioznošću i simptomima depresije tako što će shvatiti šta ih zaista izaziva. Ljudi uče i kako da preuzmu kontrolu nad svojim emocijama.

Antidepresivi, koji se mogu prepisati i kao lek za oba problema. Ovi lekovi se često koriste uz terapiju.

Vežbanje, koje pomaže i kod depresije i anksioznosti. Vežbanjem se u organizmu oslobađaju biohemijske supstance, koje nam pomažu da se osećamo bolje i pomažu da se opustimo. Samo sa 10 minuta šetnje se mogu olakšati simptomi anksioznosti i depresije u narednih nekoliko sati.

Tehnike opuštanja, koje uključuju meditaciju i slične tehnike. Ove tehnike olakšavaju i anksioznost i depresiju i poboljšavaju kvalitet života.

Organizacije koje nude lečenje mentalnih problema, što mogu biti i bolnice i grupe za podršku.

Znaci upozorenja koje ne bi trebalo ignorisati

Ljudi bliski osobama koji imaju anksioznost i depresiju bi trebalo da razmisle da li su zapazili sledeće znake upozorenja:

  • Loša svakodnevna briga o sebi – npr. osoba neće da održava ličnu higijenu, neće da ustane iz kreveta ili neće da jede.
  • Iznenadne i ekstremne promene raspoloženja.
  • Nasilje, pretnje i agresivnost.
  • Zavisnost od alkohola ili droga.
  • Zbunjenost i halucinacije.
  • Pričanje o samoubistvu i nedostatku razloga za život.

Lečenje anksioznosti i depresije mora se poveriti stručnjaku. Od vitalne je važnosti da ljudi koji imaju i anksioznost i depresiju prvo odu kod psihijatra, kako bi se isključio bipolarni poremećaj ličnosti. Bipolarni poremećaj je stanje kada emocije variraju od potpune letargije do potpune euforije, od manije do depresije, i ovaj poremećaj se leči sasvim drugačije nego anksioznost i depresija.

Niko ne mora da pati od anksioznosti i depresije, a posebno ne od oba istovremeno. Prvo bi trebalo pričati sa psihijatrom ili terapeutom o simptomima, posebno ako imate samo anksiozni poremećaj, ali ne i depresiju.

Teška depresija, uzroci, lečenje, simptomi i znaci

Šta je teška depresija?

Teška depresija je poznata i kao unipolarni depresivni poremećaj ličnosti i za nju je karakterističan konstantan osećaj tuge i manjak interesovanja za spoljne stimulanse. Reč „unipolaran“ stavlja naglasak na to da postoji velika razlika između teške depresije i bipolarne depresije, koja podrazumeva promene raspoloženja, od depresije do manije. Unipolarna ili teška depresija podrazumeva samo depresiju, negativne emocije i simptome.

Srećom, teška depresija je dosta izučavano stanje i obično se lako leči kombinacijom antidepresiva i terapije. Ovde ćemo detaljnije opisati simptome, uzroke i lečenje teške depresije.

Uzroci teške depresije

Iako je teška depresija vrlo raširen poremećaj, uzroci depresije su brojni. U medicinskom žurnalu Neuron navodi se da je genetika glavni uzrok depresije i da tri puta povećava rizik od depresije kod najbližih rođaka (roditelja, dece, braće i sestara)“. To znači da se najznačajniji faktor nastanka depresije nalazi možda i u vašem porodičnom stablu, ali tu je, svakako, i psihološki faktor.

Još neke bolesti i zdravstveni problemi mogu biti ogroman faktor rizika za epizodu teške depresije. Simptomi ovog poremećaja mogu sami po sebi izazvati depresiju, na primer:

  • Promene u apetitu – prejedanje ili gubitak apetita.
  • Neredovno spavanje i promene u bioritmu.

Ako uspete da se vratite u normalu što se tiče ovih navika, verovatno neće to samo po sebi izlečiti depresiju, ali će biti ogroman korak da se olakšaju drugi simptomi, a još je bolje ako se uz to i lečite kod profesionalca.

Još uvek nije poznato koji sve tačno anatomski i psihološki faktori mogu izazvati depresiju, ali se smatra da mogu biti značajni. Uz socioekonomske faktore (na primer, gubitak posla, manjak novca), ovi navedeni faktori mogu biti razlog zašto patite od depresije.

teska depresija

Tipovi depresije

Možda ćete biti iznenađeni kada čujete da postoji više različitih tipova unipolarnog depresivnog poremećaja koji vam mogu otežati život. Svaki od ovih tipova ima različite uzroke, ali je za svaki tipičan isti osećaj nezainteresovanosti za stvari u kojima ste nekada uživali i osećaj melanholije. Ovi tipovi su podeljeni u podvrste, koje određuju koliko će depresija potrajati i kako bi se lakše odredile karakteristike.

Sezonska depresija (sezonski depresivni poremećaj) je poremećaj koji direktno izaziva određeno doba godine. Najčešće se javlja u zimskim mesecima, kada ima malo sunca. Neki stručnjaci smatraju da se ovaj poremećaj uspešno leči terapijom svetlošću, mada gotovo polovina pacijenata tvrdi da im se stanje nije uopšte poboljšalo nakon ovog tretmana. Zato se preporučuje savetovanje sa stručnjakom, a ponekad i antidepresivi.

Psihotična depresija podrazumeva stanje kada se javljaju halucinacije ili deluzije koje nemaju veze sa realnošću. Psihotična depresija je obično uzrokovana nekim traumatičnim događajem ili istorijom depresije.

Postporođajna depresija je česta pojava među ženama koje su se tek porodile i uzrokovana je hormonalnm promenama koje se javljaju nakon porođaj. Stres zbog odgajanja novorođene bebe i promene u organizmu direktno utiču na raspoloženje. Čak i ljudi koji su usvojili bebu često imaju simptome karakteristične za postporođajnu depresiju.

Kod melanholične depresije obično se javljaju simptomi na koje pomislimo kad kažemo „depresije“ – gubitak telesne težine i gubitak interesovanja za aktivnosti koje smo nekada voleli. Moguće je da se javi i depresivno raspoloženje slično onome kada izgubimo nekoga koga volimo, tj. jaka tuga. Atipična depresija je obično direktno povezana sa raspoloženjem i komunikacijom sa drugim ljudima. Simptomi uključuju hipersomniju, otežalost u udovima i društvenu anksioznost.

Kada je reč o katatoničnoj depresiji, obično se javljaju motorički problemi i poremećaji ponašanja. Javljaju se oduzetost i nevoljni pokreti. Reč je o psihotičnom poremećaju koji predstavlja opasnost za pacijenta i dodatnu barijeru u lečenju uzročnog poremećaja. Znaci i simptomi katatonije jako loše utiču na osnovne svakodnevne aktivnosti.

Znaci i simptomi

Postoji mnogo faktora koji mogu pojačati uzrok depresije. Oni se uglavnom ogledaju u načinu kako reagujete povodom toga kako se osećate. U zavisnosti od toga koju vrstu depresije imate, mogu se javiti različiti simptomi.

  • Negativno razmišljanje i nemogućnost da se vidi pozitivno rešenje
  • Uznemirenost
  • Nemir
  • Nemogućnost koncentracije
  • Agresija prema bliskim osobama
  • Iritabilnost
  • Udaljavanje od bliskih ljudi i redovnih aktivnosti
  • Hipersomnija
  • Iscrpljenost i letargija
  • Morbidne i suicidalne misli
  • Naglo gojenje ili naglo mršavljenje

Lečenje

Postoji nekoliko metoda lečenja teške depresije. To podrazumeva psihoterapiju, antidepresive, elektrokonvulzivni tretman i druge somatske vrste terapije. Elektrokonvulzivni tretman se obično izbegava, osim u ekstremnim slučajevima, a preporučuju se psihoterapija i antidepresivi. Psihijatar će vam prepisati lekove i razgovarati sa vama, a terapija lekovima će biti različita za svakog u zavisnosti od individualnih potreba pacijenta.

Ako imate bilo kakve simptome teške depresije, trebalo bi da potražite profesionalnu pomoć. Srećom, depresija se odavno ne smatra nikakvom „sramotom“. Ljudi su znatno bolje informisani o depresiji, i vaš lekar će proći kroz sve to sa vama, tako da će lako odabrati tretman koji vama lično najviše odgovara.

Treba da znate da imate opcije. Ne morate biti ograničeni ovim oboljenjem i negativnošću koja obično dolazi sa simptomima depresije. Pričajte sa savetnikom i lekarom – to je prvi korak ka srećnijem i ispunjenijem životu.

Šizofrenija simptomi i rani znaci, lečenje, uzroci

Shizofrenija ili šizofrenija je poremećaj kod koga pacijent teško može da razluči šta je stvarno, a šta ne; da jasno razmišlja, kontroliše emocije, održava veze sa drugim ljudima i normalno funkcioniše.

Sumnja da vi sami ili neko koga volite ima shizofreniju je zaista stresno. Naravno, to ne znači da nema nade. Šizofrenija se uspešno leči i kontroliše. Prvi korak je da se prepoznaju znaci i simptomi. Drugi korak je da bez odlaganja potražite pomoć. Uz pravi tretman i podršku možete naučiti kako da se nosite sa ovim poremećajem i vodite zadovoljavajuć i ispunjen život.

Šta možete da uradite ?

  1. Naučite šta je mit, a šta činjenica o šizofreniji
  2. Prepoznajte znakove i simptome šizofrenije
  3. Uzmite za ozbiljno suicidalne misli i odmah uradite nešto povodom toga
  4. Saznajte sve što možete o lečenju šizofrenije
  5. Saznajte koje su opcije samopomoći
  6. Naučite koji su uzroci šizofrenije i kako se dijagnostikuje
  7. Naučite što više o ovoj bolesti

Šta je šizofrenija ili paranoidna šizofrenija ?

Šizofrenija ili shizofrenija je moždani poremećaj koji utiče na to kako se pacijent ponaša, razmišlja i kako vidi svet oko sebe. Najpoznatiji oblik shizofrenije je paranoidna shizofrenija. Ljudi oboleli od shizofrenije imaju izmenjenu percepciju realnosti. Može se desiti da vide ili čuju stvari koje ne postoje, pričaju na čudan način, veruju da drugi pokušavaju da ih povrede ili umišljaju da ih neko neprestano posmatra. Ovo uzrokuje poteškoće u odnosima sa drugima i ugrožava im u normalnim dnevnim aktivnostima kao što su kupanje, jelo i obavljanje svakodnevnih stvari, i dovodi do alkoholizma i narkomanije u pokušaju da sami sebi olakšaju bolest. Mnogi shizofreničari povlače se iz sveta, uplašeni su i zbunjeni i postoji povećan rizik da će izvršiti samoubistvo, posebno kada se jave psihotične epizode, depresija i tokom prvih šest meseci lečenja.

shizofrenija simptomi

Šizofrenija je hronični poremećaj i mnogi strahovi vezani za šizofreniju uopšte nemaju realnu osnovu. Većini shizofreničara s vremenom postaje bolje, a ne gore. Lečenje se sve više poboljšava i postoji mnogo stvari koje vam mogu pomoći u lečenju ovog poremećaja. Šizofrenija se u velikom broju slučajeva svodi na „epizode“, tako da su periodi remisije najbolje vreme da naučite strategije samopomoći kako biste smanjili učestalost i trajanje budućih epizoda. Uz podršku, terapiju i lekove, većina ljudi sa ovim poremećajem može lako da pobedi simptome, funkcioniše normalno i vodi život bez problema.

Rani znaci upozorenja

Kod nekih ljudi, shizofrenija se javlja iznenada i bez ikakvog upozorenja. Međutim, kod većine pacijenata se ipak javlja polako, postoje rani simptomi i postepeno, pre prve teže epizode. U većini slučajeva prijatelji i članovi porodice obolelog već neko vreme pre napada znaju da nešto ne valja, iako ne znaju šta tačno.

U ranijim fazama shizofrenije pacijent može delovati ekscentrično, nemotivisano, bezosećajno i udaljava se od drugih. Pacijent se može izolovati od ljudi, zapostavljati svoj izgled, pričati čudne stvari i biti indiferentan prema životu. Zaboraviće na svoje hobije i omiljene aktivnosti i produktivnost na poslu ili u školi će dosta opasti.

Najčešći znaci upozorenja uključuju:

  1. Depresiju i osamljenost
  2. Neprijateljstvo prema drugima i sumnjičavost, kao i ekstremne reakcije na kritiku
  3. Neobraćanje pažnje na ličnu higijenu
  4. Bezizražajan i nezainteresovan izraz lica
  5. Nemogućnost da se izraze emocije, posebno tuga i radost, i neobične reakcije (npr. smejanje u neprikladnoj situaciji)
  6. Mnogo spavanja ili nesanica; zaboravnost i nemogućnost koncentracije
  7. Neobične i iracionalne izjave; neobična upotreba reči u govoru

Iako ovi rani znaci upozorenja mogu da se jave zbog mnogo stvari i uopšte ne moraju biti znak shizofrenije, ipak su razlog za brigu. Ako neobično ponašanje uzrokuje probleme u vašem životu ili životu nekog ko vam je drag, vreme je da potražite medicinski savet. Ako je uzrok shizofrenija ili neki drugi mentalni problem, terapija u začetku bolesti će biti od neprocenjivog značaja.

Simptomi šizofrenije

Postoji pet tipova simptoma koji su karakteristični za shizofreniju. To su: deluzije, halucinacije, dezorganizovan govor, dezorganizovano ponašanje i takozvani „negativni“ simptomi. Međutim, simptomi shizofrenije se drastično razlikuju od osobe do osobe, kako po izraženosti, tako i po tipovima. Nema svaka obolela osoba iste simptomi i simptomi se mogu menjati s vremenom.

Deluzije

Deluzija je ideja koje se osoba čvrsto drži, uprkos čvrstim dokazima da to nije tačno. Deluzije su vrlo česte kod shizofrenije i javljaju se kod 90% obolelih. Obično deluzije podrazumevaju sasvim bizarne i nelogične ideje ili fantazije, kao na primer:

Deluzije o progonu: ovo je uverenje da drugi, obično neodređeni „oni“ proganjaju pacijenta i dolaze kod njega. Ovakve deluzije često podrazumevaju sasvim bizarne ideje, kao npr. „Marsovci pokušavaju da me otruju radioaktivnim supstancama, koje se nalaze u vodi koju pijem“.

Deluzije o obraćanju: sasvim obični događaji pacijentu deluju kao da imaju posebno i lično značenje. Na primer, obolela osoba smatra da se osoba sa bilborda ili televizije obraća direktno njemu i šalje mu neku ličnu poruku.

Deluzije o veličini: u nekim slučajevima, oboleli smatra da je važna ličnost, recimo Isus Hrist ili Napoleon. Druga vrsta deluzija o veličini može podrazumevati uverenje da osoba ima neke posebne moći, npr. da leti.

Deluzije o kontroli: podrazumevaju uverenje da neko drugi kontroliše misli i postupke obolele osobe. Česte deluzije zvuče ovako: „Moje misli mogu da čuju drugi“, „Neko ubacuje ideje u moj mozak“ ili „Tajna služba mi krade moje misli“.

Halucinacije

Halucinacije su zvukovi ili druge senzacije koje se percipiraju kao stvarne, iako postoje samo u glavi šizofreničara. Iako halucinacije mogu biti percipirane kao bila koja vrsta nadražaja, najčešće halucinacije kod shizofreničara su zvučne i javljaju se kada pacijent svoje unutrašnje misli pogrešno interpretira kao da neko drugi to govori.

Halucinacije su veoma značajne shizofreničarima, jer ih doživljavaju kao sasvim realne. Često se ovi zvuci opažaju kao glas neke poznate osobe i najčešće je to kritika, vulgaran govor ili vređanje. Relativne česte su i vizuelne halucinacije. Sve halucinacije se pogoršavaju kada osoba ostane sama.

Dezorganizovani govor

Shizofrenija može izazvati probleme sa koncentracijom i praćenjem niti misli, što se manifestuje u načinu govora. Često se dešava da obolela osoba na pitanje daje sasvim nepovezan odgovor, počinje rečenicu sa jednom temom, a završava sa drugom ili govori nelogične stvari.

Dezorganizovan govor najčešće podrazumeva:

Nelogične asocijacije: brzo se skače sa temu na temu, bez ikakve jasne veze jedne teme sa drugom.

Neologizmi: oboleli koristi reči i fraze koje je sama izmislila i koje samo za nju imaju neki smisao.

Ponavljanje: ponavljanje reči i izjava iznova i iznova.

Besmislena upotreba reči koje se rimuju.

Dezorganizovano ponašanje

Shizofrenija je oboljenje koje ometa aktivnosti usmerene ka nekom cilju, što ugrožava sposobnost obolele osobe da se brine o sebi, da radi i da komunicira sa drugima. Ovo ponašanje se može javiti kao:

  • Nesposobnost da se obavlja svakodnevna rutina
  • Nepredvidivo ili neprikladno ponašanje u određenim situacijama
  • Ponašanje koje deluje besmisleno i nema nikakvu svrhu
  • Nedostatak inhibicija i kontrole

Negativni simptomi (odsustvo normalnog ponašanja)

Takozvani „negativni“ simptomi šizofrenije odnose se na odsustvo normalnog ponašanja koje se javlja kod mentalno zdravih osoba.

Neizražavanje emocija: bezizražajno lice i glas, izbegavanje kontakta očima i odsustvo facijalnih ekspresija.

Nemanje interesovanja i slab entuzijazam: problemi sa motivacijom i nebriga za sebe.

Manjak interesovanja za ostale ljude: osoba se čini sasvim nesvesnom svog okruženja; povlačenje iz društva.

Poteškoće i abnormalnosti u konverzaciji: nesposobnost da se učestvuje u razgovoru; kratki i ponekad nepovezani odgovori na pitanje; monoton govor.

Najčešći mitovi i činjenice o shizofreniji:

Mit Činjenica
Shizofrenija se odnosi na sindrom „podeljene ličnosti“ ili „višestruke ličnosti“ Poremećaj višestruke ličnosti je nešto sasvim drugo i mnogo je ređi nego shizofrenija. Ljudi sa shizofrenijom uopšte nisu „podeljene“ niti „višestruke“ ličnosti, već imaju pogrešnu predstavu o realnosti
Shizofrenija je redak poremećaj Shizofrenija nije tako retka. U proseku, kod jednog od 1.000 ljudi će se nekada u životu razviti shizofrenija
Shizofreničari su opasni Iako imaju deluzije i halucinacije zbog kojih se javlja i nasilno ponašanje, shizofreničari u najvećem broju slučajeva nisu ni nasilni niti opasni
Ljudima sa shizofrenijom se ne može pomoći Iako je u mnogim slučajevima potreban doživotan tretman, prognoze u slučajevima shizofrenije uopšte nisu beznadežne. Uz pravilnu terapiju, većina ljudi sa shizofrenijom može živeti sasvim normalno

Danijelova priča

Danijel ima 21 godinu. Do pre šest meseci je bio dobar student i radio studentski posao u prodavnici električnih aparata. Onda su stvari počele da se menjau. Postao je paranoičan i počeo je da se ponaša čudno. Prvo je postao uveren da su se profesori na fakultetu urotili protiv njega, pošto nisu obraćali pažnju na njegove nelogične odgovore koji često nisu imali veze sa predavanjem. Onda je rekao svom cimeru da su i drugi studenti skovali zaveru protiv njega. Uskoro je i napustio fakultet.

Tada su se stvari još više pogoršale. Danijel je prestao da se kupa, brije i da pere odeću. Na poslu je bio uveren da ga njegov šef posmatra i sluša kroz kamere i bubice ugrađene u ekrane televizora. Počeo je da čuje glasove koji su mu govorili da nađe kamere i deaktivira ih. Prelomni događaj je bio kada je poslušao te glasove, polomio nekoliko televizora vrišteći da neće više trpeti „protivzakonito špijuniranje“. Njegov preplašeni šef je zvao policiju i Danijel je smešten u bolnicu.

Lečenje šizofrenije

Iako je vrlo teško čuti ovakvu dijagnozu, ignorisanjem nećete rešiti problem. Početak tretmana sa iskusnim profesionalcem u oblasti mentalnog zdravlja je ključan za oporavak. Istovremeno, važno je da pacijent ne prihvati da bude obeležen, niti da poveruje mitu kako mu nikada neće biti bolje. Dijagnoza šizofrenije nije doživotna kazna koja se svodi na neprestano pogoršavanje simptoma i opetovane hospitalizacije. Uz pravi tretman i samo pomoć, mnogi ljudi oboleli od šizofrenije su nastavili normalan život i simptomi su im se povukli.

Osnovni tretman

Najefikasnija strategija u lečenju šizofrenije podrazumeva kombinaciju lekova, terapije, promene u životnim navikama i podrške.

Shizofrenija zahteva dugoročan tretman. Većina obolelih od shizofrenije mora da nastavi sa lečenjem čak i kada se oseća bolje kako bi se sprečile nove epizode i kako se ne bi vratili simptomi. Tretman se može promeniti nakon nekog vremena, tako da će lekar smanjiti dozu ili promeniti lekove ako se simptomi povuku.

Lekovi za shizofreniju funkcionišu tako što redukuju psihotične simptome kao što su halucinacije, deluzije, paranoja i dezorganizovano razmišljanje. Međutim, to nije lek za shizofreniju i ima mnogo manje efekta ako se ne radi na uklanjanju asocijalnosti, manjka motivacije i neizražavanje emocija. I pronalaženje pravog leka i prave doze je komplikovano. Iako lekove ne bi trebalo koristiti po cenu smanjenja kvaliteta života, treba biti strpljiv i popričati sa lekarom o svemu.

Terapija može pomoći u borbi sa shizofrenijom, u borbi protiv stresa, za rešavanje problema koji se javljaju u odnosima sa drugima i u komunikaciji. Grupna terapija služi za povezivanje sa drugima koji imaju sličan problem i pruža vrlo važan uvid u to kako su drugi pobedili svoje probleme.

Samopomoć

Može potrajati dok lekovi i terapija ne pokažu koliko su efikasni, a postoji dosta stvari koje obolela osoba može uraditi kako bi kontrolisala simptome, poboljšala svoje raspoloženje i povećala samopouzdanje. Što više pomaže sebi, to će se oboleli osećati manje beznadežno i bespomoćno i veća je šansa da lekar smanji lekove.

Šest načina da pomognete sebi ako ste šizofreničar

  1. Potražite podršku. Ovde nisu u pitanju samo vaši prijatelji i porodica, koji vam pomažu da održite simptome pod kontrolom. Redovna komunikacija sa drugima, oči u oči, je najbolji način da se smirite i oslobodite stresa. Nastavite komunikaciju sa drugima tako što ćete nataviti da radite ili idete u školu. Razmislite o volontiranju negde, uključivanju u grupu za podršku ili učlanjenju u neki klub kako biste provodili vreme sa ljudima koji imaju slična interesovanja kao i vi. Dok god ste okruženi ljudima, osećaćete se mnogo bolje.
  2. Izborite se sa stresom. Mnogo stresa može dovesti do shizofreničnih epizoda, jer se povećava lučenje hormona kortizola. Postoji mnogo načina da smanjite nivo stresa – na primer, pokušajte sa tehnikama opuštanja kao što su meditacija i joga.
  3. Vežbajte redovno. Vežbanje zaista može smanjiti pojavu simptoma šizofrenije, poboljšati vam koncentraciju i energiju i pomoći da se osećate smirenije. Potrudite se da svaki dan vežbate bar 30 minuta, a ako želite, podelite vežbe u tri dela od 10 minuta. Pokušajte sa ritmičkim vežbanjem koje uključuje i noge i ruke, a preporučljive su šetnje, trčanje, plivanje i ples.
  4. Spavajte dovoljno. Kada pijete lekove protiv šizofrenije, verovatno će vam biti potrebno više sna od standardnih 8 sati. Većina šizofreničara ima problema sa spavanjem, ali redovno vežbanje i izbegavanje kofeina vam može dosta pomoći.
  5. Izbegavajte alkohol, droge i nikotin. Zavisnost od raznih supstanci može iskomplikovati lečenje šizofrenije i pogoršati simptome. Čak i pušenje može smanjiti efikasnost nekih lekova za shizofreniju. Ako ste zavisni od bilo čega, potražite stručnu pomoć.
  6. Jedite redovno i hranite se zdravo kako biste izbegli simptome koji se mogu javiti zbog oscilacija šećera u krvi. Omega-3 masne kiseline iz masne ribe, ribljeg ulja, indijskog oraha i lanenog semena mogu vam poboljšati koncentraciju, smanjiti zamor i pomoći kod promena raspoloženja.

Uzroci šizofrenije

Iako uzroci šizofrenije nisu u potpunosti poznati, za sada se veruje da šizofrenija nastaje kao rezultat kompleksne interakcije genetskih i environmentalnih faktora.

Genetski faktori

Iako se shizofrenija prenosi genetski, oko 60% šizofreničara nisu imali u porodici osobe sa ovim oboljenjem. Takođe, mnogi ljudi koji su genetski predisponirani da dobiju shizofreniju nikada ne obole od ove bolesti.

Environmentalni faktori

Istraživanja su pokazali da nasleđeni geni čine osobu podložnijom šizofreniji i tada environmentalni faktori mogu biti ključni faktor za pojavu ovog poremećaja. Sve više istraživanja ukazuje na to da je stres glavni faktor, bilo tokom boravka u majčinoj materici ili kasnije. Ovi faktori mogu podrazumevati sledeće:

  • Prenatalno izlaganje virusnoj infekciji
  • Nizak nivo kiseonika tokom porođaja (zbog dugačkog porođaja ili prevremenog porođaja)
  • Virusna infekcija u najranijim godinama života
  • Ran gubitak jednog ili oba roditelja ili razdvajanje od njih
  • Fizičko, emotivno ili seksualno zlostavljanje u detinjstvu

Abnormalna moždana struktura

Osim abnormalnih biohemijskih procesa u mozgu, abnormalnosti u strukturi mozga mogu igrati značajnu ulogu u javljanju shizofrenije. Ipak, malo je verovatno da je shizofrenija rezultat samo jednog problema u samo jednom delu mozga.

Dijagnostikovanje shizofrenije

Dijatnoza shizofrenije se postavlja tek nakon kompletne psihološke evaluacije, na osnovu medicinske istorije, fizičkog pregleda i laboratorijskih testova koji uključuju druge medicinske uzroke pokazanih simptoma.

Kriterijumi za dijagnostikovanje shizofrenije

Prvi kriterijum je javljanje dva ili više navedenih simptoma u trajanju od najmanje mesec dana:

  • Halucinacije
  • Deluzije
  • Dezorganizovan govor
  • Dezorganizovano ponašanje i katatonično stanje
  • Negativni simptomi (ravnodušnost, bezosećajnost, apatija, pacijent retko priča)

Drugi kriterijumi za dijagnozu

  • Značajni problemi u funkcionisanju na poslu ili u školi, u komunikaciji sa drugim ljudima i sa brigom o sebi
  • Neprestani znakovi šizofrenije koji traju najmanje šest meseci, sa aktivnim simptomima (halucinacije, deluzije) koji traju najmanje mesec dana

Nema drugog mentalnog poremećaja, zdravstvenog problema niti zavisnosti koja može uzrokovati ovakve simptome

Distimija – hronična depresija

Hronični depresivni poremećaj (Dysthymia)

Šta je Hronični depresivni poremećaj (distimija)?

Hronični depresivni poremećaj  (HDP) je oblik hronične depresije. To je relativno nova dijagnoza koja kombinuje dve ranije dijagnoze distimiju i hroničnu veliki depresivni poremećaj. Kao i druge vrste depresije, hronični depresivni poremećaj uzrokuje kontinuirani osećaj duboke tuge i beznađa. Ta osećanja mogu uticati na raspoloženje i ponašanje, kao i fizičke funkcije, uključujući apetit i san. Kao rezultat toga, ljudi sa distimijom često gube interes za sprovođenje aktivnosti u kojima su nekada uživali i imaju problema da završe svakodnevne zadatke.

Ovi simptomi se vide u svim oblicima depresije.Distimija, međutim, ima simptome koji su blaži i dugotrajniji.Simptomi distimije mogu da traju godinama i mogu da ometju u školi, na poslu i ličnim odnosima. Hronična priroda HDP može biti veći izazov da se nosi sa simptomima. Međutim, distimija se uspešno leči kombinacijom lekova i terapije razgovorom.

Simptomi

Simptomi distimije

Simptomi HDP su slični simptomima depresije. Međutim, ključna razlika je u tome što je distimija hronična, sa simptomima koji se javljaju u većini dana u trajanju od najmanje dve godine. Ovi simptomi uključuju:

  • trajna osećanja tuge i beznadja
  • problem spavanja
  • niska energija
  • promena u apetitu
  • teškoće u koncentraciji
  • neodlučnost
  • manjak interesovanja u dnevnim aktivnostima
  • smanjena produktivnost
  • nisko samopoštovanje
  • negativan stav
  • izbegavanje društvenih dogadjaja

Simptomi distimije često počinju da se pojavljuju u detinjstvu ili adolescenciji. Deca i tinejdžeri sa distimijom mogu izgledati razdražljivi, namćorasti ili pesimisti tokom dužeg perioda. Oni takođe mogu prikazati probleme u ponašanju, loše uspehe u školi, i tešku interakciju sa drugom decom u društvenim situacijama. Njihovi simptomi dolaze i odlaze tokom nekoliko godina, a njihova težina može da varira tokom vremena.

Uzroci

Uzroci hronične depresije

Uzrok distimije nije poznat. Određeni faktori mogu doprineti razvoju stanja. Oni uključuju:

  • hemijski disbalans u mozgu
  • porodična istorija ovog stanja
  • istorija drugih mentalnih poremećaja, kao npr anksioznost ili bipolarni poremećaj
  • stresni ili traumatični životni dogadjaji, npr gubitak voljene osobe ili finansijski problemi
  • hronična fizička bolest, npr srčano oboljenje ili dijabetes
  • fizička povreda mozga, npr potres mozga

Dijagnoza

Dijagnostifikovanje hroničnog depresivnog poremećaja

Da bi dao tačnu dijagnozu, vaš lekar će prvo izvršiti fizički pregled. Vaš lekar će takodje obaviti testove krvi ili druge laboratorijske testove kako bi se isključila moguća medicinska stanja koja mogu biti uzrok simptoma. Ako nema fizičkog objašnjenja za vaše simptome, onda lekar može početi da sumnja da je to stanje mentalnog zdravlja.

Lekar će vam postaviti neka pitanja za procenu vašeg trenutnog mentalnogi emocionalnog stanja. Važno je biti iskren sa svojim lekarom o svojim simptomima. Vaši odgovori će im pomoći da utvrde da li je vaš problem distimija ili druga vrsta bolesti.

Mnogi lekari koriste simptome navedene u dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5) za dijagnozu hronične depresije. Ovaj priručnik je objavljen od strane Američkog udruženja psihijatara. HDP simptomi navedeni u DSM-5 uključuju:

  • depresivno raspoloženje skoro svakog dana i većinu tog dana
  • smanjeni apetit ili prežderavanje
  • poteškoće sa uspavljivanjem ili ostajanjem u budnom stanju
  • niska energija ili iscrpljenost
  • nisko samopoštovanje
  • loša koncentracija ili teškoće u donošenju odluka
  • osećanja beznadja

Da se dijagnostikuje distimija kod odraslih  oni moraju da imaju depresivno raspoloženje najveći deo dana, skoro svaki dan, u toku dve ili više godina.

Za decu ili tinejdžere za ovu  dijagnozu poremećaja  oni moraju da dožive depresivno raspoloženje ili razdražljivost tokom celog dana, skoro svaki dan, najmanje jednu godinu.

Ako vaš lekar smatra da imate HDP, on će vas verovatno uputiti kod stručnjaka za mentalno zdravlje za dalju procenu i lečenje.

Lečenje

Lečenje hroničnog depresivnog poremećaja

Distimija se leči lekovima i terapijom razgovorom. Za lekove se veruje da su efikasniji oblik lečenja nego terapija razgovorom  kada se koriste samo oni. Međutim, kombinacija lekova i terapije  razgovorom je često najbolji način lečenja.

Lekovi

Distimija može da se leči raznim antidepresivima, uključujući:

  • selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI), kao što su fluoksetin (Prozac) i sertralin (Zoloft)
  •  triciklični antidepresivi (TCA), kao što je amitriptilin (Elavil) i amoksapin (Asendin)
  • serotonin i inhibitori ponovnog preuzimanja norepinefrina (SNRIs), kao što su desvenlafaksin (Pristik) i duloksetin (Cimbalta)

Možda ćete morati da isprobate različite lekove i doze da se pronađe efikasno rešenje za vas. Ovo zahteva strpljenje, jer mnogim lekovima je potrebno nekoliko nedelja za puni efekat.

Razgovarajte sa svojim lekarom ako i dalje imate pitanja u vezi vaših lekova. Vaš lekar može predložiti donošenje promene u dozi ili leku. Nikad ne prestajte da uzimate lekove prema uputstvu bez prethodnog razgovora sa svojim lekarom.Prekid lečenja iznenada ili izostanak više doza može izazvati simptome odvikavanja i da se pogoršaju simptomi depresije još više.

Terapija

Terapija razgovorom je korisna opcija lečenja za mnoge ljude koji imaju distimiju. Poseta psihoterapeutu vam može pomoći da naučite kako da:

  • izrazite svoje misli i osećanja na zdrav način
  • se izborite sa vašim emocijama
  • se prilagodite životnoj promeni ili krizi
  • identifikujete misli, ponašanja i emocije koje izazivaju ili pogoršavaju simptome
  • zamenite negativna verovanja sa pozitivnima
  • povratite osećaj zadovoljstva i kontrole u vašem životu
  • postavite realne ciljeve za sebe

Terapija razgovorom može da se radi pojedinačno ili u grupi. Grupe za podršku su idealne za one koji žele da podele svoja osećanja sa drugima koji se suočavaju sa sličnim problemima.

Promene načina života

Distimija je dugotrajno stanje, tako da je važno da aktivno učestvujete u vašem planu lečenja. Činjenje određenih promena načina života može da dopuni medicinske tretmane i da olakša simptome. Ove mere uključuju:

  • vežbanje maker tri puta nedeljno
  • ishrana koja podrazumeva prirodnu hranu, kao što je voće i povrće
  • izbegavanje droge i alkohola
  • poseta akupunkturisti
  • uzimanje odredjenih suplemenata, uključujući kantarion i riblje ulje
  • praktikovanje joge, tai čija ili meditacije
  • pisanje dnevnika

Prognoza

Dugoročna prognoza za ljude sa hroničnim depresivnim poremećajem

Pošto je distimija hronično stanje, neki ljudi se nikad ne oporave u potpunosti. Tretman može da pomogne mnogim ljudima da upravljaju svojim simptomima, ali nije uspešan za svakoga. Neki ljudi mogu i dalje da doživljavaju ozbiljne simptome, koji ih ometaju u njihovim ličnim ili profesionalnim životima.

Kad god da vam je teško suočavanje sa vašim simptomima, pozovite Nacionalnu liniju za prevenciju suicida na 800-273-8255. Postoje ljudi na raspolaganju 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji koji će razgovarati sa vama o bilo kom problemu koji možete da imate. Takođe možete posetiti njihov sajt za dodatnu pomoć i resurse.Od pomoći Vam može biti i “Centar Srce” sa sedištem u Novom Sadu. To je volonterska, nevladina, neprofitna organizacija koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva. Njihov broj je 021 66 23 393 kao i 0800 300 303 (besplatan broj)

Strah od smrti – tanatofobija

Autor: Theodoros Manfredi

Pošteno je da se kaže da se svi mi pomalo bojimo smrti i sigurno je niko od nas ne bi izabrao. Međutim neke ljude taj strah vodi do krajnjih granica i u tim slučajevima oni su opisani da pate od “thanatophobie”; – izrazite fobije od umiranja i smrti.

Thanatofobija je složena fobija koja uključuje mnoge stvari i može da se izrazi na mnogo načina – preko straha od mrtvih stvari (Necrophobia), da se  bude mrtav, koncepta smrti, ili ideje umiranja. Međutim, u isto vreme se razlikuje od “anksioznosti od smrti” što je konstantna uznemirenost zbog potencijalne smrti (ali nije fobija).

Strah od smrti se može ispoljiti u drugim slučajevima kao što su opsesivno kompulsivni poremećaj ili hipohondrija. U prvom slučaju osoba ima niz rutinskih akcija koje “mora” da izvrši da bi se osećala smireno, dok u drugom pojedinac ima konstantni strah od bolesti i često sebi utvrđuje dijagnoze sa lošim rezultatima.

Da bi se strah od smrti definisao kao tanatofobija on mora početi da se meša u svakodnevni život čoveka sprečavajući ga da se angažuje u obične aktivnosti ili normalan život.

Uzrok

Uzroci fobije još uvek nisu u potpunosti shvaćeni i postoji dosta neslaganja između psihologa koji proučavaju temu. Neosporno je da postoji neka “vrednost preživljavanja” u strahu od nekih stvari (i posebno od smrti), što znači da je to evolutivna osnova za većinu strahova, međutim, to ne objašnjava zašto samo neki ljudi imaju te fobije i isto tako ne objašnjava zašto su neke fobije naizgled tako nebitne.

Evo nekih drugih objašnjenja.

Psihodinamska teorija

Frojdovski psihologija opisuje fobije kao rezultat potisnutih traumatskih događaja. Ovde “superego “ ima za cilj da zaštiti naš svesni um potiskujući traumatske događaje koji su se desili u detinjstvu sprečavajući nas tako da se sa njima “suočimo”. Međutim, ovo onda završava u nesvesnom umu izražavajući te strahove i strepnje  na različite načine, a u slučaju fobija od “projektovanja”  tih osećanja straha i gađenja na nešto što je slično na neki način. Strah od smrti onda bi, u stvari, bio strah od nečega što se pacijentu desilo u detinjstvu – na primer ako padne u jamu mogao bi zatim da poveže ovu jamu sa grobom – suzbije sećanje i na kraju projektuje svoj strah od smrti  i na slične osobine. Zanimljivo je da je Frojd takođe opisao Thanatos “instinkt “ kao “ nagon smrti” ili “nagon za samouništenjem”  i kao “povratak u neorgansko”.  Drugim rečima on je verovao da svako od nas sahranjeno u svojoj psihi gaji neki impuls da se samouništi (objašnjavajući autodestruktivno ponašanje, uzbuđenje koje traži i impuls da skoči sa visine). Tako bi ovom logikom bilo moguće da psiha može da nas zaštiti od sopstvenog impulsa od smrti i da je to objašnjenje odakle fobija potiče.

Moderniji pristup psihodinamske teorije može da se fokusira na preusmerenje naše psihologije u događaje iz prošlosti (naročito u detinjstvo), ali ignoriše dinamiku ida, ega i super-ega. Ovo bi moglo objasniti onda fobiju od smrti kao da je uzrokovana direktno svedočenjem smrti bliske osobe ili posebno upečatljive smrti nekog stranca (kao što je saobraćajna nesreća).

strah od smrti

Bihejviorizam

Bihejvioristi opisuju svu našu psihologiju u terminima ulaza i izlaza. Ovde se veruje da mi formiramo vezu između različitih stimulusa, tako da bismo mogli da povežemo belu boju sa smrću (kao u Japanu), ili kao u Pavlovljevom poznatom istraživanju gde su psi mogli da nauče da povezuju zvonjavu zvona sa hranom do tačke u kojoj je samo zvono izazivalo pljuvačku.

Tako bi u biheviorizmu opisali fobiju kao vezu između stimulusa i snažnih negativnih emocija ili osećaja kao što su strah ili bol. Onda možemo da “generalizujemo” ovu asocijaciju sa drugim sličnim stimulusima – mentalni model koji je dizajniran da nam pomogne da preživimo bez potrebe da imamo previše negativnih iskustava (u većini slučajeva je to efikasno – i nije potrebno da se opečeš na upaljač ili sveću da bi znao da su vruće stvari vruće). Ovo bi mogao biti rezultat jednog vrlo moćnog događaja, ili mnogih događaja koji deluju kao stalno pojačanje. Na primer onda bi prizor leša mogao izazvati da osetimo trzaj straha od užasa koji tada generalizujemo na sve stvari koje se odnose na smrt.

To nas onda takođe stavlja u negativni obrazac  ponašanja u kome završimo  izbegavajući stimulus i osećaj velike uznemirenosti kada ga vidimo. Ovo dalje sprovodi našu reakciju na stimulus i zato što nikada ne osporavamo naš strah od smrti to znači da nikada ne prekidamo krug.

Ova teorija je veoma verodostojna, a naročito u oblasti fobija i “desenzitizacije” koja se zasniva na ovom objašnjenju u glavnom tretmanu lečenja koje se trenutno koristi za postupanje sa fobijama. Međutim dalje teorije i studije su utvrdile da postoje i mnogi drugi elementi u našoj spoznaji i to uključuje strah i fobije.

Koginitivni bihejviorizam

Kognitivni biheviorizam je trenutno dominantno polje psihologije i “ kognitivno-bihevioralna terapija“  je veoma efikasna u lečenju niza takvih fobija pa i straha od smrti. Za to koristi osnovne pojmove iz biheviorizma a zatim dodaje “kognitivnu” komponentu na to koja se fokusira na naše negativne obrasce misli koje koristimo za kadriranje i kontekst događaja. Na primer, u slučaju fobije ne postoji samo osećaj i strah izazvan slikom, nego i misli koje okružuju ovaj događaj. Na primer, u slučaju straha od smrti mi mislimo da bi stvari kao što su “ja ću biti ništavilo kada umrem“ ili “samo gledajući ovu lobanju je iskušavanje sudbine”  ili “mogu da umrem u svakom trenutku“  i ove misli će služiti samo da pogoršaju strah. Po istom principu racionalizovanjem straha u bezbednom okruženju moguće je prevazići intenzivna osećanja straha i gledati na njih više logično.

Lečenje

Opcije lečenja tanatofobije su različite i zavisiće od toga koji od ovih opisa najviše važi za vas. Posetiti terapeuta neke vrste je svakako dobra ideja i on će biti u stanju da vam pomogne da se pomirite  sa svojim strahom od smrti. Ako posetite psihoanalitičara onda će vas informisati o događajima iz vašeg detinjstva i pokušavati da otkrije neugodna i potisnuta sećanja koja bi mogla da se manifestuju kao strah od smrti. Ili ako posetite bihejvioralnog psihologa onda ćete moći da koristite desenzitizaciju koje će postepeno uključivati povećavanje vaše izloženosti stimulusu koji vas čini da se bojite zajedno sa stalnim reosiguranjem i nagradama – to je nešto što odgovara  mnogim ljudima. KBT ili kognitivno-bihejvioralna terapija će koristiti ovu istu metodu, ali će takođe pomoći da zabeležite sadržaj svojih misli i da se identifikuju i eliminišu negativni misaoni obrasci koji čine vaš strah gorim i da se racionalizuje vaš pogled na smrt. Oni takođe mogu pružiti korisne načine koji vam pomažu da kontrolišete svoje strahove, kao što su npr vežbe disanja i pozitivne afirmacije.

Takođe mogu vam biti ponuđeni antidepresivi ili anksiolitici od vašeg lekara i to vam može pomoći u borbi protiv anksioznosti u vašem svakodnevnom životu. Važno je da se koriste samo oni koji su stvarno potrebni, i da budete sigurni da ste i dalje fokusirani na rešavanje uzroka problema, a ne samo na suzbijanje simptoma kao što je strah od smrti.

Na kraju, istraživanje koncepta smrti nekog vama bliskog i generalno meditiranje na temu takođe može biti od pomoći. Ako ste religiozni tada često posmatrate smrt u kontekstu verovanja koja mogu biti utešna, i da se vide pozitivne strane smrti, kao što su ponovno rađanje i slavljenje života voljene osobe.

Anksioznost ili depresija razlike

Napetost, osećaj ukočenosti mišića, drhtanje, preplavljenost utiscima da će se desiti nešto strašno, preznojavanje, ubrzano disanje i lupanje srca najčešći su simptomi anksioznosti. To iščekivanje da će se nešto neugodno dogoditi završava se napadom panike uz mnogo telesnih manifestacija vezanih za disfunkciju vitalno važnih organa, samo od stepena intenziteta ovih poremećaja zavisi da li se osoba može bezlekova izlečiti od anksioznosti.

Kako se ispoljavaju anksiozni poremećaji i u čemu se oni razlikuje od depresije?

Grupa anksioznih poremećaja pripada takozvanim neurotskim, stresogenim poremećajima s telesnim manifestacijama. U njih se ubrajaju i fobije, generalizovane anksioznosti, opsesivno prisilni poremećaji, reakcije na stres, konverzivni (histrionični) poremećaji, telesni psihogeni poremećaji, hipohondrijski, kao i stalni somatoforni bol kao poremećaj. Sve ove entitete karakteriše osećanje bezrazložnog straha, a te različite kliničke slike razvijaju se zbog različitih mehanizama EGO zaštite (zaštite ličnosti). Osnovna karakeristika anksioznosti jeste bezrazložna napetost, strah, iščekivanje neugodnosti… a sve je to obično praćeno telesnim simptomima. Depresija je, s druge strane, bezrazložna tuga.

Strah od smrti i ludila

Koji su telesni simptomi anksioznosti?

Kao simptomi anksioznosti mogu se javiti vrtoglavica, osećaj lebdenja, nesvestica koja vodi ka panici, pritisak u grlu i grudima, kratko i ubrzano disanje, ubrzani rad srca sa senzacijama aritmije, talasi vrućine praćeni osećajem straha, opsesivna briga i neželjene misli, preznojavanje, osećaj nepovezanosti s onim što se oko vas dešava, kao i druge slične neprijatne manifestacije.

Kako strah i strepnja uz nervozu mogu prerasti u ozbiljan poremećaj?

Strah i strepnja bez realnog osnova bitne su karakteristike paničnih poremećaja. To iščekivanje da će se nešto neugodno dogoditi završava se napadom panike uz mnogo telesnih manifestacija vezanih za disfunkciju vitalno važnih organa. U suštini, najčešći je zapravo strah za sopstveni život ili strah od ludila, što je bitna karakteristika paničnih poremećaja.

Zašto smo anksiozni?

Sadržaji iz našeg nesvesnog, koji su proizvod snažnih trauma ili kumuliranih nezadovoljstava, transformišu se u različite simptome od kojih je iracionalni strah (anksioznost) jedan od najčešćih.

Kako anksiozni poremećaji utiču na svakodnevni život?

Osobe s anksioznim poremećajem su napete, osećaju ukočenost mišića, podrhtavaju, preplavljene su utiscima da će im se desiti nešto strašno, nekad su zbog svega toga tužne, pa se taj tip poremećaja, ako su ravnomerno zastupljeni anksioznost i depresivnost, naziva anksiozno-depresivnim poremećajima. Ovakve osobe otežano funkcionišu i kompromitovane su im svakodnevne aktivnosti i životne radosti.

Može li se boriti protiv anksioznosti bez lekova?

То zavisi od intenziteta anksioznosti. Stepen anksioznosti može biti različit, od blage do vrlo izražene. Vežbe opuštanja mišića, pravilnog disanja i vezivanja misli za neutralne sadržaje mogu ublažiti anksioznost, ili je čak potpuno eliminisati. Za snažne anksiozne poremećaje potrebno je koristiti lekove na način i u dozi kako to tarapeut odredi.

Koje sve vrste terapije anksioznosti postoje?

U terapiji anksioznosti koriste se površinske metode psihoterapije, bihevioralne metode i medikamentozna terapija – lekovi.

Kada je neophodno bolničko lečenje?

Bolničko lečenje samo u slučaju psihotičnih strahova

Bolnička lečenja se obično određuju u slučaju psihotičnih anksioznosti. Na primer, ako pacijent čuje zastrašujući nepostojeći glas, ili pogrešno zaključuje da mu neko može naneti neko zlo, te je zbog toga anksiozan. Klasični anksiozni poremećaj najčešće ne iziskuju bolnički tretman.

Koje su ostale vrste ovih poremećaja?

Fobije su stanja anksioznosti u jasno definisanim uslovima, koji nisu realna opasnost. Osoba je preplavljena telesnim simptomima kao što je lupanje srca, osećaj nesvestice, podrhtavanja, gušenja, a što je često zapravo sekundarni strah od smrti. Fobijski strah se često prepliće s depresijom. Najčešće fobije su agorafobija (strah od otvorenog prostora), socijalne fobije (strah od crvenjenja, drhtanje ruku, mučnina…). Specifične fobije su strahovi od pojedinih životinja, visine, grmaljavine… Panični napadi su telesni simptomi koji se iznenada jave, obično im prethodi takozvani anticipatorni strah i prožeti su uverenjem da će osoba umreti ili poludeti. Panični napadi su ograničenog trajanja.

Kakva je uloga pravilne ishrane i načina života u borbi protiv anksioznosti?

Zdravi stilovi života ublažavaju anksioznost

Zdravi stilovi života podrazumevaju pravilnu ishranu (preferira se mediteranska hrana, više kretanja, adekvatno bavljenje sportom, eliminisanje nepotrebnih lekova i zdrava socijalna komunikacija). Zdravi stilovi života potrebni su svakoj osobi i preveniraju mnoge telesne poremećaje koje prate anksioznost, odnosno sama anksioznost, ublažava se upražnjavanjem zdravih stilova života.

Kako pobediti strah i anksioznost

Strahovi i anksioznost

U savremenom svetu, koji je prepun stresa i različitih izazova, strahovi i anksioznost su nešto što je postalo normalno i deo svakodnevnice većine od nas. Osim što se odražavaju na naš socijalni život i svakodnevne aktivnosti, strahovi i anksioznost utiču veoma i na naše zdravlje. Kako savladati strah, pokušaćemo da objasnimo u okviru ovog članka.

Pobediti strahove nije nimalo lako i često zahteva iscrpne terapije i stručnu pomoć, međutim, postoje neki trikovi koji vam trenutno mogu pomoći da se oslobodite straha, da naučite da kontrolišete situaciju u kojoj se nalazite i da iz cele priče vi izađete kao pobednik. Nije fraza kada kažu – ne dozvolite da vas vaši strahovi pobede!

Ako primetite da postajete previše zabrinuti, uplašeni, anksiozni – plašite se, a više ni sami ne znate čega, jednostavno strepite i često doživljavate taj neprijatni napad panike – koristite sledeće korake da vam pomognu da se smirite i da povratite kontrolu.

Kako prevladati strah?

Disanje je kratak spoj za anksioznost

Čuli ste već toliko puta o tome da duboko disanje pomaže da se opustite i smanjite napetost.

Brže i pliće disanje je prvi okidač koji katapultira sve druge anksiozne simptome u akciju. Dakle, kontrolišući svoje disanje, možete da kontrolišete sve druge simptome anksioznosti.

Ako namerno izdišete duže nego što udišete, vaše telo mora da se smiri.

Dakle, ako počnete da osećate strah:

  • zaustavite se
  • fokusirajte se na disanje
  • duboko udahnite (brzo izbrojte do 7 u svojoj glavi)
  • zatim lagano izdahnite (brzo izbrojte do 11 u svojoj glavi).

Ako radite ovo minut ili tako, bićete zapanjeni koliko brzo ste se smirili. Ovo se zove 7/11 disanje, ali brojke zavise od vas, sve dok je izdisaj duži od udisaja.

Pripremite se unapred

Ako ste zabrinuti i uplašeni za predstojeće događaje, primetićete da samo razmišljate o tom događaju i to će početi da uzrokuje fizičke reakcije – naime, anksioznost.

Tako da možda razmišljate o zubaru koga treba da posetite sledeće nedelje i primetićete kod sebe brže disanje ili znojenje dlanova. Ovo zauzvrat nagoni vaše telo da postane još više zabrinuto u aktuelnoj situaciji i tako se začarani krug nastavlja.

Morate da smirite svoj um da se oseća prirodno opuštenije i automatski kada stigne stvarna situacija. Dakle, ovo je neka vrsta reakcije unapred. Vi treba da naučite da kontrolišete situaciju o kojoj razmišljate i koja vam izaziva strah mnogo pre nego što do nje stvarno dođe. Ovo je jedna od tehnika kojom se može pobediti strah.Ovde takođe može pomoći tzv. 7/11 disanje koje smo opisali maločas.

Dakle, kada se nađete u razmišljanju o budućem događaju, primenite 7/11 disanje.

Koristite drugi deo mozga

Kada ste postali vrlo zabrinuti, to je teže da mislite jasno. Ali ako se prisilite da koristite delove “mislećeg mozga”, to će rastvoriti emocije i početi da vas smiruje.

Najlakši način da to uradite je sa brojevima. Možete oceniti svoj strah na skali od 1 do 10, pri čemu je 10 ‘’najviše prestravljen što je moguće’’ i 1 kao ‘’krajnje opušteno stanje’’.

Kada se osećate uznemireno, zapitajte se: “U redu, koji broj na skali sam ja sada? Jesam li ja 7 ili 5?” Samo što radite ovo, smanji ćete nervozu jer ovo brzo pokreće deo mozga za razmišljanje, emocije se ‘’rastvaraju’’ i automatski terate telo da se smiri.Iako na prvi pogled ne izgleda tako ovo je jedna od najboljih tahnika kojom se može uspešno pobediti strah.

Skaliranje straha (poznato i kao “ocenjivanje”) stavlja “ogradu” oko njega, što ga čini lakšim za upravljanje i daje vam snagu da mislite.

Preuzmite kontrolu nad svojom maštom

Strah i anksioznost napreduju kada možemo da zamislimo najgore. Razvili smo maštu da bi mogli da se projektujemo u budućnost, tako da možemo da planiramo unapred. Međutim, sporedni efekat toga da budete u stanju da zamislite moguću pozitivnu budućnost jeste to što ste u stanju da zamislite da sve ide naopako. Malo ovoga može biti korisno, jer nas na neki način upozorava o tome da smo u nekoj realnoj opasnosti, ali nekontrolisana mašta je osnova za anksioznost i strah, koji mogu pokvariti inače srećan i spokojan život.

Neki ljudi zloupotrebljavaju njihovu maštu hronično i tako trpe mnogo više straha od onih koji ili koriste svoju maštu konstruktivno ili koji ne teže da uopšte razmišljaju mnogo o budućnosti.

Prema tome:

sedite i radite svoje 7/11 disanje

zamislite da vidite sebe u situaciji kao da ste mirni, prisebni, hladni, udobno vam je i stvari idu dobro. Ukoliko radite ovo, počinjete da obnavljate svoj um da se oseća smirenije i više optimistično o predstojećim događajima ili redovnim situacijama koje izaziva uznemirenost.

Koristite tehniku svesnosti

Strah i anksioznost mogu da se osećaju kao da “samo nam se dese”, ali zapravo imamo mnogo više kontrole nego što sto toga svesni. Evo šta treba da uradite:

Prihvatite anksioznost. Ne pokušavajte da se borite.

Pazite na anksioznost. Samo pazite i kada je primetite, skalirajte svoj nivo straha i počnite da dišete kako smo vam objasnili (dugi izdisaji).

Ponašajte se normalno. Pričajte ili se ponašajte kao da ništa nije drugačije. Ovo šalje snažan signal vašem nesvesnom umu da previše dramatičan odgovor zapravo nije potreban, jer se ništa neobično ne dešava. Kao vatrogasci koji izlaze i vide da se ništa hitno ne dešava i stoga se vraćaju u vatrogasnu stanicu.

Ponovite gore navedene korake u svom umu ako je potrebno.

Očekujte najbolje. Jedno od najvećih osećanja u životu je shvatanje da možete kontrolisati strah mnogo više nego što ste mislili da je to moguće.

Prevazilaženje straha i anksioznosti će vam dati “rezervni kapacitet” u životu da se fokusirate na ono što zaista želite da budete i da uradite. Potrebno je mnogo napora, ali zamislite koje su nagrade.Kako bi pobedili strah u realnoj situaciji prisetite se ovih saveta.

Zimska i praznična depresija

Čovek je, iako to često zaboravlja, deo prirode i pojedine promene u životnoj okolini oseća veoma snažno. Svako od nas iskusio je telesnu reakciju na neku naglu klimatsku promenu. Ipak, što se osećanja i raspoloženja tiče, nema dokaza da klimatski uslovi zaista mogu uticati na to. Rezultati istraživanja ovih pojava uglavnom su korelativne prirode. To znači da, na primer, tmurno vreme ima veze s tmurnijim raspoloženjem, ali ga ne proizvodi. Dakle, nije potvrđeno da su klimatske promene jedini uzrok emocionalnih poteškoća. S ponašanjem je slična stvar. Na primer, tokom leta, kad je temperatura visoka, ljudi su skloniji konfliktima, čak je i komunikacija na društvenim mrežama agresivnijeg sadržaja. Deluje kao da je uzrok ovakvog ponašanja visoka temperatura, međutim, to ne bi bio ispravan zaključak. Moglo bi se protumačiti ovako: kad su temperature visoke, ljudi (iz hladnijih krajeva) to doživljavaju kao veoma neprijatno, znojavi su, ‘lepljivi’ i, ako vrelina potraje, osećaju iscrpljenost i pospanost. Napetost i nervoza rastu, pa samim tim i nestrpljivost za razne socijalne situacije, a posledica toga su lakši ulasci u konflikte.

Sezonski afektivni poremećaj

Poremećaj koji se ispoljava snažnom depresivnom epizodom a ima sezonski obrazac naziva se sezonskim afektivnim poremećajem. Češće je povezan s kasnom jeseni i zimom, no ima ljudi kod kojih je depresivna epizoda najsnažnija tokom proletnjih i letnjih dana. Simptomi specifični za zimsku depresiju, jesu osećaj iscrpljenosti, umora, manjka energije, tromosti, veća potreba za snom i ležanjem u krevetu, razdražljivost, uznemirenost, svadljivost, melanholija, apatičnost, promena apetita, pad koncentracije…

Ne zna se tačan uzrok zimske depresije. Naučnici su je povezali s promenom cirkadijalnog ritma i manjkom sunčeve svetlosti u zimskom periodu  s obzirom na to da je najučestalija u nordijskim zemljama, na severu Kanade i Rusije, gde je zimi noć znatno duža od dana, a dnevna svetlost vrlo slaba. Shodno tome, u lečenje je uključeno redovno izlaganje svetlosti (fototerapija ili lighttherapv).

Zimska depresija češća kod žena

Učestalost zimske depresije zavisi od geografske pozicije i raste s udaljavanjem od ekvatora. Mogu je imati osobe svih uzrasta, iako je češća kod starijih od 20 godina i kod žena. Više se javlja kod osoba koje su sklone depresivnim i anksioznim poremećajima. Osim klimatskih uslova, koji, iako to nije dokazano, imaju uticaja na javljanje depresivne epizode, na depresivnost znatno utiče i stav prema svemu što kasna jesen i zima donose kao promenu.

Darvin kaže da ne opstaju ni najsnažniji ni najpametniji predstavnici vrste nego oni koji se najbolje adaptiraju. Ljudi koji imaju averziju prema kraćim, tmurnim, kišnim i maglovitim danima, teškim oblacima, hladnoći, tamnim jutrima i uličnoj rasveti koja se pali već nakon ručka češće će ovu promenu procenjivati kao pretešku ili nepodnošljivu. U skladu s takvim stavom, dolazi do promene njihovih osećanja i ponašanja. Postaju neraspoloženi, turobni, slabije se kreću, sve češće se druže s krevetom i televizorom, sve ređe izlaze iz kuće.

Kad izađu napolje i izlože se vremenskim prilikama (ili neprilikama), stisnuti su, napeti i nastoje da se ‘suprotstave’ hladnoći, kako mentalno tako i fizički, žudeći za radijatorom ili prolećem. Tokom najmračnijih i najhladnijih meseci već su fizički znatno slabiji, socijalno izolovani i češće se razbolevaju, što dovodi do još većeg pada kondicije i otpornosti.

Nedostatak optimalne fizičke angažovanosti često uzrokuje nesanicu ili nemiran san, pa počinju da se bude umorni i iscrpljeni. Veoma često imaju potrebu za unosom veće količine hrane kako bi nadoknadili nedostatak energije i neretko potežu za ugljenim hidratima, što utiče na porast telesne težine i još veću tromost. Javlja se nezadovoljstvo sobom i novo pogoršanje raspoloženja, i tako se krug zatvara… Pored predisponiranosti ili sklonosti, postoji i visok stepen lične odgovornosti za zimsku depresiju.

Nesklad želja i mogućnosti

Većina ljudi raduje se praznicima, svodi račune iz prethodne godine i pravi planove za narednu. No, sam kraj godine može biti veoma stresan, pre svega zbog nagomilavanja poslovnih obaveza oko “zaključivanja godine”. “Ljudi rade prekovremeno, “vijaju” rokove na poslu istovremeno nastojeći da se što bolje pripreme za predstojeća slavlja, kupovina poklona, uređivanje domova, odlasci na dečje priredbe… Iscrpljenost i procena da nema vremena za sve što žele da obave mnoge ‘gurnu’ u preteranu brigu i anksioznost, pa postignu suprotno, odnosno pokvare sebi veselje.

Nažalost, ima i onih kojima je ovaj momenat sve samo ne radostan. Praznici su podsetnik na sve ono što nemaju a voleli bi da imaju. Podsećanje na , godine koje su prošle a bile su ispunjene ljubavlju, radošću, uspesima, zatim na drage ljude kojih više nema, razne gubitke tokom prethodnih godina. Na muku im staju i mediji ‘servirajući’ sliku bogato okićenih domova, složnih nasmejanih porodica…

Upoređujući sopstvenu situaciju s iluzijom savršenstva, neki postaju tužni, razočarani i potpuno preplavljeni osećajem usamljenosti. Osobe koje su socijalno izolovane ili nemaju “nikog svog” postaju svesnije svoje pozicije u društvu, te se kod njih javlja osećaj usamljenosti i napuštenosti, tuga i depresivnost, pa posledično još veća zatvorenost i udaljavanje od ljudi. U ovakvom kontekstu neki poveruju da je to stanje nepodnošljivo i nepromenljivo pa odaberu samoubistvo kao izlaz.

Kako se adaptirati

Osim pomenute fototerapije, popularne na severu Evrope, u tretmanu ovih stanja koriste se medikamenti kao i za klasičnu depresiju i, naravno, psihoterapija. Mislim daje najvažnije raditi pre svega na prevenciji i povećanju ‘odbrambenih’ ili bolje reći adaptivnih snaga. Ispitivanja su pokazala da je veoma važno prilagoditi se godišnjem dobu i umanjiti ‘dramu’ koju stvaramo zbog vremenskih prilika. Normalno je da svima nama ne prijaju svi klimatski uslovi, a kako bismo se zaštitili, korisno je povećati toleranciju na diskomfor koji zima donosi. Umesto da se iz sve snage bunimo zbog onoga što ne možemo promeniti, energiju treba da preusmerimo na osmišljavanje strategija življenja dok zima traje, kako bismo ‘zimskom bluzu’ dodali vesele tonove. Dakle, u jesen treba obezbediti udobnu odeću i obuću i izlaziti na vazduh što češće, dozvoljavajući tako organizmu da stvara endorfin, proizvodi vitamin D, razvija adaptivne snage… Pokazalo se da je tridesetak minuta brzog hoda kroz šumu ili park, po opalom lišću, u jutarnjim ili prepodnevnim satima, sasvim dovoljno za održavanje ne samo kondicije i otpornosti na viruse nego i dobrog raspoloženja.
Ona podseća da loše vreme nije razlog za odustajanje od šetnje, ali i ne samo to. Preporučljivo je družiti se, kontaktirati s ljudima, negovati ili stvarati nova poznanstva i prijateljstva, otvoreno razgovarati o tome kako se osećamo. Dobro je i baviti se delatnošću koja nas ispunjava zadovoljstvom – vratite se starim hobijima ili otkrijte nove. U zavisnosti od težine simptoma i uticaja na svakodnevno funkcionisanje, najbolje posavetovati se s psihoterapeutom.

Napadi panike i prirodna sredstva kao pomoć

Nije u pitanju nova vojna taktika, već stanje čoveka koje preti da se pretvori u ozbiljnu bolest. Ako ste odlučni da pobedite nelagodu koju izazivaju napadi panike, poslušajte naše savete i naučite da vladate situacijom.

U principu panika može biti izazvana bilo kojim neprijatnim događajem. Recimo, ljudi paniče ako se izgube u nepoznatom mestu, ili neko će panikom reagovati na otkaz, kod nekih se panika javlja pri samoj pomisli na to koliko mu je preostalo do kraja života. Postoje ljudi kojima je neprijatno u prisustvu većeg broja ljudi, doživljavaju panični napad kad razmišljaju o nezavršenim poslovnim obavezama ili ih iz koloseka izbaci bilo kakva promena ustaljenog ritma. Određeni nivo anksioznosti (neprijatni doživljaji) ponekad je čak koristan, jer je upravo on zaslužan za to što ćemo se sabrati i pozitivno delovati (učiniti bilo šta kako bismo otklonili nelagodnost). Međutim, kada su napadi panike česti ili se javljaju toliko snažno da se s tim ne možete izboriti, to je već bolest. Poslušajte savete koje nam je dao ruski psihoterapeut Arkadij Petrov i pokušajte da savladate sporadične napade nelagode, koje danas doživljava gotovo svaki čovek.

Šta je potrebno znati o napadima panike

1. Panika je iznenadno kratkoročno stanje intenzivnog straha ili nelagodnosti. Može biti izazvana realnom ili imaginarnom opasnošću.

2. Napadi panike obično traju od dva minuta do pola sata, ali čoveku kojem se to dešava i minuti se čine kao večnost.

3. Panici su više izloženi osetljivi, uznemireni, ali i zatvoreni i povučeni ljudi.

4. Osnovnim uzrocima napada panike smatraju se veliki stres, bolest,premorenost, strah od novog napada panike itd.

Simptomi napada panike

– malaksalost, slabost, nesvestica;
– lupanje srca;
– otežalo disanje, gubitak daha, stezanje u grudima;
– naleti toplote na hladnoće;
– neprijatan osećaj u želucu (krčanje, težina), poremećaj u radu creva;
– vrtoglavica;
– drhtanje ruku i nogu, teturanje;
– strah od smrti ili strah od toga da ćete poludeti

Kako se nositi s napadom panike

Odgovorite sebi otvoreno na pitanje od čega pokušavate da se zaštitite na ovaj način? Dešava se da neko tako pokušava da privuče pažnju, drugi da izazovu saosećanje, da bi dobili, recimo, slobodan dan ili da bi povratili poštovanje, poverenje, na čak i voljenu osobu. Neki ljudi anksioznošću žele da izazovu sažaljenje (i tuđe i svoje), tako lakše opravdavaju svoje postupke, ali i zapadaju u još veći problem. Iskren odgovor samom sebi može biti prvi korak na putu ka ozdravljenju.

– Uštinite se ili stavite na zglob ruke gumicu, a u momentu približavanja panike zategnite je i pustite da vas pecne no ruci – takva bolna manifestacija odvući će vas od negativnih misli i emocija.

– Napregnite se, a zatim se opustite. Sedite ili ustanite (šta vam je udobnije), jako napregnite sve mišiće (bukvalno na nekoliko sekundi), a zatim ih opustite. To će vas, na prvom mestu, preusmeriti na nešto drugo, a potom i otkloniti grčenje i zatezanje mišića.

Uplašite svoju paniku. Uprkos strahu, ne terajte misli koje vas plaše, već radite upravo suprotno, recite sebi: “Hajde da dozvolim da o tome dobro razmislim”. Videćete,
uznemirujuće misli same će pobeći od vas.

– Izjadajte se.
Nemojte da držite u sebi svoje brige, podelite ih sa porodicom ili prijateljima, zatražite savet.

– Obratite se za pomoć. Ukoliko pokušavate da se izborite sa svojim strahovima i brigama, ali vas napadi panike ne ostavljaju na miru, potrebno je posavetovati se sa stručnim licem.

Hitna pomoć u momentu napada

– Počnite s promenom disanja ukoliko želite da se umirite. Kada smo zabrinuti, naše disanje postaje plitko i isprekidano, zato pokušajte da dišete polako i nešto dublje nego obično. Obratite pažnju na svoje pravilno (sporo i duboko) disanje nekoliko minuta – i osetićete da počinjete da se smirujete.

– Ohrabrite se, neumorno ponavljajte da će napad brzo proći. Obično je za to potrebno 5-10 minuta.

– Prebacite se iz svojih unutrašnjih osećanja na ono što vas okružuje. Recimo, obratite pažnju na to kako miriše lišće, kakve je boje haljina devojke koja je prošla pored vas, poslušajte o čemu razgovaraju ljudi oko vas.

– Opustite ramena. Napetost mišića ramenog pojasa i nespokojno raspoloženje idu ruku pod ruku.

– Odbacite okrepljujuće napitke (kafa, alkohol). U stanju uznemirenosti oni vam nisu od pomoći.

– Osmehnite se! Čim to uradite, ili bar prestanete da se mrštite (podižete obrve i slično), u duši će vam biti lakše.

Gradske fobije

Najvažniju ulogu u slučaju fobija igra povećana svest žitelja velikih gradova, odnosno njihova informisanost. Ljudi se možda ne sreću s opasnostima, ali oni stalno o tome čitaju u novinama ili gledaju na vestima, projektujući opasnosti na sebe. Podsvest obično beleži jake emocije, a ne razumne argumente.

Strahove nameću i reklame na primer, ljudima se svakodnevno sugeriše da ih svuda okružuju bakterije (reklame za kućnu hemiju), progoni ih miris znoja (reklame za dezodoranse) i užasavaju se od prerane pojave prvih bora (reklame za kozmetička sredstva i kreme). Takve sugestije pomažu razvoju čitavog spektra fobija – strah od bakterija, strah od prirodnog mirisa sopstvenog tela, strah od pojave bora, odnosno starenja i dr.

Takođe, rad u velikom gradu zahteva i veći profesionalizam, brze reakcije, nameće veću odgovornost. Zato je u gradovima čest slučaj pojave i drugih fobija kojih nema toliko u manjim gredinama: strah da se nećete izboriti sa svojim poslom, nećete razumeti stručne termine ili strah od kompjutera.

Prirodni lekovi kao pomoć

– U ublažavanju napada panike dobro se pokazao matičnjak: 10 g suvog lišća kuvajte sa pola litre vode i ostavite da odstoji dva sata. Procedite i dobro pritisnite biljku da izađe esencija. Pijte tri puta dnevno po 2/3 šolje, po želji dodajte kašičicu meda.

– Nana je odličan borac protiv nelagode. Za pripremu ovog narodnog leka uzmite dve kašike nane, prelijte je šoljom ključale vode i pustite da odstoji dva i po sata. Procedite i pijte po jednu šolju tri puta dnevno.

– Postoje slučajevi kad napade panike prati poremećaj sna i tad se preporučuje upotreba čaja od lipe. Jednu kašiku cvetova prelijte sa 1/2 litra ključale vode. Pijte no trećinu šolje tri puta dnevno s dodatkom meda.

– Panika i anksioznost uspešno se neutrališu mednom mešavinom. Uzmite šolju semenki mirođije i 2 kašike iseckanog korena valerijane. Dobro to pomešajte, stavite u litarski termos i prelijte ključalom vodom. Ostavite nekoliko dana da odstoji, na procedite i smesi dodajte 2 šolje meda. Promešajte i konzumirajte po kašičicu pola sata pre jela.

– Infuzija od nevena i kupine odlično je sredstvo koje oslobađa od napada panike. Potrebni su vam cvetovi nevena i listovi kupine u odnosu 1:1. Jednu kašiku mešavine prelijte sa 600 ml ključale vode. Ostavite jedan sat da odstoji pa procedite. Pijte 4 puta dnevno nakon obroka, po 150 ml.

– Psihičku smirenost donosi čaj od majčine dušice, koja je odavno u narodu poznata kao pomoć protiv depresije, panike i napetosti. Uzmite 2 kašičice suve biljke i prelijte sa 300 ml ključale vode. Neka odstoji 10 minuta na pijte 4 puta dnevno nakon obroka (po 1 šolju).

– Rusi, kad imaju problema s napadima panike, piju čaj od biljke kineski limunovac (lat: Schisandra chinensis). Deset grama suvog lišća ove biljke prelijte šoljom ključale vode. Kuvajte 15 minuta, iscedite i po potrebi dodajte još malo vode (da biste napunili šolju).Uzimajte po supenu kašiku dva puta do ručka.

Depresija kod muškaraca

Muškarci svih uzrasta mogu biti pogođeni depresijom, ali rizik se povećava kod starijih muškarca. Procenjuje se da oko 40% muškaraca između 40 i 60 godine, trpe određeni stepen depresije. Depresivni muškarci ponekad imaju problema da priznaju da su depresivni, jer su naučeni da „budu jaki” a depresija može biti odraz slabosti. Međutim, depresija kod muškaraca nije slabost, to je realna bolest, i treba da se leci.
Ranije se smatralo da su žene depresivnije od muškaraca medjutim najnovija istraživanja govore da su se oba pola izjednačila i u broju obilelih od depresije. Na to sigurno utiče izjednačavanje uloge muškarca i žene u društvu tako da je i distribucija depresije među polovima, posebno u starosnoj grupi 18-34 godina, sada ravnomernije rasporedjena. Ženska situacija se promenila. Odgovornost za dom, odgovornost za vaspitanje dece i prilika za zaposlenje je postalo još distribuirano ravnomernija među polovima, pa tako i potencijalni stres faktori koji mogu dovesti do depresije postali su ravnomerno raspoređeni.
Ipak postoje neke razlike medju polovima i u odnosu prema depresiji i u načinu kako doživljavaju simptome depresije.

Na primer, muškarci pokazuju spremnost da priznaju samo telesne smetnje:
• Umor
• Razdražljivost
• Gubitak interesovanja za posao ili hobi
• Poremećaj spavanja, ali ne i osećanja:
• tuge
• beznadja
• krivice
Mnogi muškarci nisu svesni da „fizički” simptomi – uključujući glavobolju, hronični bol i digestivne poremećaje kao što su opstipacija i diareja – mogu biti povezani sa depresijom.
Muškarci će češće nego žene da prijave upotrebu alkohola i droga.Sva dosadašnja istraživanja pokazivala su da su žene više depresivne nego muškarci. Zato je doktorska disertacija lekara Eistein Stordal, na psihijatrijskoj klinici u bolnici u Namsos, probudila međunarodnu pažnju. Rezultat istraživanja jasno ukazuje da su muškarci i žene podjednako depresivni.
Stordalovo istraživanje je zasnovano na anketi retko velikog brojnog uzorka, u većim zdravstvenim centrima u Sever-nom-Trondelagu u Norveškoj. Istraživanje obuhvata širok pregled opšteg zdravstvenog stanja stanovništva i uključuje odgovore od 60.000 ljudi.
Ja sam pronašala da oko 10 odsto stanovništva ima simptome depresije i da su oni definišu kao depresivni, kao i da ima malo razlike između muškaraca i žena kada je u pitanju učestalost depresije”, kaže Stordal.
Istraživači su takođe otkrili da muškarci i žene imaju različite simptome depresije. Muškarci ne prepoznaju simptome depresije kao žene. Oni imaju više somatskih simptoma i druge pritužbe nego žene, kao što su agresivnost. Oni ne traže zdravstvenu pomoć onoliko često koliko žene. Doktor Eistein Stordal veruje da muškarci teže kontaktiraju lekara i to čine tek kada se depresija potpuno razvila.
„Zanimljivo je, kada muškarci i sami procene da su depresivni, nisu svesni da se radi o ozbiljnom oboljenju. Žene priznaju depresiju, dok muškarci smatraju da su se radi o fizičkoj bolesti jer imaju samo fizičke tegobe kao što su glavobolja, malaksalost, bolovi u vratu i leđima”, rekao je Stordal.Ukupan broj ljudi je depresivniji u 2001 nego u 1990. Oko 1,5 odsto muškaraca, depresivniji je svake godine u odnosu na predhodnu. Istraživanja pokazuju da je u isto vreme manje žena depresivno. Za oba pola je jasno da se depresija najčešće javlja starosnoj grupi 18-34 godina.
Učestalost depresije kod muškaraca povećan je od 1990, a značajan porast je među mladim ljudima od 18 do 34 godina. U 1990, kod 1,4% muškaraca iz ove starosne grupe je dijagnostikovana depresija, dok u 2001 je bilo 10,3% muškaraca koji su bili depresivni. Istraživanja pokazuju da su u isto vreme žene manje depresivne i to posebno u uzrastu od 18-34 godina.
U istom periodu, bilo je malih promena učestalosti depresije u populaciji u celini. Istraživanje je sprovedeno od strane lekara Jana F. Niga°rda i Toma Sorensena, Univerzitetske bolnice u Akershus, Univerziteta u Oslu i Štefena Dalgarda na NIPH.
Prethodna istraživanja su pokazala da dečaci koji odrastaju bez oba roditelja, najčešće bez oca, veća je verovatnoća da budu depresivni nego devojčice. Kod mladi odraslih muškaraca koji su odrasli u atmosferi gde nije bilo dovoljno muškog uzora u životu, to može biti faktor rizika za depresiju u kasnijim godinama života.
Muškarci tradicionalno sebe vide kao lidera u svojim porodičnim životima. Muškaraca koji su se razveli često razmatraju ideju da se ubiju, verovatno zato što je depresija češća i ozbiljnija kod muškaraca u procesu razvoda braka. Ovo može biti zbog toga što osim gubitka njihove veze, oni često gube i kontakt sa svojom decom.
Depresivni ljudi se telesno ne osećaju dobro i imaju niži libido nego kada nisu depresivni. Nasuprot tome nekada neki muškarci koji su depresivni govore o povećanom seksualnom nagonu.Svi se ponekad osećaju tužno, razočarano ili žalosno posle gubitka voljene osobe. Depresija je, ipak, drugačija. Depresija nije samo slučaj tužnog Bspoloženja, to je ozbiljna bolest. Slično kao dijabetes, astma ili bolesti srca, depresija je bolest koja zahteva lečenje. U suprotnom, depresija može trajati mesecima ili u nekim slučajevima, godinama.Ako se ne leci, depresija može da pogorša simptome drugih bolesti, dovede do invaliditeta ili poveća rizik od samoubistva.U poređenju sa ženama, muškarci su depresivni češće i najčešći ispoljava kao stid i strah od prizna “slabost”, nestrpljivost, razdražljivost i nemir, bes i neprijateljstvo prema porodici, prijateljima i drugima, zloupotreba alkohola i droga i nedostatak sna.

Znaci i simptomi depresije kod muškarca
Postoji nekoliko znakova i simptoma koji mogu da pomognu lekaru da odredi da li muškaeac ima depresiju. Ako imaju bar 5 od navedenih simptoma, skoro svaki dan, duže od 2 nedelje, postavlja se dijagnoza depresije:
• osećanje tuge, depresivno raspoloženje, i / ili razdražljivost
• gubitak interesa ili zadovoljstva u aktivnostima kao što su hobiji ili provodjenje vreme sa porodicom i prijateljima
• promene u apetitu ili težini
• promene u obrascu spavanja-hvpersomnia ili nesanica
• osećanje krivice, beznađa, ili propasti
• nemogućnost koncentrisanja, sećanja ili donošenja odluke
• konstantni umor i gubitak energije
• nemir ili smanjena aktivnost
• česte misli o samoubistvu ili smrti.

Neki faktori rizika za depresiju kod muškaraca
• porodična istorija poremećaja raspoloženja
• zloupotreba droga i / ili alkohola
• lična istorija poremećaja raspoloženja *
• hronični zdravstveni problemi kao što su karcinom, bolesti srca ili HIV-a
• razdvajanje ili razvod
• smanjenje seksualne potencije
• profesionalni stres
Kad muškarac ulazi u srednje godine, postoji više stresnih faktora koji potencijalno mogu da dovedu do pojave većeg rizika za razvoj depresije.
Odgovarajućim lečenjem, više od 80% mukškaraca sa depresijom mogu poboljšati svoje psihičko stanje. Postoje dva glavna načina lečenja depresije, lekovi i psihoterapija. Za neke
muškarce, jedan od ova dva tretmana može biti dovoljan. Za druge, najefikasnija terapija je kombinacija oba tretmana. Psihoterapija ima za cilj da pomogne osobi da razvije nove veš-tine koje im pomažu nose sa problemima i da identifikuju i razumeju depresiju i kako da je izbegne u budućnosti. Psihoterapija se može održavati u individualnim i grupnim sesijama, a nekada i kao porodična psihoterapija. Antidepresivi delujuju tako što pomažu da se ispravi disbalans pojedinih moždanih transmitera.

Depresija kod muškarca i samoubistvo
Iako su žene češće pokušavaju samoubistvo od muškaraca, muškarci češće uspevaju da izvrše samoubistvo. Stariji muškarci imaju najveću sklonost ka samoubistvu jer:
• oni koriste metode koje imaju veću verovatnoću da budu smrtonosne, kao što su vatreno oružlje
• njihove samoubilačke misli su brže
• oni pokazuju manje znake upozorenja, kao što je razgovor o samoubistvu.

Kada postoje suicidne misli najbolje je što pre:
• kontaktirati člana porodice ili prijatelja
• kontakti lekara, psihijatra ili nekog drugog zdravstvenog radnika
• kontaktirati sveštenika ili nekog u verskoj zajednici
• otići u lokalnu bolnicu i javite se hitnoj službi
• pozvati neki centar za krizna stanja