Category Archives: Psihologija

hrana za mozak

12 najboljih namirnica za zdravlje mozga

Većini ludi je dobro poznat osećaj koji imaju kada se pravilno hrane. Osećaju se bolje i imaju više energije. Ali, manje ljudi zna da hrana koju jedu ima direktan uticaj na njihov mozak i da štaviše, direktno utiče na pamćenje, učenje i memorisanje stvari.

Brojne studije su otkrile vezu između određenih nutrijenara i poboljšanja kogitivnih sposobnsti. Ne samo da vam ove namirnice pomažu da dajete najbolje od sebe, nego i štite moždane ćelije i sinapse od degradacije koja se često javlja kao posledica starenja. Naučnici veruju da ove namirnice čak mogu i usporiti ili odložiti pojavu simptoma koji se javljau sa demencijom i Alchamerovom bolešću.

ishrana za mozak

Pred vama se nalazi spisak od 12 najboljih namirnica za poboljšanje pamćenja i funkcionisanje mozga. Svaku od namirnica možete naći u većini prodavnica i lako se uklapaju u svačiju ishranu.

  1. Losos

Omega-3 masne kiseline koje se nalaze u ovoj ribi iz velikih dubina, neophode su za pravilno funkcionisanje mozga. Upravo su omega-3 masne kiseline ono glavno jedinjenje koje izdvaja lososa od ostalih riba i čini ga ne samo jednom od njbolih namirnica za mozak, nego i za opšte zdravlje. Naučnici ističu anitiupalna svojstva koja ima losos i kažu da je to još jedan razlog zbog kog bi trebalo da jedete ovu ribu. Jedenje lososa dva do tri puta nedejno može poboljšati reflekse, svest i pamćenje.

  1. Lisnato zeleno povrće

Kelj, spanać, rimska salata i blitva su najbolje povrće za zdravlje mozga. Ove namirnice su pune moćnih antioksidanata koji štite naš mozak od propadanja. Jedna studija pokazala je da starije odrasle osobe, koje svakog dana jedu porciju-dve lisnatog zelenog povrća, imaju slabije simptome demencije.

  1. Borovnice

Naučnici smatraju da supstance poput glične kiseline, koja se nalazi u ovom voću štite mozak od oksidativnog stresa. Borovnice takođe mogu usporiti uticaj demencje i Alchajmerove bolesti. Istraživanja pokazuju da redovno konzumiranje borovnica može poboljšati motorne veštine i sposobnost učenja, zahvalujući velikim dozama C vitamina, K vitamina i vlaknima.

  1. Orasi

Pošto su puni vitamina E, naučnici smatraju da orah može pomoći ljudima da zadrže mentalnu oštrinu uprkos godinama. Vitamin E postiže ovaj efekat tako što zarobljava slobodne radikale koji bi u supotnom, naneli štetu dragocenim ćelijama mozga.

  1. Jaja

Osobe koje bi želele da zadrže dobro pamćenje u godinama koje dolaze, treba da pojedu jedno jaje svakog dana. To znači da pojedu ceo jaje, zajedno sa žumancetom, jer ono sadrži holin, supstancu koja je dobra za zdravlje neurotransmitera.

  1. Avokado

Ovo voće je puno mononezasićenih masti, koje postiču cirkulaciju u celom telu. To je dobro za sve organe, uključujući mozak, te je avokado jedna od najboljih namirnica za osobe svih uzrasta. A što je najbolje od svega, koristi avokada se ne zaustavljau tu. Avokado spušta pritisak, što je jako važno za funkcionisanje mozga, zbog visokog sadržaja kalijuma.

  1. Integralne žitarice

Hrana koja sadrži integralne žitarice daje gorivo mozgu za blje funkcionisanje. Imajte na umu da, iako je naš mozak mali organ u poređenju sa ostatkom tela, troši zaista mnogo energije. Integralne žitarice poput kinoe, integralnog hleba, i tamnog pirinča, poboljšavaju protok krvi i obezbeđuju mozgu vlakna, antioksidante i vitamin E koji su mu potrebni za optimalno funkcionisanje.

  1. Narandže

Ovo neverovatno zdravo voće može biti ključno za zadržavanje mentalne oštrine, kako godine prolaze. Jedna narandža srednje veličine ispunjava dnevne potrebe organizma za vitaminom C. Ovo je ključno pošto vitamin C štiti mozak od propadanja koje dolazi sa godinama. Pored toga, vitamin C je antioksidant, što znači da zarobljava slobodne radikale koji bi oštetili moždane ćelje.

  1. Crna čokolada

Svako ko voli slatko će biti zadovoljan činjenicom da se ova namirica nalazi na spisku. Antioksidanti, flavonoidi i kofein su prirodni sastojci crne čokolade, pa je jasno zbog čega je umereno konzumiranje ove namirnice dobro za mozak. Flavonoidi pomažu mozgu da bolje zapamti stvari, a druga jedinjenja koja se nalaze u crnoj čokoladi štite od kognitivnog propadanja.

  1. Semenke bundeve

Semenke bundeve se nalaze na ovom spisku zbog toga što sadrže razne supstance ao što su cink, magnezijum, bakar i gvožđe, a svi ovi minerali su neophodi za zdravlje mozga. Cink i bakar su važni za nervne impulse dok je magnezijum ključan za učenje i pamćenje. Manjak gvožđa doprinosi starenju mozga, pa će svaki miligram koji možete dobiti iz semenki bundeve, doprineti stanju budnosti.

  1. Puter od badema

Ovo je jedna od najboljih namirnica za zdravlje mozga pošto sadrži velike količine vitamina E. Pojedite kašikicu-dve putra od badema, bilo uz pače integralnog hleba, ovsenu kašu, namažite ga na celer ili krišku jabuke i poboljšajte kognitivne sposobnosti.

  1. Čeri paradajz

Poput drugog crvenog povrća i voća, čeri paradajz je pun karotenoida, nutrijenta koji poboljšava pamćenje i razmišljanje. Jedan karotenoid posebno, likopen, se nalazi u velikim koncentracijama u kožu čeri paradajza, pa pojedite par komada svakog dana ako želite da očuvate kognitivne sposobnosti.

granicni poremecaj

Granični poremećaj ličnosti

Simptomi graničnog poremećaja ličnosti uključuju nestabilne odnose sa drugima, patološki strah od napuštanja, probleme sa identitetom, impulsivnost, emotivnu nestabilnost, hroničan osećaj praznine i još mnogo toga.

Glavne karakteristike graničnog poremećaja ličnosti (borderlajn poremećaj) su izražena nestabilnost u međuljudskim odnosima, nestabilna slika o sebi i nestabilne emocije. Osobe sa ovim poremećajem su obično veoma impulsivne i često ispoljavaju rizično ponašanje (npr. promiskuitet), samopovređuju se i/ili pokušavaju samoubistvo.

Graničan poremećaj ličnosti se obično javlja u ranom odraslom dobu. Nestabilni odnosi sa drugima obično traju godinama i najčešće su tesno povezani sa slikom o sebi i ranim socijalnim interakcijama. Ovo ponašanje je prisutno u većini situacija (dakle, ne samo kod kuće ili na poslu) i obično je propraćeno velikom nestabilnošću emocija.

granicni poremecaj

Photo credit: Perlinator

Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti su obično osetljivije na delovanja i uticaje iz okoline od drugih osoba. Percepcija razdvajanja i odbijanja ili gubitak strukture može dovesti do značajnih promena u slici o sebi, osećanjima, razmišljanjima i ponašanju.

Javlja se jak strah od napuštanja i neadekvatan bes, čak i kada je razdvajanje samo privremeno ili kada je promena neizbežna. Na primer, osobe sa ovim poremećajem će lako pasti u očajanje ako odu kod lekara, a ne stignu na red do kraja smene, ili ćese uspaničiti i pobesneti kada neko njima bitan kasni samo nekoliko minuta ili mora da otkaže sastanak. Takve osobe smatraju da ta vrsta “napuštanja” indirektno govori da su oni “loše osobe”. Strah od napuštanja se odnosi i na nepodnošenje samoće i neprestanu potrebu da se bude sa drugim ljudima. Lične veze i emocije ovakvih osoba drugi ljudi često vide kao plitke i površne.

Poremećaj ličnosti je trajni obrazac unutrašnjeg iskustva i ponašanja koji predstavja devijaciju u odnosu na norme koje važe u kulturi određene osobe. Da bi se postavila dijagnoza poremećaja ličnosti, obrazac ponašanja se mora ispoljiti u dva ili više od sledećih domena: kognicija (razmišljanje); afekat (osećanja); intrapersonalni odnosi i kontrola impulsa.

Kod poremećaja ličnosti, obrasci ponašanja su nefleksibilni i pervazivni, odnosno sveprožimajući kada je reč o ličnim i društvenim situacijama. To obično dovodi do značajnog stresa i problema u društvenim, poslovnim i drugim domenima funkcionisanja. Obrazac je stabilan i dugotrajan, i njegovi koreni se mogu naći u adolescenciji ili ranom zrelom dobu.

Glavni znaci i simptomi graničnog poremećaja ličnosti

Iritabilnost i disproporcionalan bes.Kao što je već objašnjeno, iritabilnost i emotivna nestabilnost su glavni simptom graničnog poremećaja ličnosti. Naravno, neće svakome ko je ćudljiv i ima “kratak fitilj” biti postavljena dijagnoza ovog poremećaja. Mnogi ljudi koji pate od drugih poremećaja imaju ovaj simptom. Međutim, osobe koje imaju granični poremećaj ličnosti uglavnom imaju velik problem da kontrolišu svoje emocije, prvenstveno bes. Ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti ispoljavaju emocionalne odgovore koji su nesrazmerni onome što je izazvalo takav odgovor. Njima je obično teško da kontrolišu emocije kada je to veoma važno. Obično im je potrebno dosta vremena “da se saberu”. Takva impulsivnost može dovesti čak do otkaza, prekida ljubavnih ili drugih važnih veza. Ovakve osobe često ne mogu da kontrolišu svoje emocije u javnosti i preterano reaguju npr. u prodavnicama, na ulici i tako dalje. Lako se može desiti da neko pozove policiju zbog neprikladnog ponašanja, te su i problemi sa zakonom česti.

Rizično ponašanje i samopovređivanje.Rizično ponašanje uključuje promiskuitetan seks, upotrebu droga i traženje droge na mestima koja su opasna, prostituciju, preterivanje sa drogama ili alkoholom, nasilničku vožnju, kockanje i tako dalje. Samopovređivanje podrazumeva sečenje, pravljenje opekotina, lupanje glavom o zid ili pod i tako dalje. Takvo ponašanje se često javlja kada osoba smatra da će je neko napustiti, da je zlostavljana ili da joj neko čini nešto nažao. Koliko god neko bio ljubazan prema takvoj osobi, čim pacijent percipira da je ugrožen, dotična osoba postaje neprijatelj. Često se dešava da obožavaju nekoga da bi ga sledećeg momenta mrzeli. Samopovređivanje je autodestruktivno ponašanje, a tu spadaju i odbijanje tuđe pomoći i stručne pomoći.

Hronične suicidalne misli i/ili pokušaji samoubistva.Hronične suicidalne misli uključuju razmišljanje o smrti, umiranju i samoubistvu i podrazumevaju da se takve misli javljaju gotovo svakodnevno. Drugim ljudima bi to izgledalo kao opsesija. Stručnjaci preporučuju roditeljima da obrate više pažnje na svoju decu kada počnu da se zanimaju za muziku ili bilo koju drugu vrstu umetnosti koja idealizuje i promoviše smrt, umiranje i suicid. Osobe koje razmišljaju o samoubistvu često gledaju filmove i slušaju muziku koja na neki način “slavi” samoubistvo.

Nestabilni lični odnosi.Nestabilnost u ličnim odnosima podrazumeva izazove i probleme u gotovo svim ličnim vezama. Osobe koje imaju granični poremećaj ličnosti imaju velik problem da steknu poverenje u kolege, šefove, komšije, prijatelje, pa čak i u članove porodice bez ikakvog razloga. Njihovi razlozi  drugim ljudima obično deluju iracionalno. To su strah da će ih ta osoba povrediti, napustiti, ili čak biti zavidna ili ljubomorna. Pošto osobe sa graničnim poremećajem ličnosti imaju jake emocije koje ih preplavljuju, obično im je teško da kontrolišu svoju ljubomoru ili zavist.

Sindrom uljeza (ili sindrom varalice). Mnoge osobe sa graničnim poremećajem ličnosti objašnjavaju da se osećaju “kao da glume na pozornici”. Obično se ne osećaju onako kako misle da treba da se osećaju i često se bore da pronađu svoje mesto u svetu. Neki psiholozi i psihijatri sumnjaju u važnost ovog termina, jer je medijski previše eksponiran i smatra se da mnogi ljudi, bez ikakvih psihičkih problema, takođe imaju ovaj simptom. Međutim, osobama koje imaju granični poremećaj ličnosti realnost obično deluje dosta daleko.

Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti obično imaju lošu sliku o sebi, manjak samopouzdanja, potrebu za potvrđivanjem (izraženija je kod muškaraca) i na njih dosta utiču osobe koje većina smatra atraktivnim i lepim. Mnoge osobe sa ovim poremećajem imaju problem da postave granice, često flertuju i ne biraju sa kim, lako postaju promiskuitetni i gube se u sopstvenoj zbunjenosti.

Loše i nezrelo vezivanje za druge ljude. Kod mlađih osoba sa graničnim poremećajem ličnosti se često dešava da su njihove komunikacione veštine u direktnoj vezi sa njihovim pravim potrebama. Osobe koje duboko u sebi žele da se osete poželjnim, voljenim i privlačnim često razvijaju ono za šta smatraju da je ljubav ili “povezanost” sa nasilnim osobama koje ih često degradiraju i ponižavaju. Ovakve osobe obično ostaju u vezama u kojima se javljaju nasilje, kontrola, dominacija, pa čak i seksualno zlostavljanje.

Simptomi graničnog poremećaja ličnosti

Osobe sa ovim poremećajem se obično ponašaju impulsivno i pokazuju sledeće znake i simptome:

  • Ekstremni napori da se izbegne napuštanje, bez obzira da li je ono stvarno ili umišljeno.
  • Nestabilni i intenzivni lični odnosi, za koje je karakteristično da se druge osobe često naizmenično idealizuju i demonizuju.
  • Problemi sa identitetom, pogotovo nestabilna slika o sebi.
  • Impulsivnost u bar dva domena koja može biti štetna po tu osobu (neumereno trošenje novca, seks, zloupotreba droga i alkohola, nemarna i nasilnička vožnja, prejedanje).
  • Rekurentno suidicalno ili parasuicidalno ponašanje, pretnje samoubistvom i samopovređivanje.
  • Emocionalna nestabilnost i ekstremna raspoloženja (intenzivne epizode disforije, iritabilnost, anksioznost).
  • Hroničan osećaj praznine.
  • Neprikladan, intenzivan bes i poteškoće da se on kontroliše (česti izlivi besa, hroničan bes, često ulaženje u verbalne i fizičke sukobe).
  • Prolazne paranoične misli ili teži disocijativni simptomi.

Pošto granični poremećaj ličnosti podrazumeva dugoročne i trajne obrasce ponašanja, obično se dijagnostikuje tek u zrelom dobu. Retko kada se ovaj poremećaj dijagnostikuje tokom detinjstva ili adolescencije, jer se deca i mladi stalno razvijaju i zato se mogu javljati i promene u karakternim osobinama kako osoba sazreva. Međutim, kada se ova dijagnoza postavlja kod deteta ili tinejdžera, simptomi moraju biti prisutni makar godinu dana.

Granični poremećaj ličnosti je češći kod žena (čak 75% dijagnostikovanih slučajeva čine žene). Procenjuje se da ovaj poremećaj pogađa između 1,6 i 5,9 procenata svetske populacije.

Kao kod mnogih drugih poremećaja ličnosti, simptomi graničnog poremećaja se ublažavaju s vremenom. Retko ko sa ovim poremećajem ispoljava intenzivne simptome u četrdesetim ili pedesetim godinama.

Malo detaljnije o simptomima graničnog poremećaja ličnosti

granicni poremecaj licnosti

Ekstremni napori da se izbegne stvarno ili umišljeno napuštanje

Percepcija razdvajanja i odbijanja ili gubitak strukture može dovesti do značajnih promena u slici o sebi, osećanjima, razmišljanjima i ponašanju. Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti su veoma osetljive na sve što se dešava oko njih. Kod njih se javljaju jak strah od napuštanja i neadekvatan bes, čak i kada je razdvajanje samo privremeno ili kada je promena neizbežna. Na primer, one će biti veoma besne ako neko kasni na zakazani sastanak ili mora da otkaže ručak. Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti to doživljavaju kao napuštanje i kao poruku da su oni loši. Strah od napuštanja se odnosi i na nepodnošenje samoće i neprestanu potrebu da se bude sa drugim ljudima. Napori da se takvo napuštanje izbegne mogu uključivati i impulsivne radnje, npr. samopovređivanje ili suicidalno ponašanje.

Nestabilni i intenzivni odnosi

Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti često idealizuju osobe koje brinu o njima ili svoje ljubavne partnere tokom prvih nekoliko sastanaka, zahtevaju da provode mnogo vremena zajedno i da već na početku veze počnu da dele najintimnije stvari i detalje iz svog života. Međutim, ovakve osobe od idealizacije brzo prelaze na potcenjivanje drugih ljudi i demonizaciju. Oni obično osećaju da drugoj osobi nije dovoljno stalo, da nije tu kada je to potrebno i da se ne daje onoliko koliko oni smatraju da treba. Ove osobe lako saosećaju sa drugima i mogu im pružiti utehu, ali samo kada očekuju da će ta osoba “biti tu” za njih onda kada je njima to potrebno. Osobe sa graničnim poremećajem su sklone iznenadnim i dramatičnim promenama mišljenja o drugima, koje mogu jednog momenta posmatrati kao dobročinitelje, a sledećeg kao okrutne. Takve promene razmišljanja su često odraz razbijenih iluzija o roditelju ili staratelju čije su osobine bile idealizovane ili koji ih je napustio ili na drugi način povredio.

Problemi sa identitetom

Kod osoba sa graničnim poremećajem su prisutne nagle i dramatične promene slike o sebi, a to se često manifestuje i kroz promenu ciljeva, vrednosti i profesionalnih aspiracija. Često naglo menjaju razmišljanja i planove o karijeri, ličnim vrednostima, seksualnom identitetu i prijateljima. Ove osobe često naglo menjaju ulogu, npr. od osobe kojoj je potrebna pomoć do pravednog osvetnika zbog nečeg lošeg iz davne prošlosti. Mada je njihova slika o sebi često bazirana na uverenju da su loši ili zli, osobe sa ovim poremećajem ponekad imaju utisak da uopšte ne postoje. Do toga često dolazi u situacijama kada ove osobe osete da nemaju dovoljno podrške, razumevanja i da nemaju nikakvu značajnu vezu. Takvi ljudi se ne snalaze na nestrukturisanom radnom mestu ili u nepredvidivim situacijama.

Kako se postavlja dijagnoza graničnog poremećaja?

Poremećaje ličnosti, gde spada i granični poremećaj, može dijagnostikovati samo iskusan psiholog ili psihijatar. Lekari opšte prakse nisu dovoljno kvalifikovani da postave ovakvu vrstu dijagnoze. Ako se i obratite lekaru opšte prakse zbog ovakvih problema, on će vas poslati kod specijaliste. Nema laboratorijskih niti genetskih testova uz pomoć kojih se postavlja dijagnoza ovog poremećaja.

Mnoge osobe sa ovim poremećajem nikada ne potraže pomoć stručnjaka. Osobe sa poremećajima ličnosti generalno retko traže tretman. To čine tek ako poremećaj počne da im dosta utiče na život. To se obično dešava tek ako osoba ne može da se izbori sa stresom i nekim životnim događajima.

Dijagnozu postavlja stručno lice nakon temeljnog ispitivanja znakova, simpoma i lične istorije pacijenta. Kada psihijatar utvrdi da neko ispunjava sve potrebne kriterijume za postavljanje ove dijagnoze, tada se odlučuje o dijagnozi.

Lečenje graničnog poremećaja ličnosti

Lečenje graničnog poremećaja ličnosti obično podrazumeva dugoročnu psihoterapiju kod terapeuta koji je specijalizovan za ovakvu vrstu poremećaja. Za ublažavanje nekih simptoma se mogu prepisati i lekovi (antidepresivi, antipsihotici, stabilizatori).

Izvor: Blogs.psychcentral.com

Opsesivne misli – uzrok i kako ih se osloboditi

Stalne opsesivne negativne misli su jedan od najčešćih simptoma anksioznog poremećaja. Anksioznost gotovo onemogućuje skretanje misli sa stvari o kojima ne želimo da razmišljamo. Te misli su retko kad pozitivne i obično imaju veze sa strahovima ili emocijama, a u mnogim slučajevima takve misli izazivaju još jaču ankioznosti i opsesivni poremećaj.

Opsesivne misli su karakteristične i za opsesivno-kompulsivni poremećaj, ali neke vrste opsesivnih misli se javljaju i kod drugih anksioznih poremećaja i ne moraju nužno izazvati i opsesivno-kompulsivni poremećaj. Sada ćemo pogledati kakve sve misli tu spadaju i kako utiču na osobu koja ih ima.

Zašto dolazi do opsesivnih misli ?

(1shifra1!)

Sve vrste anksioznosti mogu izazvati opsesivne misli

Ideja opsesije znači da osoba ne može da se fokusira ni na šta osim specifične misli koliko god se trudila. Mnogi ljudi imaju ovakve probleme mada nemaju anksiozni poremećaj. Na primer, prva simpatija u školi vam je sigurno neko vreme bila opsesivna misao jer ste razmišljali samo o njemu/njoj.

Opsesivne misli kod opsesivno-kompulsivnog poremećaja

Da bi se postavila dijagnoza opsesivno-kompulsivnog poremećaja, neophodno je da su prisutne i opsesivne misli. Takve misli su obično nasilne, seksualne ili ispunjene strahom. Misao se može menjati u zavisnosti od situacije (više o tome u nastavku), ali kada se jave, nemoguće ih je izbaciti iz glave.

Neki primeri opsesivnih misli su:

  • strah od bolesti
  • opsesivne misli o ludilu
  • razmišljanje o povređivanju neke drage osobe ili potpunog stranca
  • fokusiranje na neki seksualni akt (sa poznatom ili nepoznatom osobom)
  • potreba za organizacijom i simetrijom
  • briga zbog sitnica (da li sam zaključao vrata?)

Neke od ovih misli su daleko negativnije od drugih. Neke od njih se odnose na neželjene fantazije o silovanju ili ubistvu, dok se druge svode na konstantnu brigu da nismo isključili ringlu ili peglu.Veoma su česte i opsesivne misli o ludilu Međutim, jedna stvar koja je zajednička svim tim mislima jeste značajan stres koji izazivaju i kada se jave nemoguće je skrenuti misli na nešto drugo dok se nešto ne uradi.

To izaziva kompulsivno ponašanje. Kompulsivno ponašanje se svodi na delovanje osobe koje ona preduzima kako bi uklonila opsesivne misli.

Kada se osoba plaši npr. patogenih mikroorganizama, javlja se neprestana potreba za pranjem ruku. Kada se osoba plaši da nije zaključala vrata, neprestano ustaje da ih proverava ili ih zaključava po nekoliko puta. Osobe koje se plaše nasilja ili seksa razvijaju navike koje im pomažu da se oslobode takvih misli.

Od krucijalnog je značaja da se zna da anksioznost izaziva takve misli. Način na koji anksioznost menja biohemiju u mozgu značajno otežava fokusiranje na pozitivne stvari i nije vaša krivica ako ne možete da zaboravite na takve misli.

Što više pokušavate da ih sprečite, to se češće javljaju

Mnogobrojna naučna ispitivanja su pokazala da previše truda oko toga da se na nešto ne misli zapravo dovodi do toga da može da se misli upravo samo na to. Razlog tome je to što ne prestano podsećamo svoj mozak na neku stvar. Neobičan način na koji mozak radi značajno otežava da se rešimo opsesivnih misli onda kada to želimo.

To je veoma ozbiljan problem za osobe koje moraju da se bore sa opsesivnim mislima i opsesivno-kompulsivnim poremećajem.

Ako opsesivne misli izazivaju strah ili stid, osoba će se truditi da ne razmišlja o tome, ali to će rezultirati preplaveljnošću tim mislima.

Opsesivne misli kod drugih anksioznih poremećaja

Opsesivne misli se mogu razviti i kod drugih anksioznih poremećaja. One uglavnom nisu toliko teške i opterećujuće kao kod opsesivno-kompulsivnog sindroma, tako da se kompulsivni momenat ne događa, ali postoje sličnosti i sa drugim anksioznim poremećajima. Psiholozi lako postavljaju dijagnozu poremećaja. Neki primeri ovakvih misli su:

  • Panični poremećaj: osobe sa paničnim poremećajem i paničnim napadima mogu razviti i hipohondriju ili fobije vezane za zdravlje. Takođe, ove osobe se ponekad toliko plaše paničnih napada da razmišljaju samo o tome.
  • Posttraumatski stresni poremećaj: osobe sa ovim poremećajem su ponekad opsednute traumom koju su doživele ili strahom od ponavljanja traume.
  • Fobije: osobe sa težim fobijama često ne mogu da prekinu da razmišljaju o stvari koje se plaše. Opsesivne misli i ponašanje se svode na npr. neprestano pregledanje odeće u strahu da se u njoj nalazi pauk i slično.
  • Socijalna fobija: osobe sa socijalnom fobijom se plaše da će izgledati smešno pred drugim ljudima. Ponekad razmišljaju o nečemu što im se desilo, ali mogu razmišljati i o najgorim stvarima koje im se mogu desiti u društvu.
  • Anksiozni poremećaj: ovakav poremećaj izaziva mnoštvo briga. Neke od njih su konstantno prisutne. Na primer, stalna briga o tome kako se dete snalazi i dali je u opasnosti je znak opsesivnih misli i anksioznog poremećaja.

Mada se opsesivne misli smatraju problemom osoba koje imaju opsesivno-kompulsivni poremećaj, one su ipak prisutne kod gotovo svake vrste anksioznog poremećaja.


Kako se osloboditi opsesivnih misli ?

Nećete se osloboditi opsesivnih misli ako se ne rešite anksioznosti.Da bi se uklonila anksioznost, neophodan je holistički pristup. Nemoguće je ove misli “zbrisati” tako što nećete misliti o određenoj temi. Morate naći načina da se izborite sa anksioznošću kako biste se uspešno nosili sa svakom njenom manifestacijom.

Kako se rešiti opsesivnih misli ?

Možete pokušati nešto od sledećeg:

Prekinite da krivite sebe

Prvo i najvažnije, morate naučiti da prihvatite svoje misli i da jasno kažete šta su one: simptom vaše anksioznosti. Morate prestati da krivite sebe i da se osećate kao da morate da odbacite takve misli.

Prihvatanje je jako bitno. Te misli nisu pod vašom kontrolom i od vas se ne očekuje da ih kontrolišete. Ako naučite kako da ih prihvatite kao prirodan simptom poremećaja koji imate mnogo ćete se lakše izboriti sa njima.

To je veoma teško, ali morate sami naći način. Ove misli su to što jestu i mogu vas navesti da radite čudne stvari – ali šta s tim? Koga briga da li vi zaključavate vrata po tri puta ili perete ruke mnogo češće nego prosečna osoba? Koga zanima da li vi povremeno mislite na neobične stvari vezane za seks ili strahove?

To svakako jeste nešto čega morate da se rešite, ali dok se javljaju one su pandan fizičkoj prehladi. Sigurno se ne ljutite na sebe zato što kijate, zar ne? Zato ne treba da se ljutite na sebe zato što imate takve misli niti da ih vidite kao ružan deo sbe.

Zapišite misli

Ponekad problem nije u opsesivnosti misli već u tome što je ona stalno tu. U nekim slučajevima, one postaju toliko iritantne da počinjete da brinete da će postati opsesivne.

Zapišite te misli u svom dnevniku. Um ima tendenciju da se manje fokusira na misli kada zna da su one “zadržane” na nekom mestu.

Naviknite se na anksioznost

Jedna od najtežih stvari kod života sa opsesivnim mislima je sama ideja da treba naprosto da živimo sa anksioznošću. Međutim, učenje da se živi sa anksioznošću je zapravo efikasan tretman.

To delimično dolazi od prihvatanja, kao što je već opisano. Međutim, jedan deo se svodi na to na se naviknete da ste neprestano zabrinuti.

Kompulsivno ponašanje privremeno olakšava opsesivne misli i tako izbegavamo da se suočimo sa anksioznošću. Ako pokušate da se izborite sa kompulsivnim ponašanjem i nastavite da još neko vreme budete pod tenzijom, shvatićete da opsesivne misli izazivaju manji strah jer ćete konačno shvatiti da se ništa loše neće desiti.

To se obično radi u prisustvu terapeuta. Kvalifikovan terapeut će vas naučiti kako da se rešite opsesivnih misli.

Izazivanje anksioznosti

I na kraju, još jedna stvar koju možete isprobati (uz odobrenje terapeuta) jeste ideja da sami sebi izazivate anksioznost – drugim rečima, da namerno mislite na stvari koje vam izazivaju toliki stres.

Nisu sve opsesivne misli simptom anksioznog poremećaja

Jedan od razloga zbog kojih mnogi ljudi ne znaju mnogo toga o opsesivno-kompulsivnom i drugim anksioznim poremećajima je to što mnogi ljudi tvrde da ih imaju, iako je istina drugačija. Sigurno ste čuli mnogo zvezda kako tvrde da imaju opsesivno-kompulsivni poremećaj jer koriste samo jednu vrstu viljušaka ili ne vole da se isprljaju.

Milioni ljudi širom sveta imaju takve “bubice” i nemaju anksiozni poremećaj.

Opsesivne misli i kompulsivno delovanje moraju biti sastavni deo anksioznog poremećaja i moraju se javljati često u tolikoj meri da utiču na svakodnevni život.

Ako povremeno imate opsesivne misli, ili čak i neku kompulsivnu radnju koja se javlja tu i tamo, to ne znači da imate opsesivno-kompulsivni poremećaj.

Međutim, ako vam opsesivne misli izazivaju jak stres i utiču na svakodnevnu rutinu, veoma je verovatno da ste anksiozni.Samim tim što shvatate da imate opsesivne misli lakše ćete ih se osloboditi.

Kako pomoći osobi koja ima suicidne misli

Savet  i pomoć za osobe sa suicidalnim mislima tendencijama

Važno je znati kako da prepoznate da li neko ima suicidalne misli, kako biste mogli da pomognete na pravi način.

Suicidne misli se ne pojavljuju preko noći. One su posledica dugog procesa, koji često ni ne primećujemo. Depresija nije uvek očigledna.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na svakih 40 sekundi dogodi se jedno samoubistvo. Ovakvi smrtni slučajevi dešavaju se najčešće kod osoba između 15 i 40 godina starosti, i to uglavnom među muškom populacijom.

suicidne misli

Najvažnija stvar je prevencija. Da bismo primetili simptome depresije, moramo obratiti pažnju. Osim toga, važno je da prepoznamo znake koji ukazuju na to da neko ima suicidalne misli.

Pravovremena intervencija može biti ključna.

Znaci koji pokazuju da nešto nije u redu

Samoubistvo je češće među mlađom nego starijom populacijom. Generalno gledano, osobe sa suicidalnim mislima su najčešće same, nisu u vezi i nemaju puno prijatelja. Samoubilačke misli javljaju se i posle gubitka bliske osobe.

misli o samoubistvu

Da bismo mogli da prepoznamo suicidalne misli, moramo biti svesni znakova koji ukazuju na njih. Najčešći su:

  • Zanemarivanje ličnog izgleda
  • Predugo spavanje
  • Faze jake nesanice
  • Izolacija i odbijanje društva
  • Česta razdražljivost i tuga
  • Izgovaranje fraza kao što su „Hoću da umrem“ ili „Moj život nije dovoljno vredan“
  • Ravnodušnost na sve što se dešava
  • Često konzumiranje alkohola, lekova ili zloupotreba droge
  • Gubitak apetita, nezainteresovanost za hranu

Postoje i slučajevi tajne depresije, u kojima simptomi mogu biti vrlo suptilni i teško se otkrivaju.

U tim slučajevima, osobe mogu izbegavati pitanja, biti stalno zauzete ili se prečesto smejati, na silu.

Usamljenost izaziva suicidne misli

samoca

Kada osoba koju poznajete počne sve češće da govori kako bi „svima bilo bolje da je nema“, shvatite to ozbiljno. Ljudi ne govore te stvari bez razloga, pogotovo ako ih ponavljaju.

Ako se nađete u takvoj situaciji, uradite nešto.

Preventivne mere koje možete preduzeti sa osobom koja ima suicidalne misli su sledeće:

  • Pitajte je otvoreno i iskreno, kako se oseća. Zatim, pažljivo slušajte odgovor.
  • Nemojte osuđivati. Ovo je ključno za napredak. Ni jednu stvar koju izgovori osoba sa kojom razgovarate, ne treba da osuđujete, pošto tako možete izazvati kontraefekat i naterati je da se još više zatvori u sebe.
  • Budite iskreni i pitajte tačno ono što vas zanima, nemojte okolišati. Direktno pitajte osobu da li je razmišljala o samoubistvu i poštujte ono što će vam reći.
  • Nemojte paničiti. Osobi sa kojom pričate je potrebna podrška, ne dodatni problem. Ostanite mirni i uzdržani.
  • Pomozite joj da zamisli posledice samoubistva. Pitajte osobu šta misli, kako će reagovati njoj blisi ljudi na njeno samoubistvo.
  • Razgovarajte o problemu ili gubitku. Važno je da osoba izrazi sve što oseća.

Najbolje što možete uraditi jeste da pomognete osobi da sagleda problem koji je muči, iz drugačije perspektive.

  • Naglasite pozitivnu stranu. Pitajte je o svim pozitivnim stvarima u životu. Saznajte šta ju je do sada sprečavalo da izvrši samoubistvo.
  • Suicidalnu osobu ne treba ostavljati samu.
  • Ohrabrite je da zatraži pomoć. Pod tim mislimo na profesionalce, kao što su psiholozi ili psihijatri. Motivišite je da sama napravi ovaj korak, nemojte je pritiskati.

Ukoliko osoba koja ima suicidne misli uopšte ne prihvata pomoć i pokazuje znakove psihičke nestabilnosti, vreme je da se deluje.

Povezano> Šta izaziva samoubistvo

Obavestite porodicu i hitne službe, nemojte biti pasivni i čekati da vidite šta će se desiti. Gledajte na to ovako – jedan ljudski život je ugrožen.

Agorafobija (strah od otvorenog prostora) uzroci, simptomi i lečenje

Agorafobija doslovno znači strah od otvorenog prostora. Klinička definicija agorofobije kaže da je reč o strahu od otvorenih prostora, posebno onih odakle je teško naći izlaz, što dovodi do izbegavanja da se ide na takva mesta. Kada se osoba sa agorafobijom nađe na ovakvim mestima, obično usledi panični napad.agorofobija

Ovde imamo tri glavna elementa:

  • fobiju
  • izbegavanje situacija koje bi mogle izazvati anksioznost
  • tešku anksioznost

 

Tu postoji i mnoštvo drugih fobija koje se mogu uklapati u ovu, npr. strah od mase ljudi ili putovanje bez pratnje. Kada se osoba sa agorafobijom nađe na ovakvom mestu, javlja se iznenadna i teška anksioznost, te osoba izbegava ovakve situacije.

Neke osobe, uz poteškoće, mogu da vode normalan žeivot, dok u težim slučajevima osoba uglavnom odbija da izlazi iz kuće.

Epideomiologija

Jedno istraživanje sprovedeno u Americi je pokazalo da je agorafobija najmanje zastupljen anksiozni poremećaj.

Češće se javlja kod žena nego ko muškaraca. Statistički gledano, anksiozni poremećaji se duplo češće javljaju kod žena.

agorofobijaOva fobija se najčešće javlja kod osoba starih između 25 i 35 godina.

Agorafobija se javlja kod otprilike trećine osoba sa paničnim poremećajem i najčešće se strah javlja pre paničnog napada.

Uzroci agorofobije

Uzrocima se smatraju određena oboljenja, zatim temperament, stres i iskustva. Obično u razvoju agorafobije deluje više faktora.

Diferencijalna dijagnoza

Diferencijalna dijagnoza uključuje:

  • socijalnu anksioznost
  • generalni anksiozni poremećaj
  • depresiju i/ili posttraumatski stresni poremećaj
  • fizička oboljenja koja dovode do toga da se osoba boji da izađe iz kuće bez pratnje

Faktori rizika

Agorafobija se ponekad javi i u detinjstvu, ali se najčešće javlja tokom tinejdžerskih godina ili u mladosti, najčešće pre trideset i pete godine, mada se ponekad javi i kod starijih osoba.

Faktori rizika za agorafobiju uključuju:

  • panični poremećaj ili druge fobije
  • odgovor na panični napad je preteran strah i izbegavanje
  • stresni događaji (zlostavljanje, smrt bliske osobe, napad…)
  • anksioznost i nervoza
  • porodična anamneza (neko u porodici takođe ima agorafobiju)

Simptomi agorafobije

Ljudi sa simtomima agorafobije se najčešće plaše da budu sami, da budu na mestima sa kojih ne mogu lako da odu ili da će izgubiti kontrolu na javnom mestu.

Tu je i osećaj izolovanosti od drugih ljudi i bespomoćnost. Agorafobija može izazvati i panične napade, koji uključuju:

  • mučninu i druge probleme sa varenjem (dijareju)
  • ubrzan rad srca
  • bol i neprijatan osećaj u grudima
  • vrtoglavicu i nesvesticu
  • probleme sa disanjem
  • preznojavanje i drhtavicu
  • crvenilo u licu
  • osećaj gušenja
  • obamrlost i trnce

Postavljanje dijagnoze

Panični napadi i agorafobija često prolaze nezapaženo, jer mnogi ljudi ne žele da se obrate lekaru.

DSM-5 klasifikacija definiše agorafobiju kao strah i/ili anksioznost vezane za najmanje dve od sledećih pet situacija:

  • putovanje javnim prevozom (automobilom, autobusom, vozom…)
  • strah od otvorenih mesta: parkinga, pijaca, mostova, ulica…
  • strah ili anksioznost u prodavnicama, bioskopu, pozorištu
  • strah ili anksioznost dok se stoji u redu ili se boravi u nekoj većoj masi ljudi
  • strah ili anksioznost zbog izlaska iz kuće bez pratnje

Osoba se plaši ili izbegava ovakve situacije zbog pomisli da ne bi mogla da pobegne iz takve situacije ili da neće imati nikoga uz sebe u slučaju paničnog napada.

Ovakve situacije gotovo uvek izazivaju strah ili anksioznost. Zato takve osobe izbegavaju da idu bilo gde ili obično traže da neko ide sa njima, a ako izlaze same, to je propraćeno strahom.

Strah ili anksioznost su sasvim neprimereni datoj situaciju. Ovi simptomi traju šest meseci ili duže. Agorafobija se dijagnostikuje ako strah ili anksioznost uzrokuju jak stres ili ometaju normalan život.

Lečenje agorafobije

Postoji dosta različitih tretmana za agorafobiju i oni se najčešće kombinuju.

agorofobijaTerapija

Psihoterapija

Psihoterapija podrazumeva redovne sastanke sa terapeutom. To pacijentu omogućuje da pričao svojim strahovima i svemu što oni vuku sa sobom.

Psihoterapija se obično kombinuje sa medikamentima da bi efekat bio maksimalan. Obično je reč o kratkoročnom tretmanu i on se okončava čim osoba postane sposobna da se izbori sa strahovima i anksioznošću.

Kognitivna bihejvioralna terapija kod agorofobije

Ova vrsta terapije se najčešće koristi za lečenje agorafobije. Ona pomaže u razumevanju različitih osećanja vezanih za agorafobiju.

Tako pacijent uči da se izbori sa stresnom situacijom tako što će negativne misli zameniti pozitivnim i uspostaviti kontrolu nad svojim životom.

Terapija izlaganjem kod agorofobije

Terapija izlaganjem takođe pomaže u prevazilaženju strahova. Tokom ove terapije, osoba se polako izlaže stvarima kojih se plaši i strah se postepeno smanjuje.

Lekovi za agorofobiju

Neki lekovi mogu ublažiti agorafobiju i panične napade. To su:

  • selektivni inhibitori preuzimanja serotonina
  • selektivni inhibitori preuzimanja serotonina i norepinefrina
  • triciklični antidepresivi
  • lekovi protiv anksioznosti

Šta možete sami da učinite?

Sitne promene u navikama vam možda neće pomoći da potpuno izlečite agorafobiju, ali vam mogu ublažiti svakodnevnu anksioznost.

  • Vežbajte redovno kako biste stimulisali lučenje hormona sreće i ostalih stupstanci koje pomažu da se osećate opušteno.
  • Hranite se zdravo kako biste se generalno bolje osećali.
  • Pokušajte sa meditacijom ili vežbama dubokog disanja kako biste ublažili anksioznost i paniku.

Ako vam lekar prepiše neke lekove, nemojte piti suplemente. Ni za jedan suplement nije dokazano da ublažava anksioznost, a mnogi od njih mogu imati interakcije sa lekovima koje pijete.

Komplikacije agorafobije

Agorafobija može u velikoj meri uticati na svakodnevni život. U težim slučajevima, ljudi sa agorafobijom uopšte ne napuštaju svoj dom.

Bez tretmana, ti ljudi su u stanju da godinama uopšte ne izađu iz kuće. To znači da ne mogu da posećuju prijatelje i porodicu, idu u školu ili na posao, plate račune i sve ostalo što podrazumeva izlazak iz kuće, te su često zavisni od tuđe pomoći.

Moguće komplikacije agorafobije su:

  • depresija
  • korišćenje alkohola ili droga
  • druga mentalna oboljenja, posebno poremećaje ličnosti ili druge poremećaje vezane za anksioznost

Prognoza

Agorafobiju nije uvek moguće sprečiti, ali ako se panični poremećaj ili anksioznost prepoznaju na vreme, manje su šanse da će se razviti neka fobija.

Uz tretman će vam sigurno biti bolje. Što se pre počne sa tretmanom, veće su šanse za potpuni oporavak, pa ako sumnjate da imate agorafobiju, ne oklevajte da zatražite stručnu pomoć.

Pošto sam ova fobija može dosta ometati život, potrudite se da je se rešite. Za fobije nema klasičnog leka, ali vam tretman može znatno ublažiti simptome i učiniti vam život mnogo boljim.

Panični napad: 18 jasnih simptoma, uzrok, lečenje

Šta je panični napad?

Panični napad je iznenadan osećaj straha i anksioznosti, kao da će se nešto strašno desiti.

Panični napadi i njihovi znaci i simptomi mogu trajati od par minuta, pa i do nekoliko sati. Trajanje napada panike zavisi od toga koliko je osoba uplašena i kako reaguje na to čega se plaši, uključujući i sam panični napad. Što je reakcija jača, to će napad duže trajati.

Napadi panike su jaki i zastrašujući, jer osobe koje ih doživljavaju obično imaju utisak da su stvari izmakle kontroli. Ljudi koji su imali panične napade znaju koliko je ovo iskustvo neprijatno.

Međutim, panični napadi se mogu uspešno sprečiti i lečiti. Nema potreba da više proživljavate ovakve stvari.

napadi panike

Termin “panični poremećaj” se koristi da opiše napade koji se dešavaju često i stvaraju problem u normalnom funkcionisanju osobe.

Simtomi i znaci paničnog poremećaja

Panični poremećaj podrazumeva mnoštvo zankova i simptoma, a najčešći su:

  • osećaj preplavljenosti strahom
  • osećaj gubljenja kontrole
  • strah od ludila, smrti ili nesvestice
  • osećaj smrtne opasnosti
  • osećaj da se umire
  • osećaj da će se osoba onesvestiti
  • osećaj beznađa i panike
  • užas i strah
  • osećaj gubljenja dodira sa realnošću
  • jaka potreba da se pobegde
  • vrtoglavica
  • lupanje srca
  • drhtavica
  • preznojavanje
  • poteškoće sa disanjem
  • bol ili pritisak u grudima
  • bledilo
  • slabost u kolenima

panicni poremecaj

Ove simptomi napada panike ponekad su praćeni i sledećim pojavama:

  • osećaj gušenja, stezanja u grlu ili kao da se nešto zaglavilo u grlu
  • zbunjenost
  • depersonalizacija (osećaj odvajanja od realnosti)
  • derealizacija (osećaj da je sve nerealno, kao u snu)
  • vrtoglavica, nesvestica
  • uznemiranost
  • nemogućnost da se osoba smiri
  • jaka nervoza u stomaku
  • mučnina
  • jako lupanje srca
  • “leptirići” u stomaku
  • jaka i iznenadna potreba za mokrenjem ili defekacijom
  • povraćanje
  • plakanje

Ovaj spisak nije čak ni kompletan!

Kao što i sami vidite, postoje mnogi fizički, psihički i emotivni znakovi i simptomi paničnog napada.

panicni napad

Da li su ovi simptomi ozbiljni?

Ne. Mada su zaista čudni, jaki i naizgled van kontrole, nisu ozbiljni niti štetni.Napad panike je isto što i napad anksioznosti. Dakle, i simptomi su isti.

Napad panike kod muškaraca

Mada neki ljudi smatraju da se simptomi i znaci paničnog napada razlikuju kod muškaraca i žena, to nije tačno. Međutim, svaka osoba je drugačija, te znaci i simptomi variraju od osobe do osobe, ali ne postoji ništa što je karakteristično samo za muškarce ili samo za žene.

Napad panike kod žena

Kao što je već pomenuto, simptomi paničnog napada su slični kod muškaraca i kod žena.

Međutim, kod žena su napadi češći, jači i generalno žene imaju više paničnih napada nego muškarci, pogotovo pred menstruaciju, ako uzimaju neku hormonsku terapiju, tokom trudnoće, nakon porođaja ili u menopauzi.

Panični napad kod dece i tinejdžera

panicni napad kod dece

Panični napad se može desiti svakome, bez obzira na godine, tako da se može javiti i kod dece i tinejdžera. Zapravo, neki ljudi smatraju da svaka osoba doživi bar dva napada panike u životu, ali panični poremećaj je nešto drugo.

Da li se panični napad može javiti noću?

Da, panični napad se može javiti u bilo koje doba dana i noći, čak i noću u snu. Mnoge osobe koje pate od paničnog poremećaja se često bude noću zbog simptoma paničnog napada.

Uzrok

Šta izaziva simptome paničnog poremećaja?

Česta zabrinutost dovodi do fizioloških, psiholoških i emotivnih posledica, najčešće do klasične anksioznosti.

Uzroci paničnog napada su povezani sa stresom.Kad god smo zabrinuti ili uplašeni, naše telo je pod stresom i luči hormone stresa koji kroz krvotok odlaze do određenih delova u telu kako bi se javile određene fiziološke promene, koje omogućuju organizmu da se nosi sa nekom konkretnom opasnošću.

Taj odgovor organizma se obično naziva “bori se ili beži” odgovor jer on omogućuje da pobegnemo od opasnosti ili da se izborimo sa njom.

stres i napad panike

Kada nismo previše zabrinuti ili uplašeni, i reakcija je blaža. Kada smo mnogo zabrinuti ili uplašeni, odgovor organizma na tu emociju je mnogo jači. Pošto je odgovor na stres direktno proporcionalan samom stresu, napadi panike i simptomi su rezultat naših briga i strahova.

Dakle, neki konkretan strah ili zabrinutost često su uzroci paničnih napada. Ove vrste napada se zovu “voljni” napadi panike, kada je napad izazvan nekim dramatičnim odgovorom organizma na neku situaciju.

Štaviše, i hroničan stres može izazvati napad panike. Međutim, tada je reč o “nevoljnim” napadima panike, što znači da je organizam došao do tačke kada više ne može da podnese takav stres, i tada nastupa panični napad.

Najčešće se javljaju “voljni” panični napadi.

“Nevoljni” panični napadi se obično javljaju iznenada, naizgled bez ikakvog razloga. “Voljni” se javljaju nakon dužeg razmišljanja i brige “šta bi moglo da se desi”, iako ljudi često nisu svesni da razmišljaju o takvim stvarima.

panicni napad nocu

Simptomi paničnog poremećaja i srčani udar

Simptomi paničnog napada i simptomi srčanog udara deluju slično. Međutim, većina lekara, pa čak i medicinskih sestara, lako primeti razliku između simptoma, jer srčani udar izaziva neke simptome koje panični napad ne izaziva. Ako niste sigurni da li je reč o paničnom napadu ili srčanom udaru, potražite lekarsku pomoć. Ako vaš lekar smatra da je reč o paničnom napadu, možete mu verovati. Dakle, nema razloga da se zabrinete za svoje zdravlje.

Šta je panični poremećaj?

Većina ljudi doživi bar jedan ili dva panična napada u životu i to je sasvim normalno. Panični poremećaj se javlja kada panični napadi počnu da se javljaju češće, u tolikoj meri da počinju da ometaju normalno funkcionisanje osobe. Drugim rečima, panični poremećaj se smatra situacijom kada osoba ne može normalno da živi i radi zbog paničnih napada.

Na sajtu https://www.statcan.gc.ca/ navodi se sledeća definicija:

Panični poremećaj se javlja ako osoba ima česte napade panike (najmanje četiri tokom četiri nedelje) i ako je bar jedan od tih napada propraćen jednim ili više fizičkih simptoma, kao i strahom od sledećeg napada, brigom i posledicama napada (npr. strahom da će se javiti i srčani udar) ili značajnom promenom u ponašanju zbog napada (npr. davanjem otkaza na poslu). Osim toga, panični napadi nisu posledica psiholoških dejstava bilo koje supstance ili nekog drugog oboljenja.

Imajte na umu da se panični poremećaj ne izjednačava sa nekim medicinskim, biološkim, hemijskim ili genetskim oboljenjem. Panični poremećaj prosto znači da često imate panične napade. Panični poremećaj je samo termin kojim psihijatri i psiholozi označavaju taj problem.

panicni poremecaj simptomi

Panični napad nije medicinski termin, već termin kojim se označava mentalni problem.

Mada vam je možda lekar rekao da patite od paničnog poremećaja, to prosto znači da ste previše anksiozni, što dovodi do epizoda jakog straha. To nikako ne znači da imate neki mentalni poremećaj ili oboljenje.

Čest uzrok paničnog poremećaja je strah od osećaja tokom paničnog napada. Pošto se panični napadi i javljaju zbog straha i brige, dalji strah i briga samo pogoršavaju stanje.

Panični poremećaj se javlja kada se plašimo jakih osećanja koja se javljaju tokom paničnog napada.

Saznajte više> Prirodna sredstva kao pomoć za napade panike

Kako da znam da li imam panični poremećaj?

Smatra se da panični poremećaj imaju ljudi koji često imaju panične napade.

Kako sprečiti panični napad i njegove simptome?

Pošto se panični napadi javljaju ili zbog neprestanog razmišljanja o negativnim stvarima i stvarima koje nas brinu ili zbog jakog stresa (hiperstimulacija kao odgovor na stres), možemo ih sprečiti tako što ćemo se opustiti, ublažiti stres i manje razmišljati o uznemirujućim stvarima.

Na primer, kad god primetite da ste obuzeti nekom brigom ili strahom, potrudite se da razmišljate o nečemu lepšem, što će sprečiti stresni odgovor organizma i njegove fiziološke, psihološke i emotivne posledice. Kada se smirite, vaš organizam će prestati da luči hormone stresa. Kada se nivo hormona stresa smanji, simptomi i osećaj panike će se povući.

Ponekad je potrebno pola sata ili čak i duže da panični napad prestane, pa je potrebno da budete strpljivi, pokušate da se smirite i sačekate da napad prođe.

Postoje i drugi načini da se spreči panični napad.

  • Smanjite stres i dajte svom telu vremena da odgovori na taj stres.
  • Dišite opušteno. Pokušajte da dišete opušteno (iz stomaka) – to će možda zaustaviti napad. Ako je napad u toku, brzo će se povući.
  • Smirite se. Kao što smo već pomenuli, ako pokušate da se smirite, napad će mnogo brže proći.
  • Opustite telo koliko god možete. Opuštanje zaustavlja stresni odgovor.
  • Izađite u šetnju. Opuštena šetnja će vam pomoći da se smirite.
  • Fokusirajte se na nešto u blizini. Promenom fokusa će anksiozne misli prestati. Ublažavanjem anksioznosti ćete ublažiti i odgovor organizma na stres.
  • Ublažavanjem hroničnog stresa ćete smanjiti učestalost i intenzitet paničnih napada.
  • Upaptite da panični napadi nisu opasni. Reč je samo o jakim reakcijama na strah i brigu.
  • Ne zaboravite: panični napadi se na kraju završe. Što ste smireniji, to će se napad pre završiti.
  • Najvažnija stvar: naučite kako da prestanete da razmišljate o stvarima koje vas nerviraju i izazivaju napade. Briga je jedan od glavnih uzroka napada. Racionalizacijom brige i straha ćete eliminisati sam strah i sprečiti panične napade.
  • Panični napadi su stravični i jaki. Međutim, oni prolaze kada se smirimo. Kod svakoga se mogu razlikovati po broju, intenzitetu i učestalosti, kao i po simptomima. Međutim, panične napade možemo lako prevazići uz prave informacije, pomoć i podršku.

Kako sprečiti panične napade?

Kao što smo već rekli, panične napade možemo sprečiti tako što ćemo biti smireniji, prestati da sebe mučimo brigama na koje ne možemo da utičemo i tako što ćemo dati sve od sebe da ublažimo stres.

Kada prestanemo sa anksioznim mislima, i kada držimo stres pod kontrolom, sprečićemo pojavu paničnih napada.

Najbolje je izbegavati i stimulanse, jer oni aktiviraju odgovor organizma na stres, što pogoršava panični poremećaj.

Lečenje paničnog poremećaja

Pošto se panični napadi javljaju kao odgovor na jak strah ili hroničan stres, uvek se radi na ublažavanju stresa i strahova kako bi se sprečila pojava paničnih napada. Na kraju oni prestaju, a sa njima i panični poremećaj. Kombinacija dobre informisanosti i terapije je najefikasniji način da se spreči ponašanje i razmišljanje koje izaziva anksioznost i stres.

Panični poremećaj se može izlečiti

Mada i sami možete mnogo učiniti informisanjem (o samom poremećaju, uzrocima i simptomima), nije na odmet da posetite iskusnog, specijalizovanog terapeuta ako često imate ovakve napade.

Nema potreba da više proživljavate ovakve stvari. Ako se borite sa paničnim poremećajem, najbolje je potražiti pomoć stručnjaka.

Tu su i lekovi uz pomoć kojih možete smanjiti simptome paničnog poremećaja, ali lekove nikad ne smemo smatrati primarnim načinom izlečenja. Pošto se panični napadi javljaju zbog našeg ponašanja i razmišljanja, u njima i leži rešenje ovog problema.

Svako može sprečiti panične napade uz dobru informisanost, pomoć i podršku.

Selfitis: Da li ste opsednuti pravljenjem selfija?

Ako često pravite selfije, velika je verovatnoća da imate “selfitis”. Selfitis je pravo mentalno oboljenje koje dovodi do toga da ljudi koji ga imaju kompulsivno prave selfije i stavljaju ih na društvene mreže, kažu psiholozi.

Ovaj termin je skovan 2014. godine kako bi se opisala opsesivna potreba da se prave selfiji, ali je tek sada pronađen i naučni dokaz da je zaista reč o oboljenju.

Istraživači sa univerziteta Notingem Trent u Britaniji i Škole za menadžment Tiagaradžar iz Maduraja u Indiji su počeli da istražuju ovo stanje i otkrili šest motivacionih faktora za selfitis. Naučnici su čak napravili skalu ponašanja za selfitis kako bi utvrdili koliko je stanje loše kod kog pacijenta.

selfitis

Osobe koje imaju selfitis generalno traže način da poboljšaju samopouzdanje, traže pažnju, žele da poprave svoje raspoloženje, potrebne su im uspomene, poistovećivanje sa svojom društvenom grupom i žele da budu prihvaćeni u društvu.

Na ovoj skali moguć skor je od jedan do sto, a skala je napravljena na osnovu ispitivanja jedne fokus grupe koju je činilo 400 ispitanika iz Indije.

Ova fokus grupa je sačinjena od Indijaca, jer je Indija zemlja sa najvećim brojem korisnika Fejsbuka na svetu, ali i rekorder po broju smrti tokom pokušaja pravljenja selfija na opasnim mestima i u opasnim uslovima.

Doktor Mark Grifits, stručnjak za bihevioralne zavisnosti sa notingemskog univerziteta kaže: “Pre nekoliko godina se u medijima pojavila priča o tome da je Američka psihijatrijska asocijacija proglasila selfitis mentalnim poremećajem.Mada je dokazano da je ta priča sama po sebi prevara, to ne znači da oboljenje nazvano selfitis zapravo ne postoji.Sada smo potvrdili postojanje ovog oboljenja i razvili prvu skalu procene za selfitis kako bismo uspešno procenjivali stanje kod pacijenata.”

Njegov kolega, doktor Džanartanan Balakrišan dodaje: “Ljudi sa selfitisom uvek pate od manjka samopouzdanja i žele da se uklope u sredinu oko njih. Obično imaju simptome koji su slični simptomima drugih bolesti zavisnosti.Sada je postojanje ove bolesti potvrđeno i nadamo se da će nam buduća istraživanja pomoći da bolje razumemo kako i zašto se kod ljudi javlja ovo opsesivno ponašanje, i šta možemo da uradimo da pomognemo ljudima koji imaju ovakav problem.”

Evo i kako da znate da li imate selfitis!

Odgovorite na sledećih dvadeset pitanja tako što ćete ih oceniti na skali od jedan do pet. Dajte pet poena ako se tvrdnja sasvim odnosi na vas, a jedan ako se uopšte ne odnosi na vas.

Na kraju samo saberite zbir.

Što je veći zbir na skali, to je veća verovatnoća da imate selfitis.

  1. Slikanje selfija čini da više uživam u svom okruženju.
  2. Deljenje selfija na društvenim mrežama je samo zdravo nadmetanje sa kolegama i prijateljima.
  3. Kada postavim selfi na neku društvenu mrežu, dobijam mnogo pažnje.
  4. Kada pravim selfije, osećam da se dosta oslobađam od stresa.
  5. Osećam više samopouzdanja kada pravim selfije.
  6. Moji vršnjaci me bolje prihvataju kada pravim selfije i objavljujem ih na društvenim mrežama.
  7. Mnogo bolje izražavam svoju ličnost tako što pravim selfije.
  8. Slikanje mnogo različitih selfija mi pomaže da postignem bolji status u društvu.
  9. Osećam se popularnije kada stavljam selfije na društvene mreže.
  10. Slikanje selfija mi poboljšava raspoloženje i čini me srećnim/srećnom.
  11. Osećam se mnogo bolje i pozitivnije kada pravim selfije.
  12. Selfiji su mi doneli veću popularnost i prihvaćenost kod ljudi mojih vršnjaka.
  13. Pravljenje selfija znači i mnogo više lepih uspomena na neka iskustva.
  14. Često postavljam selfije na društvene mreže kako bih dobio više “lajkova” i komentara.
  15. Kada stavim selfi, očekujem da me ljudi pohvale.
  16. Slikanje selfija mi odmah popravi raspoloženje.
  17. Često slikam selfije i gledam ih kada sam sam(a) kako bih poboljšao/la svoje samopouzdanje.
  18. Kada ne pravim selfije, osećam se kao da nisam u toku sa svojim vršnjacima.
  19. Slikam selfije kao neku vrstu trofeja i uspomene.
  20. Često koristim programe za poboljšavanje slike kako bih bolje izgledao/la na selfiju.

Izvor: Nypost.com

Anksioznost fizički simptomi

Anksioznost je sama po sebi psihički problem. Anksioznost potiče iz našeg mozga i većini ljudi je jasno zbog čega nastaje anksioznost – zbog straha, brige, nervoze – tako da se anksioznost često posmatra kroz prizmu mentalnog.

Međutim, anksioznost može izazvati i mnoge fizičke simptome, a neki od njih mogu biti i vrlo ozbiljni. Osim toga, moguće je da se fizički simptomi anksioznosti jave čak i kada nema straha ili zabrinutosti tog momenta. Anksioznost je komplikovan poremećaj i može izazvati teške fizičke simptome, koji mogu biti ozbiljni kao i bilo koja bolest.

Anksioznost – fizički simptomi

Anksioznost izaziva dugoročan stres, a stres može izazvati mnoštvo fizičkih simptoma anksioznosti. U nekim slučajevima, to može biti samo neki blaži problem sa varenjem. U težim slučajevima, može biti i dovoljno težak problem da završite u bolnisi. Fizički simptomi anksioznosti se kod svakoga drugačije ispoljavaju i zavise od tipa i težine anksioznosti.

Postoje i česti, ali i daleko ređi simptomi anksioznosti. Kod većine anksioznih ljudi fizički simptomi anksioznosti drastično variraju u zavisnosti od zdravlja, građe tela, ishrani i reakcija na anksioznost. Kod jedne osobe se može javiti jedna vrsta simptoma, a kod druge, koja ima potpuno istu jačinu i tip anksioznosti, sasvim drugi simptomi.

fizicki simptomi anksioznosti

Anksioznost – najčešći fizički simptomi

Kada kažemo „najčešći“, misli se na one simptome koje se javljaju kod gotovo svake anksiozne osobe na ovaj ili onaj način. Ponavljamo, moguće je biti anksiozan bez ikakvih simptoma, ali ako ste anksiozni, vrlo je verovatno da će se kod vas kad-tad javiti bar neki od ovih simptoma:

  • Aritmija i lupanje srca
  • Prekomerno znojenje
  • Nekontrolisana drhtavica
  • Poteškoće sa disanjem
  • Poteškoće sa gutanjem i osećaj gušenja
  • Mučnina i povraćanje
  • Osećaj vrtoglavice i nesvestica
  • „Toplotni“ napadi, slični onima u menopauzi

Neki od ovih simptoma se javljaju nešto češće nego drugi. Povraćanje se češće javlja kod teže anksioznosti, dok se ubrzan i nepravilan rad srca javlja kod skoro svakoga. Uopšteno govoreći, ovo su najčešći fizički simptomi anksioznosti koji se javljaju kod većine ljudi sa ovim problemom.

Anksioznost – retki i neuobičajeni fizički simptomi

Neki fizički simptomi anksioznosti se ređe javljaju. Ti simptomi su češći kod onih osoba koje imaju neki specifičan tip anksioznosti. Na primer, kod osoba koje imaju panične napade ili posttraumatski stres često se javlja hiperventilacija, a hiperventilacija može dovesti do mnogih drugih simptoma, uključujući:

  • Bolove u grudima
  • Slabosti ili trnjenja ekstremiteta
  • Nadutosti i gasova
  • Grčeva u prstima
  • Zevanja

Simptomi hiperventilacije nisu retki, već, naprotiv, prilično česti, ali su češći kod nekih specifičnih tipova anksioznosti. Takođe, postoji još mnogo fizičkih simptoma anksioznosti, i retkih i čestih, jer anksioznost izaziva stres koji pogađa naše telo na različite načine. Neki od tih ređih simptoma su:

  • Depersonalizacija (osećaj da se na neki način nalazite van svog tela)
  • Osip na koži
  • Glavobolje
  • Čestu potrebu za uriniranjem
  • Bolove u očima i probleme sa vidom
  • Vrtoglavicu

Jedan od najzanimljivijih, a istovremeno i najvećih problema vezanih za anksioznost je to što ne znamo kako stres tačno utiče na vas. Stres može uticati na organe, hormone, ishranu i još mnogo toga.

Na primer, moguće je da stres izazvan anksioznošću izazove različite poremećaje u organizmu, npr. anemiju. Stres može izazvati i druge mentalne poremećaje, pogotovo depresiju. Anksioznost je mnogo složenija nego što ljudi misle i može biti povezana sa brojnim fizičkim problemima, za koje ljudi obično smatraju da je uzrok fizičke prirode.

Drugi fizički problemi vezani za anksioznost

Anksioznost može izazvati i druge probleme uz fizičke simptome.

Često imamo osećaj neprijatnosti u najširem smislu. Ljudi koji nisu anksiozni često i ne primećuju te stvari – za njih, to su samo senzacije (u fizičkom smislu) kao i sve druge.

Međutim, kod anksioznih ljudi, posebno kod paničnih napada, ljudi osećaju te senzacije mnogo jače. Pošto neprestano „osluškuju“ svoj organizam, te senzacije postaju mnogo jače i izazivaju mnogo veću zabrinutost. Objektivno gledano, te senzacije mogu biti potpuno iste kao i kod nekoga ko nije anksiozan, ali je subjektivan osećaj mnogo gori.

Da li nas anksioznost može ubiti?

Anksiozni ljudi često misle da je ovo moguće, posebno kada dobiju napad anksioznosti. To nije tačno – anksioznost ne može izazvati smrt. Mada dugoročni stres može izazvati opasne posledice, momenatalni napad je gotovo bezopasan. Problem je što se ljudi tokom napada anksioznosti osećaju kao da će umret.

Anksioznost i fizički simptomi – kako ih sprečiti?

Ako imate fizičke simptome anksioznosti, vaš cilj je verovatno da ih zaustavite što je pre moguće. Jedan od problema sa ljudima koji se podvrgavaju lečenju je to što oni obično žele da izleče simptome koji im smetaju, a ne samu anksioznost. Na primer, ljudi koji imaju neki poremećaj sa varenjem zbog anksioznosti obično uzimaju lekove kojima leče poremećaj varenja. Ljudi koji pate od čestih glavobolja uzimaju lekove protiv bolova i slično.

Ovakvi tretmani obično nemaju nikakvog efekta, a ako i imaju, efekat je samo privremen. Nephodno je da kontrolišete svoju anksioznost – kada rešite taj problem i ostali simptomi će nestati.

Počnite sa sledećim stvarima:

  • Kontrolišite disanje: počnite tako što ćete disati sporije i pokušajte da ne udišete previše vazduha. Mnogi teški simptomi anksioznosti se javljaju zbog hiperventilacije, koja se javlja kada dišemo previše brzo i pokušavamo da udahnemo više vazduha nego što je organizmu potrebno. Usporeno disanje će ublažiti neke od težih simptima anksioznosti.
  • Počnite da vežbate: možda zvuči čudno, ali velik deo anksioznosti potiče i od fizičke neaktivnosti. Vežbanje oslobađa endorfine i zamara mišiće, a i jedno i drugo drastično smanjuje anksioznost. Vežbanje, a posebno džogiranje, je vrlo važno ako želite da se uspešno izborite sa anksioznošću.
  • Izbegavajte stres: obično je ovo mnogo lakše reći nego učiniti, ali postoji mnogo malih stvari koje možete uraditi kako biste izbegli previše stresa. Nemojte gledati filmove koji kod vas izazivaju jake emocije ili vas plaše, ne slušajte muziku koja vam ne prija i izbegavajte ljude koji kod vas stvaraju stres. To vam možda neće sasvim izlečiti anksioznost, ali će drastično ublažiti simptome.

Takođe, neophodno je da naučite da se izborite sa specifičnim problemima koje kod vas izaziva anksioznost, da utvrdite o kojoj vrsti anksioznosti je reč i da prepoznate kako utiče na vas kako biste je pravilno izlečili.

Ahedonija simptomi, uzrok, lečenje, prognoza

Ahedonija je poremećej kod koga se kod ljudi  javlja gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima su nekada uživali i generalno mnogo teže doživljavaju zadovoljstvo.Ahedonija je glavni simptom depresije, ali može biti simptom i drugih mentalnih poremećaja. Naravno, neki ljudi koji imaju anhedoniju nemaju nikakav mentalni poremećaj.

Anhedonija – simptomi

Postoje dva glavna tipa anhedonije – socijalna i fizička anhedonija.

Socijalna anhedonija je potpuna nezainteresovanost za bilo kakvu vrstu interakcije sa ljudima i nenalaženje bilo kakvog zadovoljstva u druženju sa ljudima. Fizička anhedonija je nemogućnost da se osete čulna zadovoljstva, npr. kroz jelo, dodirivanje ili seks.

Simptomi anhedonije uključuju

  • Društveno povlačenje
  • Prekid ranijih veza i odnosa i nedostatak istih
  • Negativna osećanja prema sebi i drugima
  • Smanjena emotivnost, što znači i manje priče i neverbalne komunikacije
  • Tendencija da se pokazuju lažne emocije (npr. glumljenje sreće na nekom venčanju)
  • Slab libido ili manjak fizičkog interesovanja za seks i fizičku intimnost
  • Česti fizički problemi (tj. česte bolesti).

sta je ahedonija

Anhedonija – uzroci

Anhedonija je glavni simptom depresije, ali se ipak ne javlja kod svih depresivnih ljudi. Neki lekovi, pa čak i antidepresivi i antipsihotici kojima se depresija leči mogu izazvati anhedoniju.

Šizotipija je psihološka teorija o tome da određene karakteristike ličnosti mogu biti faktor rizika za razvoj psiholoških poremećaja poput šizofrenije. Smatra se da je socijalna anhedonija faktor rizika za shizofreniju.

Anhedonija se može javiti i zbog konzumacije droga ili jakog stresa i anksioznosti.

Anhedonija – faktori rizika

Ako je neko u vašoj porodici imao tešku depresiju ili shizofreniju, rizik od anhedonije je povećan. Ostali faktori rizika uključuju:

  • Traumatičan ili stresan događaj
  • Zlostavljanje ili zanemarivanje
  • Bolest koja utiče na kvalitet života
  • Neka teža bolest
  • Poremećaj u ishrani

Smatra se da se anhedonija češće javlja kod žena.

Kako se dijagnostikuje anhedonija ?

Lekar će vas pitati koje simptome imate i kakvo vam je raspoloženje u globalu. Napravite spisak svih simptoma pre nego što odete kod lekara, i obavezno navedite gubitak sposobnosti da osećate zadovoljstvo. Recite lekaru sve svoje simptome, kako bi lakše postavio dijagnozu. Lekar će obaviti i pregled kako bi se utvrdilo da li je posredi neki fizički problem.

U nekim slučajevima se radi i test krvi kako bi se videlo da li je u pitanju deficit vitamina ili poremećaj štitne žlezde, što obično utiče na poremećaje raspoloženja.

Anhedonija – lečenje

Lečenje anhedonije je priličan izazov. Pre svega, potrebno je lečiti psihički poremećaj koji izaziva ovaj simptom, obično depresiju.

Prvi korak u lečenju jeste poseta psihijatru. Psihijatar je profesionalac koji će saslušati vaše probleme i pomoći vam da se „vratite na pravi put“ i počnete ponovo da uživate u životu. Sve što kažete svom psihijatru je strogo poverljivo.

Vaš lekar opšte prakse vam može preporučiti nekog terapeuta. Veoma je važno da nađete psihijatra koji vama lično odgovara. Možda će biti potrebno da odete na neku vrstu probne seanse kod nekoliko njih kako biste utvrdili koji vam najviše odgovara.

Veoma je moguće da ćete dobiti neki antidepresiv ili antipsihotik. Počnite da redovno pijete ove lekove i obavezno obavestite lekara ako imate bilo kakva neželjena dejstva, kako bi on prilagodio dozu ili pronašao bolju alternativu. Ovi lekovi mogu uticati na čoveka na različite načine – lek koji daje odlične rezultate kod jedne osobe, možda neće imati tako dobar efekat kod nekog drugog sa istim simptomima.

Drugi tip tretmana je elektrokonvulzivna terapija. Ovo je jedan od najefikasnijih tretmana za depresiju. Tokom tretmana, lekar će vam staviti elektrode na glavu i pustiti veoma blagu struju dok ste vi pod totalnom anestezijom. Ova terapija se koristi samo onda kada nijedan drugi tretman ne daje rezultat.

Transkranijalna magnetna stimulacija koristi magnetno polje za stimulaciju nervnih ćelija. Koriste se slabiji električni talasi nego kod elektrokonvulzivne terapije i nema potrebe za totalnom anestezijom. Transkranijalna magnetna stimulacija se takođe koristi za lečenje teške depresije kod ljudi koji ne reaguju na druge vidove terapije.

Poslednja opcija je stimulacija nerva lutaoca. Lekar će vam ugraditi u grudi mali aparat sličan pejsmejkeru. Žice iz ovog uređaja stvaraju redovne električne impulse koji stimulišu mozak. I ova terapija je namenjena ljudima koji ne reaguju na druge metode lečenja.

Anhedonija – prognoza

Nemogućnost da osetite i nađete zadovoljstvo može drastično uticati na kvalitet vašeg života. Obratite se lekaru ako se osećate ovako. Kada počnete sa tretmanom, ubrzo ćete ponovo osetiti zadovoljstvo. Čim se uspostavi kontrola nad depresijom, i anhedonija nestaje.

Posttraumatski stresni poremećaj – PTSP sindrom – simptomi, dijagnoza, lečenje

Definicija posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) je: „psijijatrijski poremećaj koji se javlja nakon izlaganja stresnim događajima koji uključuju smrtnu opasnost, ozbiljne fizičke povrede ili pretnju fizičkom integritetu osobe, koje ta osoba doživljava krajnje traumatično“.

Posttraumatski stresni poremećaj PTSP je mentalni problem. Uvek se dešava nakon nekog stresnog događaja – na primer, u ratu, nakon prirodne katastrofe, zlostavljanja, napada, nesreće, bolesti ili iznenadne smrti neke bliske osobe.

Da bi se postavila dijagnoza posttraumatskog stresnog poremećaja, pacijent mora da ispuni sledeće kriterijume i da se ovi PTSP simptomi javljaju bar mesec dana:

  • Bar jedan negativan simptom se ponavlja
  • Bar jedan simptom „izbegavanja“ – odbijanje da se izraze emocije, odbijanje da se ode na određeno mesto povezano sa traumatičnim događajem, fobija od određenih stvari ili aktivnosti koje izazivaju neprijatne uspomene i slično.
  • Najmanje dva simptoma „reaktivnosti“ – bes, agresija, ljutnja, problemi sa spavanjem, iritabilnost…
  • Najmanje dva simptoma povezana sa kognicijom i raspoloženjem –  simptomi su anksioznost, depresija, jak osećaj krivice, kognitivna disfunkcija, problemi sa koncentracijom, gubitak pamćenja itd.

Posttraumatski stresni poremećaj

Česti simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja i znaci upozorenja

Svaki put kada se suočimo sa nečim strašnim, šokantnim, uznemirujućim ili pretećim, sasvim je normalno da osetimo negativne emocije i da u težim slučajevima ispoljimo i neobično ponašanje. Svakom čoveku se bar nekad desila neka trauma. Međutim, većina ljudi nije imala PTSP sindrom kao posledicu. Ljudi koji imaju „normalne“ mehanizme da se nose sa traumatičnim događajima se obično spontano oporave od prvobitnih simptoma izazvanih šokom i tugom, i to u kratkom vremenskom periodu.

Zašto su onda simptomi PTSP sindromarazličiti od negativnih emocija koje se smatraju sastavnim delom procesa oporavka od nekog stresnog događaja?

Kod ljudi koji nemaju PTSP sindrom, neki opasan ili uznemirujuć događaj takođe može izazvati ozbiljne simptome. Međutim, ti simptomi obično nestanu u roku od nekoliko nedelja i to se zove akutni stresni poremećaj. Nasuprot tome posttraumatski stresni poremećaj prate jaka anksioznost, nemogućnost da izraze emocije – jednom rečju, „nisu svoji“.

Simptomi PTSP sindroma obično počinju nedugo nakon traumatičnog događaja – obično u roku od tri meseca – i traju oko godinu dana. Međutim, u nekim slučajevima, simptomi se uopšte ne pojavljuju i nekoliko godina nakon tog stresnog događaja. Taj duži period često čini komplikovanim traženje pomoći i postavljanje dijagnoze.

Da bi kod nekog bio dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj, simptomi moraju ispunjavati pobrojane kriterijume, moraju trajati duže od mesec dana i moraju biti dovoljno teški da ugrožavaju rutinu, navike i odnose sa drugim ljudima. Stručnjaci tvrde da u nekim slučajevima (ali ne uvek) PTSP sindom prate i promene raspoloženja. Te promene uključuju depresiju, anksioznost, socijalnu izolaciju i zavisnost od alkohola ili droga.

Najčešći simptomi PTSP sindroma uključuju:

    • Takozvane flešbekove (oživljavanje traumatičnog događaja kroz sećanja i telesne senzacije).
    • Fizički simptomi anksioznosti – ubrzan rad srca, pojačano znojenje, zbunjenost i nemogućnost jasnog razmišljanja.
    • Noćne more ili neobične snove, nesanicu i poteškoće sa spavanjem.
    • Zastrašujuće misli koje se javljaju iznenada i traju po nekoliko sati.
    • Osećaj jake anksioznosti kada se vide/čuju slike, reči, objekti ili situacije koje na neki način podsećaju osobu na traumatičan događaj.
    • Izbegavanje pričanja sa bilo kim o emocijama i mislima vezanim za traumatičan događaj.
    • Odbijanje da se rade određene stvari ili da se naprave promene u svakodnevnoj rutini kako bi se izbegla sećanja na stresni događaj (npr. osoba odbija da vozi kola, ode na put, upusti se u emotivnu vezu…).
    • Napetost, iritabilnost i „kratak fitilj“.
    • Napadi besa, a ponekad i agresivno i nasilničko ponašanje i prema bliskim ljudima i prema strancima.
    • U nekim slučajevima dolazi do poteškoća da osoba ide na posao ili da obavlja određene zadatke zbog loše koncentracije i nemogućnosti učenja i pamćenja novih informacija.
    • Ostali simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja vezani za mnogo stresa, npr. promene apetita, promene u telesnoj težini, glavobolje, problemi sa varenjem i iritacija kože.
    • Često se javlja zavisnost od alkohola, droga i lekova.
    • Depresija (neprestane negativne misli o sebi ili ostatku sveta), jak osećaj krivice i stida, socijalna izolacija zbog osećaja da okolina nema razumevanja, gubitak interesovanja za hobije i aktivnosti u kojima se nekada uživalo, manjak motivacije i, u najtežim slučajevima, sklonost samoubistvu.
    •  Posttraumatski stresni poremećaj kod dece izaziva simptome poput nemogućnosti da se otvore prema drugima i normalno komuniciraju; javljaju se poteškoće sa spavanjem i učenjem, mokrenje u krevet i neposlušnost. Tinejdžeri kod kojih se javio PTSP sindrom obično imaju problema u školi, ne poštuju profesore i ostale autoritete, agresivni su i nasilni.

Koliko dugo traju simptomi PTSP sindroma ? Svačije iskustvo je različito. Kod nekih ljudi simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja prođu u roku od šest meseci i nakon toga se ove osobe sasvim oporave. Drugi ljudi godinama imaju simptome. Profesionalna pomoć, kao i podrška porodice i prijatelja, a u nekim slučajevima i medikamenti u velikoj meri smanjuju šanse da će PTSP sindrom postati hroničan i da će potrajati godinama.

Uzroci i faktori rizika

Istraživači, uključujući i neurologe i psihoterapeute, smatraju da ljudi koji imaju PTSP sindrom imaju prevelik nivo hormona stresa, kao i promene u moždanoj aktivnosti.

  • Nivo adrenalina, hormona koji izaziva odgovor organizma „bori se ili beži“ kao odgovor na opasnost je znatno povišen kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem, i to duže vreme nakon traumatičnog događaja. Ova reakcija je znatno drugačija kod ljudi koji ne razviju PTSP sindrom.
  • U normalnim okolnostima, kada se neko uplaši ili oseti opasnost, čim pretnja prođe nivo hormona počne da opada i telo se ubrzo vraća u normalu (homeostaza). Kod istraumiranih ljudi ovaj proces traje mnogo duže i razvija se posttraumatski stresni poremećaj.
  • Percepcija opasnosti i straha izaziva mnogo promena u telu i mozgu i dovodi do reakcije „bori se ili beži“. Na primer, situacije koje su neobične ili izazivaju strah dovode do ubrzanog rada srca, ubrzanog disanja, zenice se šire, počinje pojačano znojenje, a proces varenja se usporava. Sve ove reakcije su prirodan način organizma da se izbori sa opasnošću tako što se priprema da se brani ili beži i tako izbegne problem ili predatora.
  • Svi ovi psihološki simptomi povezani sa stresom traju mesecima, pa čak i godinama kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Takođe, hormoni stresa naglo skaču i to disproporcionalno u odnosu na stimulanse, čak i kada su oni sasvim blagi. Neprestano povišen nivo hormona stresa negativno utiče na celo telo, uključujući pamćenje, regulaciju emocija i pažnju. Rezultat je visoka iritabilnost, napetost u mišićima, poremećaji spavanja, problemi sa srcem, PTSP sindrom i mnoga druga hronična oboljenja.

U mozgu i telu ljudi koji imaju PTSP sindrom se javljaju i mnoge druge neurološke i biohemijske promene, a često i u limbičkom sistemu, koji je primarni centar za emocije u mozgu. Istraživanja pokazuju da su tri primarna područja na koje traume utiču amigdala, hipokampus i prefrontalni korteks.

Promene u mozgu koje se javljaju nakon traumatičnih događaja mogu biti slične neurološkim promenama koje se javljaju kod pacijenata sa povredama mozga zbog različitih vrsta nezgoda. Neki stručnjaci tvrde da snimci sa magnetne rezonance jasno pokazuju da razmišljanje o traumatičnom događaju aktiviraju desnu hemisferu mozga i „deaktiviraju“ levu hemisferu. Dve polovine mozga „kao da pričaju različitim jezicima“, da tako kažemo. Smatra se da je desna hemisfera mozga zadužena za intuiciju, emocije, vizualizaciju, orijentaciju u prostoru i čulo dodira. Leva hemisfera mozga je zadužena za govor, logiku i analitičko razmišljanje. Takođe, dok smo još u materici, desna strana se prva razvija. Odgovorna je i za neverbalnu komunikaciju između majke i bebe. Leva strana mozga je zadužena za pamćenje činjenica, statistike i reči.

Jedan ekspert smatra da je leva strana mozga odgovorna za objašnjavanje iskustava i da ih ona „ređa“ u logičan sled događaja. Desna strana mozga je zadužena za pamćenje zvukova, dodira, mirisa i emocija koje su se tad javile. U normalnim okolnostima, dve moždane hemisfere rade manje ili više sinhrono. Kada jedna strana mozga ne funkcioniše, makar i privremeno (npr. tokom operacije mozga), to dovodi do poledica.

Promene u moždanoj aktivnosti, uključujući i deaktivaciju leve hemisfere, direktno utiču na mogućnost organizovanja prethodnih iskustava, stavljanje događaja u logičan sled, i „previđenje“ osećanja i percipiranih senzacija u reči kojima drugima možemo da saopštimo svoje iskustvo.

U suštini, PTSP sindrom se javlja zbog prestanka „izvršne funkcije mozga“. Drugim rečima, javlja se jer nemamo mogućnost da identifikujemo uzrok i posledicu, shvatimo dugoročne efekte nečijeg (ili svog) ponašanja i postupaka i da napravimo planove za budućnost.

Faktori rizika

Kao što je već pomenuto, podložniji posttraumatskom stresnom poremećaju su:

  • Ratni veterani.
  • Deca i odrasli koji su bili žrtve fizičkog ili seksualnog napada.
  • Ljudi koji su preživeli bilo kakvu vrstu zlostavljanja, nesreće, prirodne katastrofe, terorističkog napada, nasilja, smrt nekog bliskog, ozbiljnu povredu ili bolest ili bilo koji drugi traumatičan događaj nad kojim, kako kažu, „nisu imali kontrolu“.
  • Ljudi koji su bili zavisni od alkohola ili narkotika.
  • PTSP sindrom se češće javlja kod žena nego kod muškaraca, mada još uvek nije jasno zbog čega je to tako. Ovom sindromu su sklonije žene koje su napadnute i/ili silovane.
  • Izgleda da je i genetika važan faktor kod većine mentalnih poremećaja i oboljenja, a tu spadaju i anksioznost, depresija i posttraumatski stresni poremećaj PTSP. Porodična istorija mentalnih bolesti često ljude čini sklonijim  PTSP sindromu, posebno u kombinaciji sa drugim faktorima rizika.

Konvencionalni načini lečenja posttraumatskog stresnog poremećaja

  • Od svih načina za lečenje posttraumatskog sindroma, najviše su ispitani lekovi (posebno antidepresivi) i njihov uticaj. Većina stručnjaka smatra da su lekovi najefikasniji za lečenje posttraumatskog sindroma u kombinaciji sa psihoterapijom, kako bi se pacijentu pomoglo da oseća kako ima kontrolu nad svojim oporavkom.
  • Lekovi koji se daju ljudima koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja se obično daju pacijentima koji pate od anksioznosti, jako osećaja tuge, besa, manjka motivacije, osećaja da su „mrtvi iznutra“ i sl.
  • Antidepresivi se koriste za lečenje depresije, uključujući i pacijente koji nemaju PTSP sindrom, ali imaju slične simptome. Neki lekovi se obično daju pacijentima koji imaju simptome PTSP vezane za anksioznost i depresiju, uključujući fizičke simptome, noćne more i osećaj bespomoćnosti.
  • Mada svaki lek može da izazove neželjena dejstva, ovakvi lekovi mogu praktično spasiti život nekim pacijentima kod kojih se razvio posttraumatski sindrom. Ovi lekovi su važan katalizator neophodan za dalji oporavak i najbolja osnova za druge, „prirodne“ načine lečenja. Lekovi neće delovati na svakog pacijenta. Ne postoji nikakva garancija da će terapija medikamentima imati uspeha i lekovi mogu izazvati širok spektar reakcija u zavisnosti od sastava leka.

Pet „prirodnih“ načina za lečenje posttraumatskog stresnog poremećaja

  1. Terapija i savetovanje

Različite vrste psihoterapije se često koriste kako bi osoba prevazišla PTSP sindrom. Vrsta terapije će zavisiti od situacije i pristupa profesionalnom tretmanu. Mada mnogi pacijenti isprva stresno reaguju na terapiju, već nakon nekoliko seansi se navikavaju na to da diskutuju o traumatičnim uspomenama. Jedno istraživanje je pokazalo da pričanje o stresnom događaju sa terapeutom u 86% slučajeva dovodi do ublažavanja simptoma PTSP i psihoze.

Smatra se da je jedna od najefikasnijih terapija kognitivna bihejvioralna terapija, gde se ispituju sećanja i razmišljanja kako bi se utvrdilo kako ona utiču na ponašanje i samopercepciju pacijenta.

Glavni ciljevi ovakve terapije za PTSP sindrom uključuju:

  • Učenje pacijenta da bolje koristi „emotivni deo mozga“ koji je do tada bio na neki način isključen. Mnogi ljudi sa PTSP sindromom se osećaju „mrtvim iznutra“ i ne mogu da povežu neke događaje sa emocijama. Terapeut će pomoći pacijentu da se otvori i shvati kako se zaista oseća.
  • Povećanje samosvesti. Terapeut će naučiti pacijenta da razume kako je traumatičan događaj izmenio njegove misli i osećanja i kako to utiče na njegov organizam i zdravlje.
  • Vraćanje osećaja kontrole nad životom i događajima.
  • Pomoć da se razviju strategije za „borbu“ u teškim situacijama.

Pacijenti često rade sa ovakvim pacijentima kako bi im pomogli da postanu svesniji svojih iskustava i da počnu da prihvataju ono što se dešava u njima samima. To uključuje kako fizičke senzacije, tako i emocije i misli. Učenje iz prošlih iskustava i bolja artikulacija osećanja su jako važni i na njima najviše treba raditi. Razlog tome je to što su osećaj bespomoćnosti i povlačenje u sebe veoma česti kod posttraumatskog stresnog poremećaja.

  1. Desenzitizacija i izlaganje strahovima

Kao dodatak čestim tipovima obične psihoterapije, nekoliko vrsta terapije izlaganjem se koriste za desenzitizaciju pacijenata, oslobađanje od stresa i pomoć da se pacijent direktno suoči sa strahovima. Profesionalni terapeut vodi ovakve vrste terapija. Terapeut može biti vodič dok se pacijent postepeno suočava sa sve intenzivnijim strahovima, situacijama, objektima ili mestima koja izazivaju sećanja i jake emocije vezane za traumatični događaj.

  • Izlaganje: ova vrsta terapije podrazumeva diskusiju, suočavanje i prisećanje traumatičnog događaja u detalje, kako bi se postigla kontrola nad uznemirujućim mislima, fizičkim reakcijama i emocijama vezanim za traumu. Ideja je da što više pričamo sa nekim o traumatičnom događaju, to nam postaje bliskiji i manje ga se plašimo. Postoji nekoliko načina da se pacijent izloži strahu. To uključuje vizualizaciju, pisanje, crtanje, slikanje ili posetu mestu gde se traumatični događaj odigrao.
  • Kognitivno restrukturiranje: ovaj pristup je sličan kognitivno-bihevioralnoj terapiji i sličnim vrstama terapije izlaganjem. Kognitivno restrukturiranje pomaže ljudima da nađu smisao u lošim uspomenama tako što će pričati o njima. Osećanja kajanja, krivice i stida su obično centralni aspekt priče, pošto se njima pripisuje osećaj „zaglavljenosti“.
  • EMDR ili desenzitizacija pokretima očiju i reprocesiranje: ova tehnika podrazumeva da pacijent usmeri svu pažnju na fizički pokret ili senzaciju (npr. disanje, zvuk ili pokret ruke) dok se priseća traumatičnog događaja i otvoreno priča o njemu. Radeći ovo, ima nešto što će mu držati pažnju kako bi pomogao svom mozgu da ponovo prođe kroz traumatičan događaj.
  1. Joga i meditacija

Jedno istraživanje, koje je finansirao američki Nacionalni institut za zdravlje, pokazalo je da su pacijenti sa PTSP sindromom koji su tokom 10 nedelja praktikovali jogu i slične tehnike dosta napredovali u smislu ublažavanje simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja. Boljitak je primećen i kod pacijenata koji nisu uopšte reagovali na lečenje. Dokazano je da joga pozitivno utiče na mozak tako što povećava broj „neurotransmitera sreće“, smanjuje efekat stresa, pomaže da se izborimo sa negativnim osećanjima i još mnogo toga. Ispitanici su naučili kako da povećaju pet specifičnih tipova pozitivnih i prijatnih osećanja, a to su: zahvalnost i saosećajnost, povezanost, prihvatanje, usmerenost i osnaživanje.

Istraživanje je ukazalo na to da su joga i slične tehnike opuštanja uma i tela toliko dobre za ublažavanje simptoma PTSP zato što pozitivno utiču na nervni sistem. Razlog tome je to što menjaju hemijske signale koji se u mozak šalju preko prenumogastričnog živca (živac lutalac). Ovaj nerv se sastoji od mnogo vlakana koji spajaju mozak sa većinom unutrašnjih organa. Istraživači smatraju da oko 80% nervnih vlakana od kojih se ovaj nerv sastoji ide iz raznih delova tela u mozak. Ovo ispitivanje je pokazalo da možemo direktno uticati na vrstu hormonalnih i hemijskih signala koji stižu u mozak. To znači da možemo mozgu slati signale da smo sasvim budni ili opušteni, u zavisnosti od toga kako „upravljamo“ svojim organizmom.

Neki od načina na koji pacijenti kod kojih postoji posttraumatski stres direktno mogu uticati na opuštanje svog tela uključuju: kontrolu disanje, istezanje ili određene poze (asane), mantranje sa grupom ili praktikovanje različitih stilova meditacije. Svi ovi metodi se koriste već hiljadama godina, još od doba kada su nastale tradicionalna kineska i indijska medicina i joga, kako bi se ljudi bolje oslobodili stresa.

Postoji još mnogo naučnih dokaza koji potkrepljuju teoriju da su meditacija i slične prakse za opuštanje tela i uma odlični načini za lečenje pacijenata sa PTSP sindromom, jer neuroplastičnost mozga (sposobnost mozga da se menja u zavisnosti od ponavljanja i pažnje) može da podstakne neurološke procese i strukture u mozgu, smanji aktivnost amigdale (centra za strah u mozgu), pomogne u regulaciji emocija i poboljša integraciju desne i leve hemisfere mozga.

Promene u strukturi mozga

Deregulacija delova mozga povezanih sa emocionalnom regulacijom i memorijom je ključni faktor koji izaziva simptome povezane sa PTSP sindromom. Ovo je samo „dodatak“ preteranoj aktivnosti amigdale, koja deluje kao centar za strah. Majndfulnes je tehnika koja sprečava ove procese tako što povećava aktivnosti hipokampusa i prefrontalnog dela mozga i reguliše rad amigdale.

  1. Podrška porodice i prijatelja

Jedan od prediktora koji ukazuje na to da će pacijent relativno lako prevazići posttraumatski stresni poremećaj je podrška porodice i prijatelja. Određeni faktori povećavaju „otpornost“ na stres i tako se smanjuje rizik od dugoročnih simptoma povezanih sa stresom. Ti faktori uključuju:

  • Grupe za podršku, što pomaže u smanjivanju osećanja izolacije i otuđenja tako što se otvaramo drugima i stvaramo veze pune saosećanja i empatije.
  • Poseta porodičnom terapeutu kako bi se od porodice, supružnika, dece ili prijatelja dobila još bolja podržka.
  • Nalaženje grupe ljudi koji će nam pružiti duhovnu i moralnu podršku, „ventil“, nadu i pozitivan odgovor.
  • Društvena podrška nam pomaže u ublažavanju agresije. Uz pomoć podrške okoline, ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem uče kako da odgovore na strah ili druga negativna osećanja bez izolacije i prekida odnosa sa drugima. Podrška okoline vam može dati osećaj smisla i svrhe u životu.
  1. Briga o sebi i upravljanje stresom

Osim podrške koju dobijate od drugih, još važnije je da se izborite sa stresom i okidačima koji kod vas izazivaju simptome. Stručnjaci savetuju sledeće strategije za smanjivanje anksioznosti i stresa:

  • Redovne, ali blaže vežbe ili neka fizička aktivnost.
  • Dovoljno sna i odmora od velikog su značaja za ljude kod kojih se razvio posttraumatski stresni poremećaj.
  • Strpljenje u lečenju i postavljanje realističnih ciljeva.
  • Smanjivanje nivoa stresa i smanjivanje odgovornosti koju imate.
  • Provodite što više vremena u prirodi i sa ljudima sa kojima se osećate prijatno.
  • Da bi pobedili posttraumatski stres bavite se sobom i radite nešto što vas rasterećuje – čitajte, vodite dnevnik, gledajte filmove, slušajte muziku, pričajte sa terapeutom itd.

Mere opreza kod lečenja PTSP sindroma

Ako sumnjate da vi ili neko koga vi poznajete ima posttraumatski stresni poremećaj, najbolje je da odmah potražite pomoć kako bi se započeo proces lečenja. Kada osećanja postanu nepodnošljiva i utiču vam na životne navike i rutinu, pitajte nekog člana porodice ili lekara da vam pomogne. U slučaju nekog hitnog stanja – paničnog napada ili teške depresije – i lekar opšte prakse vam može privremeno pomoći.

Nekoliko reči na kraju

  • PTSP je skraćenica za posttraumatski stresni poremećaj ili sindrom, koji se smatra mentalnim poremećajem. Ovaj poremećaj se javlja kod 7-8 procenata populacije, uključujući i decu i tinejdžere. Uvek se javlja nakon iskustva vezanog za neku situaciju opasnu po život. Ti događaji mogu biti rat, prirodna katastrofa, zlostavljanje, napad, nesreća, bolest, iznenadna smrt voljene osobe i slično.
  • Simptomi PTSP sindroma uključuju anksioznost, depresiju, socijalnu izolaciju, probleme sa spavanjem i košmare, agresiju, izbegavanje da se sa bilo kim priča o mislima i osećanjima vezanim za traumatični događaj i odbijanje da se rade određene stvari vezane za traumu zbog straha od tog događaja.
  • Lečenje  posttraumatskog stresnog poremećaja podrazumeva upotrebu lekova, terapiju ili savetovanje, grupnu terapiju, podršku porodice i prijatelja, jogu, vežbanje, meditaciju i druge načine za oslobađanje od stresa.