Category Archives: Psihologija

Agorafobija (strah od otvorenog prostora) uzroci, simptomi i lečenje

Agorafobija doslovno znači strah od otvorenog prostora. Klinička definicija agorofobije kaže da je reč o strahu od otvorenih prostora, posebno onih odakle je teško naći izlaz, što dovodi do izbegavanja da se ide na takva mesta. Kada se osoba sa agorafobijom nađe na ovakvim mestima, obično usledi panični napad.agorofobija

Ovde imamo tri glavna elementa:

  • fobiju
  • izbegavanje situacija koje bi mogle izazvati anksioznost
  • tešku anksioznost

 

Tu postoji i mnoštvo drugih fobija koje se mogu uklapati u ovu, npr. strah od mase ljudi ili putovanje bez pratnje. Kada se osoba sa agorafobijom nađe na ovakvom mestu, javlja se iznenadna i teška anksioznost, te osoba izbegava ovakve situacije.

Neke osobe, uz poteškoće, mogu da vode normalan žeivot, dok u težim slučajevima osoba uglavnom odbija da izlazi iz kuće.

Epideomiologija

Jedno istraživanje sprovedeno u Americi je pokazalo da je agorafobija najmanje zastupljen anksiozni poremećaj.

Češće se javlja kod žena nego ko muškaraca. Statistički gledano, anksiozni poremećaji se duplo češće javljaju kod žena.

agorofobijaOva fobija se najčešće javlja kod osoba starih između 25 i 35 godina.

Agorafobija se javlja kod otprilike trećine osoba sa paničnim poremećajem i najčešće se strah javlja pre paničnog napada.

Uzroci agorofobije

Uzrocima se smatraju određena oboljenja, zatim temperament, stres i iskustva. Obično u razvoju agorafobije deluje više faktora.

Diferencijalna dijagnoza

Diferencijalna dijagnoza uključuje:

  • socijalnu anksioznost
  • generalni anksiozni poremećaj
  • depresiju i/ili posttraumatski stresni poremećaj
  • fizička oboljenja koja dovode do toga da se osoba boji da izađe iz kuće bez pratnje

Faktori rizika

Agorafobija se ponekad javi i u detinjstvu, ali se najčešće javlja tokom tinejdžerskih godina ili u mladosti, najčešće pre trideset i pete godine, mada se ponekad javi i kod starijih osoba.

Faktori rizika za agorafobiju uključuju:

  • panični poremećaj ili druge fobije
  • odgovor na panični napad je preteran strah i izbegavanje
  • stresni događaji (zlostavljanje, smrt bliske osobe, napad…)
  • anksioznost i nervoza
  • porodična anamneza (neko u porodici takođe ima agorafobiju)

Simptomi agorafobije

Ljudi sa simtomima agorafobije se najčešće plaše da budu sami, da budu na mestima sa kojih ne mogu lako da odu ili da će izgubiti kontrolu na javnom mestu.

Tu je i osećaj izolovanosti od drugih ljudi i bespomoćnost. Agorafobija može izazvati i panične napade, koji uključuju:

  • mučninu i druge probleme sa varenjem (dijareju)
  • ubrzan rad srca
  • bol i neprijatan osećaj u grudima
  • vrtoglavicu i nesvesticu
  • probleme sa disanjem
  • preznojavanje i drhtavicu
  • crvenilo u licu
  • osećaj gušenja
  • obamrlost i trnce

Postavljanje dijagnoze

Panični napadi i agorafobija često prolaze nezapaženo, jer mnogi ljudi ne žele da se obrate lekaru.

DSM-5 klasifikacija definiše agorafobiju kao strah i/ili anksioznost vezane za najmanje dve od sledećih pet situacija:

  • putovanje javnim prevozom (automobilom, autobusom, vozom…)
  • strah od otvorenih mesta: parkinga, pijaca, mostova, ulica…
  • strah ili anksioznost u prodavnicama, bioskopu, pozorištu
  • strah ili anksioznost dok se stoji u redu ili se boravi u nekoj većoj masi ljudi
  • strah ili anksioznost zbog izlaska iz kuće bez pratnje

Osoba se plaši ili izbegava ovakve situacije zbog pomisli da ne bi mogla da pobegne iz takve situacije ili da neće imati nikoga uz sebe u slučaju paničnog napada.

Ovakve situacije gotovo uvek izazivaju strah ili anksioznost. Zato takve osobe izbegavaju da idu bilo gde ili obično traže da neko ide sa njima, a ako izlaze same, to je propraćeno strahom.

Strah ili anksioznost su sasvim neprimereni datoj situaciju. Ovi simptomi traju šest meseci ili duže. Agorafobija se dijagnostikuje ako strah ili anksioznost uzrokuju jak stres ili ometaju normalan život.

Lečenje agorafobije

Postoji dosta različitih tretmana za agorafobiju i oni se najčešće kombinuju.

agorofobijaTerapija

Psihoterapija

Psihoterapija podrazumeva redovne sastanke sa terapeutom. To pacijentu omogućuje da pričao svojim strahovima i svemu što oni vuku sa sobom.

Psihoterapija se obično kombinuje sa medikamentima da bi efekat bio maksimalan. Obično je reč o kratkoročnom tretmanu i on se okončava čim osoba postane sposobna da se izbori sa strahovima i anksioznošću.

Kognitivna bihejvioralna terapija kod agorofobije

Ova vrsta terapije se najčešće koristi za lečenje agorafobije. Ona pomaže u razumevanju različitih osećanja vezanih za agorafobiju.

Tako pacijent uči da se izbori sa stresnom situacijom tako što će negativne misli zameniti pozitivnim i uspostaviti kontrolu nad svojim životom.

Terapija izlaganjem kod agorofobije

Terapija izlaganjem takođe pomaže u prevazilaženju strahova. Tokom ove terapije, osoba se polako izlaže stvarima kojih se plaši i strah se postepeno smanjuje.

Lekovi za agorofobiju

Neki lekovi mogu ublažiti agorafobiju i panične napade. To su:

  • selektivni inhibitori preuzimanja serotonina
  • selektivni inhibitori preuzimanja serotonina i norepinefrina
  • triciklični antidepresivi
  • lekovi protiv anksioznosti

Šta možete sami da učinite?

Sitne promene u navikama vam možda neće pomoći da potpuno izlečite agorafobiju, ali vam mogu ublažiti svakodnevnu anksioznost.

  • Vežbajte redovno kako biste stimulisali lučenje hormona sreće i ostalih stupstanci koje pomažu da se osećate opušteno.
  • Hranite se zdravo kako biste se generalno bolje osećali.
  • Pokušajte sa meditacijom ili vežbama dubokog disanja kako biste ublažili anksioznost i paniku.

Ako vam lekar prepiše neke lekove, nemojte piti suplemente. Ni za jedan suplement nije dokazano da ublažava anksioznost, a mnogi od njih mogu imati interakcije sa lekovima koje pijete.

Komplikacije agorafobije

Agorafobija može u velikoj meri uticati na svakodnevni život. U težim slučajevima, ljudi sa agorafobijom uopšte ne napuštaju svoj dom.

Bez tretmana, ti ljudi su u stanju da godinama uopšte ne izađu iz kuće. To znači da ne mogu da posećuju prijatelje i porodicu, idu u školu ili na posao, plate račune i sve ostalo što podrazumeva izlazak iz kuće, te su često zavisni od tuđe pomoći.

Moguće komplikacije agorafobije su:

  • depresija
  • korišćenje alkohola ili droga
  • druga mentalna oboljenja, posebno poremećaje ličnosti ili druge poremećaje vezane za anksioznost

Prognoza

Agorafobiju nije uvek moguće sprečiti, ali ako se panični poremećaj ili anksioznost prepoznaju na vreme, manje su šanse da će se razviti neka fobija.

Uz tretman će vam sigurno biti bolje. Što se pre počne sa tretmanom, veće su šanse za potpuni oporavak, pa ako sumnjate da imate agorafobiju, ne oklevajte da zatražite stručnu pomoć.

Pošto sam ova fobija može dosta ometati život, potrudite se da je se rešite. Za fobije nema klasičnog leka, ali vam tretman može znatno ublažiti simptome i učiniti vam život mnogo boljim.

Panični napad: 18 jasnih simptoma, uzrok, lečenje

Šta je panični napad?

Panični napad je iznenadan osećaj straha i anksioznosti, kao da će se nešto strašno desiti.

Panični napadi i njihovi znaci i simptomi mogu trajati od par minuta, pa i do nekoliko sati. Trajanje napada panike zavisi od toga koliko je osoba uplašena i kako reaguje na to čega se plaši, uključujući i sam panični napad. Što je reakcija jača, to će napad duže trajati.

Napadi panike su jaki i zastrašujući, jer osobe koje ih doživljavaju obično imaju utisak da su stvari izmakle kontroli. Ljudi koji su imali panične napade znaju koliko je ovo iskustvo neprijatno.

Međutim, panični napadi se mogu uspešno sprečiti i lečiti. Nema potreba da više proživljavate ovakve stvari.

napadi panike

Termin “panični poremećaj” se koristi da opiše napade koji se dešavaju često i stvaraju problem u normalnom funkcionisanju osobe.

Simtomi i znaci paničnog poremećaja

Panični poremećaj podrazumeva mnoštvo zankova i simptoma, a najčešći su:

  • osećaj preplavljenosti strahom
  • osećaj gubljenja kontrole
  • strah od ludila, smrti ili nesvestice
  • osećaj smrtne opasnosti
  • osećaj da se umire
  • osećaj da će se osoba onesvestiti
  • osećaj beznađa i panike
  • užas i strah
  • osećaj gubljenja dodira sa realnošću
  • jaka potreba da se pobegde
  • vrtoglavica
  • lupanje srca
  • drhtavica
  • preznojavanje
  • poteškoće sa disanjem
  • bol ili pritisak u grudima
  • bledilo
  • slabost u kolenima

panicni poremecaj

Ove simptomi napada panike ponekad su praćeni i sledećim pojavama:

  • osećaj gušenja, stezanja u grlu ili kao da se nešto zaglavilo u grlu
  • zbunjenost
  • depersonalizacija (osećaj odvajanja od realnosti)
  • derealizacija (osećaj da je sve nerealno, kao u snu)
  • vrtoglavica, nesvestica
  • uznemiranost
  • nemogućnost da se osoba smiri
  • jaka nervoza u stomaku
  • mučnina
  • jako lupanje srca
  • “leptirići” u stomaku
  • jaka i iznenadna potreba za mokrenjem ili defekacijom
  • povraćanje
  • plakanje

Ovaj spisak nije čak ni kompletan!

Kao što i sami vidite, postoje mnogi fizički, psihički i emotivni znakovi i simptomi paničnog napada.

panicni napad

Da li su ovi simptomi ozbiljni?

Ne. Mada su zaista čudni, jaki i naizgled van kontrole, nisu ozbiljni niti štetni.Napad panike je isto što i napad anksioznosti. Dakle, i simptomi su isti.

Napad panike kod muškaraca

Mada neki ljudi smatraju da se simptomi i znaci paničnog napada razlikuju kod muškaraca i žena, to nije tačno. Međutim, svaka osoba je drugačija, te znaci i simptomi variraju od osobe do osobe, ali ne postoji ništa što je karakteristično samo za muškarce ili samo za žene.

Napad panike kod žena

Kao što je već pomenuto, simptomi paničnog napada su slični kod muškaraca i kod žena.

Međutim, kod žena su napadi češći, jači i generalno žene imaju više paničnih napada nego muškarci, pogotovo pred menstruaciju, ako uzimaju neku hormonsku terapiju, tokom trudnoće, nakon porođaja ili u menopauzi.

Panični napad kod dece i tinejdžera

panicni napad kod dece

Panični napad se može desiti svakome, bez obzira na godine, tako da se može javiti i kod dece i tinejdžera. Zapravo, neki ljudi smatraju da svaka osoba doživi bar dva napada panike u životu, ali panični poremećaj je nešto drugo.

Da li se panični napad može javiti noću?

Da, panični napad se može javiti u bilo koje doba dana i noći, čak i noću u snu. Mnoge osobe koje pate od paničnog poremećaja se često bude noću zbog simptoma paničnog napada.

Uzrok

Šta izaziva simptome paničnog poremećaja?

Česta zabrinutost dovodi do fizioloških, psiholoških i emotivnih posledica, najčešće do klasične anksioznosti.

Uzroci paničnog napada su povezani sa stresom.Kad god smo zabrinuti ili uplašeni, naše telo je pod stresom i luči hormone stresa koji kroz krvotok odlaze do određenih delova u telu kako bi se javile određene fiziološke promene, koje omogućuju organizmu da se nosi sa nekom konkretnom opasnošću.

Taj odgovor organizma se obično naziva “bori se ili beži” odgovor jer on omogućuje da pobegnemo od opasnosti ili da se izborimo sa njom.

stres i napad panike

Kada nismo previše zabrinuti ili uplašeni, i reakcija je blaža. Kada smo mnogo zabrinuti ili uplašeni, odgovor organizma na tu emociju je mnogo jači. Pošto je odgovor na stres direktno proporcionalan samom stresu, napadi panike i simptomi su rezultat naših briga i strahova.

Dakle, neki konkretan strah ili zabrinutost često su uzroci paničnih napada. Ove vrste napada se zovu “voljni” napadi panike, kada je napad izazvan nekim dramatičnim odgovorom organizma na neku situaciju.

Štaviše, i hroničan stres može izazvati napad panike. Međutim, tada je reč o “nevoljnim” napadima panike, što znači da je organizam došao do tačke kada više ne može da podnese takav stres, i tada nastupa panični napad.

Najčešće se javljaju “voljni” panični napadi.

“Nevoljni” panični napadi se obično javljaju iznenada, naizgled bez ikakvog razloga. “Voljni” se javljaju nakon dužeg razmišljanja i brige “šta bi moglo da se desi”, iako ljudi često nisu svesni da razmišljaju o takvim stvarima.

panicni napad nocu

Simptomi paničnog poremećaja i srčani udar

Simptomi paničnog napada i simptomi srčanog udara deluju slično. Međutim, većina lekara, pa čak i medicinskih sestara, lako primeti razliku između simptoma, jer srčani udar izaziva neke simptome koje panični napad ne izaziva. Ako niste sigurni da li je reč o paničnom napadu ili srčanom udaru, potražite lekarsku pomoć. Ako vaš lekar smatra da je reč o paničnom napadu, možete mu verovati. Dakle, nema razloga da se zabrinete za svoje zdravlje.

Šta je panični poremećaj?

Većina ljudi doživi bar jedan ili dva panična napada u životu i to je sasvim normalno. Panični poremećaj se javlja kada panični napadi počnu da se javljaju češće, u tolikoj meri da počinju da ometaju normalno funkcionisanje osobe. Drugim rečima, panični poremećaj se smatra situacijom kada osoba ne može normalno da živi i radi zbog paničnih napada.

Na sajtu https://www.statcan.gc.ca/ navodi se sledeća definicija:

Panični poremećaj se javlja ako osoba ima česte napade panike (najmanje četiri tokom četiri nedelje) i ako je bar jedan od tih napada propraćen jednim ili više fizičkih simptoma, kao i strahom od sledećeg napada, brigom i posledicama napada (npr. strahom da će se javiti i srčani udar) ili značajnom promenom u ponašanju zbog napada (npr. davanjem otkaza na poslu). Osim toga, panični napadi nisu posledica psiholoških dejstava bilo koje supstance ili nekog drugog oboljenja.

Imajte na umu da se panični poremećaj ne izjednačava sa nekim medicinskim, biološkim, hemijskim ili genetskim oboljenjem. Panični poremećaj prosto znači da često imate panične napade. Panični poremećaj je samo termin kojim psihijatri i psiholozi označavaju taj problem.

panicni poremecaj simptomi

Panični napad nije medicinski termin, već termin kojim se označava mentalni problem.

Mada vam je možda lekar rekao da patite od paničnog poremećaja, to prosto znači da ste previše anksiozni, što dovodi do epizoda jakog straha. To nikako ne znači da imate neki mentalni poremećaj ili oboljenje.

Čest uzrok paničnog poremećaja je strah od osećaja tokom paničnog napada. Pošto se panični napadi i javljaju zbog straha i brige, dalji strah i briga samo pogoršavaju stanje.

Panični poremećaj se javlja kada se plašimo jakih osećanja koja se javljaju tokom paničnog napada.

Saznajte više> Prirodna sredstva kao pomoć za napade panike

Kako da znam da li imam panični poremećaj?

Smatra se da panični poremećaj imaju ljudi koji često imaju panične napade.

Kako sprečiti panični napad i njegove simptome?

Pošto se panični napadi javljaju ili zbog neprestanog razmišljanja o negativnim stvarima i stvarima koje nas brinu ili zbog jakog stresa (hiperstimulacija kao odgovor na stres), možemo ih sprečiti tako što ćemo se opustiti, ublažiti stres i manje razmišljati o uznemirujućim stvarima.

Na primer, kad god primetite da ste obuzeti nekom brigom ili strahom, potrudite se da razmišljate o nečemu lepšem, što će sprečiti stresni odgovor organizma i njegove fiziološke, psihološke i emotivne posledice. Kada se smirite, vaš organizam će prestati da luči hormone stresa. Kada se nivo hormona stresa smanji, simptomi i osećaj panike će se povući.

Ponekad je potrebno pola sata ili čak i duže da panični napad prestane, pa je potrebno da budete strpljivi, pokušate da se smirite i sačekate da napad prođe.

Postoje i drugi načini da se spreči panični napad.

  • Smanjite stres i dajte svom telu vremena da odgovori na taj stres.
  • Dišite opušteno. Pokušajte da dišete opušteno (iz stomaka) – to će možda zaustaviti napad. Ako je napad u toku, brzo će se povući.
  • Smirite se. Kao što smo već pomenuli, ako pokušate da se smirite, napad će mnogo brže proći.
  • Opustite telo koliko god možete. Opuštanje zaustavlja stresni odgovor.
  • Izađite u šetnju. Opuštena šetnja će vam pomoći da se smirite.
  • Fokusirajte se na nešto u blizini. Promenom fokusa će anksiozne misli prestati. Ublažavanjem anksioznosti ćete ublažiti i odgovor organizma na stres.
  • Ublažavanjem hroničnog stresa ćete smanjiti učestalost i intenzitet paničnih napada.
  • Upaptite da panični napadi nisu opasni. Reč je samo o jakim reakcijama na strah i brigu.
  • Ne zaboravite: panični napadi se na kraju završe. Što ste smireniji, to će se napad pre završiti.
  • Najvažnija stvar: naučite kako da prestanete da razmišljate o stvarima koje vas nerviraju i izazivaju napade. Briga je jedan od glavnih uzroka napada. Racionalizacijom brige i straha ćete eliminisati sam strah i sprečiti panične napade.
  • Panični napadi su stravični i jaki. Međutim, oni prolaze kada se smirimo. Kod svakoga se mogu razlikovati po broju, intenzitetu i učestalosti, kao i po simptomima. Međutim, panične napade možemo lako prevazići uz prave informacije, pomoć i podršku.

Kako sprečiti panične napade?

Kao što smo već rekli, panične napade možemo sprečiti tako što ćemo biti smireniji, prestati da sebe mučimo brigama na koje ne možemo da utičemo i tako što ćemo dati sve od sebe da ublažimo stres.

Kada prestanemo sa anksioznim mislima, i kada držimo stres pod kontrolom, sprečićemo pojavu paničnih napada.

Najbolje je izbegavati i stimulanse, jer oni aktiviraju odgovor organizma na stres, što pogoršava panični poremećaj.

Lečenje paničnog poremećaja

Pošto se panični napadi javljaju kao odgovor na jak strah ili hroničan stres, uvek se radi na ublažavanju stresa i strahova kako bi se sprečila pojava paničnih napada. Na kraju oni prestaju, a sa njima i panični poremećaj. Kombinacija dobre informisanosti i terapije je najefikasniji način da se spreči ponašanje i razmišljanje koje izaziva anksioznost i stres.

Panični poremećaj se može izlečiti

Mada i sami možete mnogo učiniti informisanjem (o samom poremećaju, uzrocima i simptomima), nije na odmet da posetite iskusnog, specijalizovanog terapeuta ako često imate ovakve napade.

Nema potreba da više proživljavate ovakve stvari. Ako se borite sa paničnim poremećajem, najbolje je potražiti pomoć stručnjaka.

Tu su i lekovi uz pomoć kojih možete smanjiti simptome paničnog poremećaja, ali lekove nikad ne smemo smatrati primarnim načinom izlečenja. Pošto se panični napadi javljaju zbog našeg ponašanja i razmišljanja, u njima i leži rešenje ovog problema.

Svako može sprečiti panične napade uz dobru informisanost, pomoć i podršku.

Selfitis: Da li ste opsednuti pravljenjem selfija?

Ako često pravite selfije, velika je verovatnoća da imate “selfitis”. Selfitis je pravo mentalno oboljenje koje dovodi do toga da ljudi koji ga imaju kompulsivno prave selfije i stavljaju ih na društvene mreže, kažu psiholozi.

Ovaj termin je skovan 2014. godine kako bi se opisala opsesivna potreba da se prave selfiji, ali je tek sada pronađen i naučni dokaz da je zaista reč o oboljenju.

Istraživači sa univerziteta Notingem Trent u Britaniji i Škole za menadžment Tiagaradžar iz Maduraja u Indiji su počeli da istražuju ovo stanje i otkrili šest motivacionih faktora za selfitis. Naučnici su čak napravili skalu ponašanja za selfitis kako bi utvrdili koliko je stanje loše kod kog pacijenta.

selfitis

Osobe koje imaju selfitis generalno traže način da poboljšaju samopouzdanje, traže pažnju, žele da poprave svoje raspoloženje, potrebne su im uspomene, poistovećivanje sa svojom društvenom grupom i žele da budu prihvaćeni u društvu.

Na ovoj skali moguć skor je od jedan do sto, a skala je napravljena na osnovu ispitivanja jedne fokus grupe koju je činilo 400 ispitanika iz Indije.

Ova fokus grupa je sačinjena od Indijaca, jer je Indija zemlja sa najvećim brojem korisnika Fejsbuka na svetu, ali i rekorder po broju smrti tokom pokušaja pravljenja selfija na opasnim mestima i u opasnim uslovima.

Doktor Mark Grifits, stručnjak za bihevioralne zavisnosti sa notingemskog univerziteta kaže: “Pre nekoliko godina se u medijima pojavila priča o tome da je Američka psihijatrijska asocijacija proglasila selfitis mentalnim poremećajem.Mada je dokazano da je ta priča sama po sebi prevara, to ne znači da oboljenje nazvano selfitis zapravo ne postoji.Sada smo potvrdili postojanje ovog oboljenja i razvili prvu skalu procene za selfitis kako bismo uspešno procenjivali stanje kod pacijenata.”

Njegov kolega, doktor Džanartanan Balakrišan dodaje: “Ljudi sa selfitisom uvek pate od manjka samopouzdanja i žele da se uklope u sredinu oko njih. Obično imaju simptome koji su slični simptomima drugih bolesti zavisnosti.Sada je postojanje ove bolesti potvrđeno i nadamo se da će nam buduća istraživanja pomoći da bolje razumemo kako i zašto se kod ljudi javlja ovo opsesivno ponašanje, i šta možemo da uradimo da pomognemo ljudima koji imaju ovakav problem.”

Evo i kako da znate da li imate selfitis!

Odgovorite na sledećih dvadeset pitanja tako što ćete ih oceniti na skali od jedan do pet. Dajte pet poena ako se tvrdnja sasvim odnosi na vas, a jedan ako se uopšte ne odnosi na vas.

Na kraju samo saberite zbir.

Što je veći zbir na skali, to je veća verovatnoća da imate selfitis.

  1. Slikanje selfija čini da više uživam u svom okruženju.
  2. Deljenje selfija na društvenim mrežama je samo zdravo nadmetanje sa kolegama i prijateljima.
  3. Kada postavim selfi na neku društvenu mrežu, dobijam mnogo pažnje.
  4. Kada pravim selfije, osećam da se dosta oslobađam od stresa.
  5. Osećam više samopouzdanja kada pravim selfije.
  6. Moji vršnjaci me bolje prihvataju kada pravim selfije i objavljujem ih na društvenim mrežama.
  7. Mnogo bolje izražavam svoju ličnost tako što pravim selfije.
  8. Slikanje mnogo različitih selfija mi pomaže da postignem bolji status u društvu.
  9. Osećam se popularnije kada stavljam selfije na društvene mreže.
  10. Slikanje selfija mi poboljšava raspoloženje i čini me srećnim/srećnom.
  11. Osećam se mnogo bolje i pozitivnije kada pravim selfije.
  12. Selfiji su mi doneli veću popularnost i prihvaćenost kod ljudi mojih vršnjaka.
  13. Pravljenje selfija znači i mnogo više lepih uspomena na neka iskustva.
  14. Često postavljam selfije na društvene mreže kako bih dobio više “lajkova” i komentara.
  15. Kada stavim selfi, očekujem da me ljudi pohvale.
  16. Slikanje selfija mi odmah popravi raspoloženje.
  17. Često slikam selfije i gledam ih kada sam sam(a) kako bih poboljšao/la svoje samopouzdanje.
  18. Kada ne pravim selfije, osećam se kao da nisam u toku sa svojim vršnjacima.
  19. Slikam selfije kao neku vrstu trofeja i uspomene.
  20. Često koristim programe za poboljšavanje slike kako bih bolje izgledao/la na selfiju.

Izvor: Nypost.com

Anksioznost fizički simptomi

Anksioznost je sama po sebi psihički problem. Anksioznost potiče iz našeg mozga i većini ljudi je jasno zbog čega nastaje anksioznost – zbog straha, brige, nervoze – tako da se anksioznost često posmatra kroz prizmu mentalnog.

Međutim, anksioznost može izazvati i mnoge fizičke simptome, a neki od njih mogu biti i vrlo ozbiljni. Osim toga, moguće je da se fizički simptomi anksioznosti jave čak i kada nema straha ili zabrinutosti tog momenta. Anksioznost je komplikovan poremećaj i može izazvati teške fizičke simptome, koji mogu biti ozbiljni kao i bilo koja bolest.

Anksioznost – fizički simptomi

Anksioznost izaziva dugoročan stres, a stres može izazvati mnoštvo fizičkih simptoma anksioznosti. U nekim slučajevima, to može biti samo neki blaži problem sa varenjem. U težim slučajevima, može biti i dovoljno težak problem da završite u bolnisi. Fizički simptomi anksioznosti se kod svakoga drugačije ispoljavaju i zavise od tipa i težine anksioznosti.

Postoje i česti, ali i daleko ređi simptomi anksioznosti. Kod većine anksioznih ljudi fizički simptomi anksioznosti drastično variraju u zavisnosti od zdravlja, građe tela, ishrani i reakcija na anksioznost. Kod jedne osobe se može javiti jedna vrsta simptoma, a kod druge, koja ima potpuno istu jačinu i tip anksioznosti, sasvim drugi simptomi.

fizicki simptomi anksioznosti

Anksioznost – najčešći fizički simptomi

Kada kažemo „najčešći“, misli se na one simptome koje se javljaju kod gotovo svake anksiozne osobe na ovaj ili onaj način. Ponavljamo, moguće je biti anksiozan bez ikakvih simptoma, ali ako ste anksiozni, vrlo je verovatno da će se kod vas kad-tad javiti bar neki od ovih simptoma:

  • Aritmija i lupanje srca
  • Prekomerno znojenje
  • Nekontrolisana drhtavica
  • Poteškoće sa disanjem
  • Poteškoće sa gutanjem i osećaj gušenja
  • Mučnina i povraćanje
  • Osećaj vrtoglavice i nesvestica
  • „Toplotni“ napadi, slični onima u menopauzi

Neki od ovih simptoma se javljaju nešto češće nego drugi. Povraćanje se češće javlja kod teže anksioznosti, dok se ubrzan i nepravilan rad srca javlja kod skoro svakoga. Uopšteno govoreći, ovo su najčešći fizički simptomi anksioznosti koji se javljaju kod većine ljudi sa ovim problemom.

Anksioznost – retki i neuobičajeni fizički simptomi

Neki fizički simptomi anksioznosti se ređe javljaju. Ti simptomi su češći kod onih osoba koje imaju neki specifičan tip anksioznosti. Na primer, kod osoba koje imaju panične napade ili posttraumatski stres često se javlja hiperventilacija, a hiperventilacija može dovesti do mnogih drugih simptoma, uključujući:

  • Bolove u grudima
  • Slabosti ili trnjenja ekstremiteta
  • Nadutosti i gasova
  • Grčeva u prstima
  • Zevanja

Simptomi hiperventilacije nisu retki, već, naprotiv, prilično česti, ali su češći kod nekih specifičnih tipova anksioznosti. Takođe, postoji još mnogo fizičkih simptoma anksioznosti, i retkih i čestih, jer anksioznost izaziva stres koji pogađa naše telo na različite načine. Neki od tih ređih simptoma su:

  • Depersonalizacija (osećaj da se na neki način nalazite van svog tela)
  • Osip na koži
  • Glavobolje
  • Čestu potrebu za uriniranjem
  • Bolove u očima i probleme sa vidom
  • Vrtoglavicu

Jedan od najzanimljivijih, a istovremeno i najvećih problema vezanih za anksioznost je to što ne znamo kako stres tačno utiče na vas. Stres može uticati na organe, hormone, ishranu i još mnogo toga.

Na primer, moguće je da stres izazvan anksioznošću izazove različite poremećaje u organizmu, npr. anemiju. Stres može izazvati i druge mentalne poremećaje, pogotovo depresiju. Anksioznost je mnogo složenija nego što ljudi misle i može biti povezana sa brojnim fizičkim problemima, za koje ljudi obično smatraju da je uzrok fizičke prirode.

Drugi fizički problemi vezani za anksioznost

Anksioznost može izazvati i druge probleme uz fizičke simptome.

Često imamo osećaj neprijatnosti u najširem smislu. Ljudi koji nisu anksiozni često i ne primećuju te stvari – za njih, to su samo senzacije (u fizičkom smislu) kao i sve druge.

Međutim, kod anksioznih ljudi, posebno kod paničnih napada, ljudi osećaju te senzacije mnogo jače. Pošto neprestano „osluškuju“ svoj organizam, te senzacije postaju mnogo jače i izazivaju mnogo veću zabrinutost. Objektivno gledano, te senzacije mogu biti potpuno iste kao i kod nekoga ko nije anksiozan, ali je subjektivan osećaj mnogo gori.

Da li nas anksioznost može ubiti?

Anksiozni ljudi često misle da je ovo moguće, posebno kada dobiju napad anksioznosti. To nije tačno – anksioznost ne može izazvati smrt. Mada dugoročni stres može izazvati opasne posledice, momenatalni napad je gotovo bezopasan. Problem je što se ljudi tokom napada anksioznosti osećaju kao da će umret.

Anksioznost i fizički simptomi – kako ih sprečiti?

Ako imate fizičke simptome anksioznosti, vaš cilj je verovatno da ih zaustavite što je pre moguće. Jedan od problema sa ljudima koji se podvrgavaju lečenju je to što oni obično žele da izleče simptome koji im smetaju, a ne samu anksioznost. Na primer, ljudi koji imaju neki poremećaj sa varenjem zbog anksioznosti obično uzimaju lekove kojima leče poremećaj varenja. Ljudi koji pate od čestih glavobolja uzimaju lekove protiv bolova i slično.

Ovakvi tretmani obično nemaju nikakvog efekta, a ako i imaju, efekat je samo privremen. Nephodno je da kontrolišete svoju anksioznost – kada rešite taj problem i ostali simptomi će nestati.

Počnite sa sledećim stvarima:

  • Kontrolišite disanje: počnite tako što ćete disati sporije i pokušajte da ne udišete previše vazduha. Mnogi teški simptomi anksioznosti se javljaju zbog hiperventilacije, koja se javlja kada dišemo previše brzo i pokušavamo da udahnemo više vazduha nego što je organizmu potrebno. Usporeno disanje će ublažiti neke od težih simptima anksioznosti.
  • Počnite da vežbate: možda zvuči čudno, ali velik deo anksioznosti potiče i od fizičke neaktivnosti. Vežbanje oslobađa endorfine i zamara mišiće, a i jedno i drugo drastično smanjuje anksioznost. Vežbanje, a posebno džogiranje, je vrlo važno ako želite da se uspešno izborite sa anksioznošću.
  • Izbegavajte stres: obično je ovo mnogo lakše reći nego učiniti, ali postoji mnogo malih stvari koje možete uraditi kako biste izbegli previše stresa. Nemojte gledati filmove koji kod vas izazivaju jake emocije ili vas plaše, ne slušajte muziku koja vam ne prija i izbegavajte ljude koji kod vas stvaraju stres. To vam možda neće sasvim izlečiti anksioznost, ali će drastično ublažiti simptome.

Takođe, neophodno je da naučite da se izborite sa specifičnim problemima koje kod vas izaziva anksioznost, da utvrdite o kojoj vrsti anksioznosti je reč i da prepoznate kako utiče na vas kako biste je pravilno izlečili.

Ahedonija simptomi, uzrok, lečenje, prognoza

Ahedonija je poremećej kod koga se kod ljudi  javlja gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima su nekada uživali i generalno mnogo teže doživljavaju zadovoljstvo.Ahedonija je glavni simptom depresije, ali može biti simptom i drugih mentalnih poremećaja. Naravno, neki ljudi koji imaju anhedoniju nemaju nikakav mentalni poremećaj.

Anhedonija – simptomi

Postoje dva glavna tipa anhedonije – socijalna i fizička anhedonija.

Socijalna anhedonija je potpuna nezainteresovanost za bilo kakvu vrstu interakcije sa ljudima i nenalaženje bilo kakvog zadovoljstva u druženju sa ljudima. Fizička anhedonija je nemogućnost da se osete čulna zadovoljstva, npr. kroz jelo, dodirivanje ili seks.

Simptomi anhedonije uključuju

  • Društveno povlačenje
  • Prekid ranijih veza i odnosa i nedostatak istih
  • Negativna osećanja prema sebi i drugima
  • Smanjena emotivnost, što znači i manje priče i neverbalne komunikacije
  • Tendencija da se pokazuju lažne emocije (npr. glumljenje sreće na nekom venčanju)
  • Slab libido ili manjak fizičkog interesovanja za seks i fizičku intimnost
  • Česti fizički problemi (tj. česte bolesti).

sta je ahedonija

Anhedonija – uzroci

Anhedonija je glavni simptom depresije, ali se ipak ne javlja kod svih depresivnih ljudi. Neki lekovi, pa čak i antidepresivi i antipsihotici kojima se depresija leči mogu izazvati anhedoniju.

Šizotipija je psihološka teorija o tome da određene karakteristike ličnosti mogu biti faktor rizika za razvoj psiholoških poremećaja poput šizofrenije. Smatra se da je socijalna anhedonija faktor rizika za shizofreniju.

Anhedonija se može javiti i zbog konzumacije droga ili jakog stresa i anksioznosti.

Anhedonija – faktori rizika

Ako je neko u vašoj porodici imao tešku depresiju ili shizofreniju, rizik od anhedonije je povećan. Ostali faktori rizika uključuju:

  • Traumatičan ili stresan događaj
  • Zlostavljanje ili zanemarivanje
  • Bolest koja utiče na kvalitet života
  • Neka teža bolest
  • Poremećaj u ishrani

Smatra se da se anhedonija češće javlja kod žena.

Kako se dijagnostikuje anhedonija ?

Lekar će vas pitati koje simptome imate i kakvo vam je raspoloženje u globalu. Napravite spisak svih simptoma pre nego što odete kod lekara, i obavezno navedite gubitak sposobnosti da osećate zadovoljstvo. Recite lekaru sve svoje simptome, kako bi lakše postavio dijagnozu. Lekar će obaviti i pregled kako bi se utvrdilo da li je posredi neki fizički problem.

U nekim slučajevima se radi i test krvi kako bi se videlo da li je u pitanju deficit vitamina ili poremećaj štitne žlezde, što obično utiče na poremećaje raspoloženja.

Anhedonija – lečenje

Lečenje anhedonije je priličan izazov. Pre svega, potrebno je lečiti psihički poremećaj koji izaziva ovaj simptom, obično depresiju.

Prvi korak u lečenju jeste poseta psihijatru. Psihijatar je profesionalac koji će saslušati vaše probleme i pomoći vam da se „vratite na pravi put“ i počnete ponovo da uživate u životu. Sve što kažete svom psihijatru je strogo poverljivo.

Vaš lekar opšte prakse vam može preporučiti nekog terapeuta. Veoma je važno da nađete psihijatra koji vama lično odgovara. Možda će biti potrebno da odete na neku vrstu probne seanse kod nekoliko njih kako biste utvrdili koji vam najviše odgovara.

Veoma je moguće da ćete dobiti neki antidepresiv ili antipsihotik. Počnite da redovno pijete ove lekove i obavezno obavestite lekara ako imate bilo kakva neželjena dejstva, kako bi on prilagodio dozu ili pronašao bolju alternativu. Ovi lekovi mogu uticati na čoveka na različite načine – lek koji daje odlične rezultate kod jedne osobe, možda neće imati tako dobar efekat kod nekog drugog sa istim simptomima.

Drugi tip tretmana je elektrokonvulzivna terapija. Ovo je jedan od najefikasnijih tretmana za depresiju. Tokom tretmana, lekar će vam staviti elektrode na glavu i pustiti veoma blagu struju dok ste vi pod totalnom anestezijom. Ova terapija se koristi samo onda kada nijedan drugi tretman ne daje rezultat.

Transkranijalna magnetna stimulacija koristi magnetno polje za stimulaciju nervnih ćelija. Koriste se slabiji električni talasi nego kod elektrokonvulzivne terapije i nema potrebe za totalnom anestezijom. Transkranijalna magnetna stimulacija se takođe koristi za lečenje teške depresije kod ljudi koji ne reaguju na druge vidove terapije.

Poslednja opcija je stimulacija nerva lutaoca. Lekar će vam ugraditi u grudi mali aparat sličan pejsmejkeru. Žice iz ovog uređaja stvaraju redovne električne impulse koji stimulišu mozak. I ova terapija je namenjena ljudima koji ne reaguju na druge metode lečenja.

Anhedonija – prognoza

Nemogućnost da osetite i nađete zadovoljstvo može drastično uticati na kvalitet vašeg života. Obratite se lekaru ako se osećate ovako. Kada počnete sa tretmanom, ubrzo ćete ponovo osetiti zadovoljstvo. Čim se uspostavi kontrola nad depresijom, i anhedonija nestaje.

Posttraumatski stresni poremećaj – PTSP sindrom – simptomi, dijagnoza, lečenje

Definicija posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) je: „psijijatrijski poremećaj koji se javlja nakon izlaganja stresnim događajima koji uključuju smrtnu opasnost, ozbiljne fizičke povrede ili pretnju fizičkom integritetu osobe, koje ta osoba doživljava krajnje traumatično“.

Posttraumatski stresni poremećaj PTSP je mentalni problem. Uvek se dešava nakon nekog stresnog događaja – na primer, u ratu, nakon prirodne katastrofe, zlostavljanja, napada, nesreće, bolesti ili iznenadne smrti neke bliske osobe.

Da bi se postavila dijagnoza posttraumatskog stresnog poremećaja, pacijent mora da ispuni sledeće kriterijume i da se ovi PTSP simptomi javljaju bar mesec dana:

  • Bar jedan negativan simptom se ponavlja
  • Bar jedan simptom „izbegavanja“ – odbijanje da se izraze emocije, odbijanje da se ode na određeno mesto povezano sa traumatičnim događajem, fobija od određenih stvari ili aktivnosti koje izazivaju neprijatne uspomene i slično.
  • Najmanje dva simptoma „reaktivnosti“ – bes, agresija, ljutnja, problemi sa spavanjem, iritabilnost…
  • Najmanje dva simptoma povezana sa kognicijom i raspoloženjem –  simptomi su anksioznost, depresija, jak osećaj krivice, kognitivna disfunkcija, problemi sa koncentracijom, gubitak pamćenja itd.

Posttraumatski stresni poremećaj

Česti simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja i znaci upozorenja

Svaki put kada se suočimo sa nečim strašnim, šokantnim, uznemirujućim ili pretećim, sasvim je normalno da osetimo negativne emocije i da u težim slučajevima ispoljimo i neobično ponašanje. Svakom čoveku se bar nekad desila neka trauma. Međutim, većina ljudi nije imala PTSP sindrom kao posledicu. Ljudi koji imaju „normalne“ mehanizme da se nose sa traumatičnim događajima se obično spontano oporave od prvobitnih simptoma izazvanih šokom i tugom, i to u kratkom vremenskom periodu.

Zašto su onda simptomi PTSP sindromarazličiti od negativnih emocija koje se smatraju sastavnim delom procesa oporavka od nekog stresnog događaja?

Kod ljudi koji nemaju PTSP sindrom, neki opasan ili uznemirujuć događaj takođe može izazvati ozbiljne simptome. Međutim, ti simptomi obično nestanu u roku od nekoliko nedelja i to se zove akutni stresni poremećaj. Nasuprot tome posttraumatski stresni poremećaj prate jaka anksioznost, nemogućnost da izraze emocije – jednom rečju, „nisu svoji“.

Simptomi PTSP sindroma obično počinju nedugo nakon traumatičnog događaja – obično u roku od tri meseca – i traju oko godinu dana. Međutim, u nekim slučajevima, simptomi se uopšte ne pojavljuju i nekoliko godina nakon tog stresnog događaja. Taj duži period često čini komplikovanim traženje pomoći i postavljanje dijagnoze.

Da bi kod nekog bio dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj, simptomi moraju ispunjavati pobrojane kriterijume, moraju trajati duže od mesec dana i moraju biti dovoljno teški da ugrožavaju rutinu, navike i odnose sa drugim ljudima. Stručnjaci tvrde da u nekim slučajevima (ali ne uvek) PTSP sindom prate i promene raspoloženja. Te promene uključuju depresiju, anksioznost, socijalnu izolaciju i zavisnost od alkohola ili droga.

Najčešći simptomi PTSP sindroma uključuju:

    • Takozvane flešbekove (oživljavanje traumatičnog događaja kroz sećanja i telesne senzacije).
    • Fizički simptomi anksioznosti – ubrzan rad srca, pojačano znojenje, zbunjenost i nemogućnost jasnog razmišljanja.
    • Noćne more ili neobične snove, nesanicu i poteškoće sa spavanjem.
    • Zastrašujuće misli koje se javljaju iznenada i traju po nekoliko sati.
    • Osećaj jake anksioznosti kada se vide/čuju slike, reči, objekti ili situacije koje na neki način podsećaju osobu na traumatičan događaj.
    • Izbegavanje pričanja sa bilo kim o emocijama i mislima vezanim za traumatičan događaj.
    • Odbijanje da se rade određene stvari ili da se naprave promene u svakodnevnoj rutini kako bi se izbegla sećanja na stresni događaj (npr. osoba odbija da vozi kola, ode na put, upusti se u emotivnu vezu…).
    • Napetost, iritabilnost i „kratak fitilj“.
    • Napadi besa, a ponekad i agresivno i nasilničko ponašanje i prema bliskim ljudima i prema strancima.
    • U nekim slučajevima dolazi do poteškoća da osoba ide na posao ili da obavlja određene zadatke zbog loše koncentracije i nemogućnosti učenja i pamćenja novih informacija.
    • Ostali simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja vezani za mnogo stresa, npr. promene apetita, promene u telesnoj težini, glavobolje, problemi sa varenjem i iritacija kože.
    • Često se javlja zavisnost od alkohola, droga i lekova.
    • Depresija (neprestane negativne misli o sebi ili ostatku sveta), jak osećaj krivice i stida, socijalna izolacija zbog osećaja da okolina nema razumevanja, gubitak interesovanja za hobije i aktivnosti u kojima se nekada uživalo, manjak motivacije i, u najtežim slučajevima, sklonost samoubistvu.
    •  Posttraumatski stresni poremećaj kod dece izaziva simptome poput nemogućnosti da se otvore prema drugima i normalno komuniciraju; javljaju se poteškoće sa spavanjem i učenjem, mokrenje u krevet i neposlušnost. Tinejdžeri kod kojih se javio PTSP sindrom obično imaju problema u školi, ne poštuju profesore i ostale autoritete, agresivni su i nasilni.

Koliko dugo traju simptomi PTSP sindroma ? Svačije iskustvo je različito. Kod nekih ljudi simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja prođu u roku od šest meseci i nakon toga se ove osobe sasvim oporave. Drugi ljudi godinama imaju simptome. Profesionalna pomoć, kao i podrška porodice i prijatelja, a u nekim slučajevima i medikamenti u velikoj meri smanjuju šanse da će PTSP sindrom postati hroničan i da će potrajati godinama.

Uzroci i faktori rizika

Istraživači, uključujući i neurologe i psihoterapeute, smatraju da ljudi koji imaju PTSP sindrom imaju prevelik nivo hormona stresa, kao i promene u moždanoj aktivnosti.

  • Nivo adrenalina, hormona koji izaziva odgovor organizma „bori se ili beži“ kao odgovor na opasnost je znatno povišen kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem, i to duže vreme nakon traumatičnog događaja. Ova reakcija je znatno drugačija kod ljudi koji ne razviju PTSP sindrom.
  • U normalnim okolnostima, kada se neko uplaši ili oseti opasnost, čim pretnja prođe nivo hormona počne da opada i telo se ubrzo vraća u normalu (homeostaza). Kod istraumiranih ljudi ovaj proces traje mnogo duže i razvija se posttraumatski stresni poremećaj.
  • Percepcija opasnosti i straha izaziva mnogo promena u telu i mozgu i dovodi do reakcije „bori se ili beži“. Na primer, situacije koje su neobične ili izazivaju strah dovode do ubrzanog rada srca, ubrzanog disanja, zenice se šire, počinje pojačano znojenje, a proces varenja se usporava. Sve ove reakcije su prirodan način organizma da se izbori sa opasnošću tako što se priprema da se brani ili beži i tako izbegne problem ili predatora.
  • Svi ovi psihološki simptomi povezani sa stresom traju mesecima, pa čak i godinama kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem. Takođe, hormoni stresa naglo skaču i to disproporcionalno u odnosu na stimulanse, čak i kada su oni sasvim blagi. Neprestano povišen nivo hormona stresa negativno utiče na celo telo, uključujući pamćenje, regulaciju emocija i pažnju. Rezultat je visoka iritabilnost, napetost u mišićima, poremećaji spavanja, problemi sa srcem, PTSP sindrom i mnoga druga hronična oboljenja.

U mozgu i telu ljudi koji imaju PTSP sindrom se javljaju i mnoge druge neurološke i biohemijske promene, a često i u limbičkom sistemu, koji je primarni centar za emocije u mozgu. Istraživanja pokazuju da su tri primarna područja na koje traume utiču amigdala, hipokampus i prefrontalni korteks.

Promene u mozgu koje se javljaju nakon traumatičnih događaja mogu biti slične neurološkim promenama koje se javljaju kod pacijenata sa povredama mozga zbog različitih vrsta nezgoda. Neki stručnjaci tvrde da snimci sa magnetne rezonance jasno pokazuju da razmišljanje o traumatičnom događaju aktiviraju desnu hemisferu mozga i „deaktiviraju“ levu hemisferu. Dve polovine mozga „kao da pričaju različitim jezicima“, da tako kažemo. Smatra se da je desna hemisfera mozga zadužena za intuiciju, emocije, vizualizaciju, orijentaciju u prostoru i čulo dodira. Leva hemisfera mozga je zadužena za govor, logiku i analitičko razmišljanje. Takođe, dok smo još u materici, desna strana se prva razvija. Odgovorna je i za neverbalnu komunikaciju između majke i bebe. Leva strana mozga je zadužena za pamćenje činjenica, statistike i reči.

Jedan ekspert smatra da je leva strana mozga odgovorna za objašnjavanje iskustava i da ih ona „ređa“ u logičan sled događaja. Desna strana mozga je zadužena za pamćenje zvukova, dodira, mirisa i emocija koje su se tad javile. U normalnim okolnostima, dve moždane hemisfere rade manje ili više sinhrono. Kada jedna strana mozga ne funkcioniše, makar i privremeno (npr. tokom operacije mozga), to dovodi do poledica.

Promene u moždanoj aktivnosti, uključujući i deaktivaciju leve hemisfere, direktno utiču na mogućnost organizovanja prethodnih iskustava, stavljanje događaja u logičan sled, i „previđenje“ osećanja i percipiranih senzacija u reči kojima drugima možemo da saopštimo svoje iskustvo.

U suštini, PTSP sindrom se javlja zbog prestanka „izvršne funkcije mozga“. Drugim rečima, javlja se jer nemamo mogućnost da identifikujemo uzrok i posledicu, shvatimo dugoročne efekte nečijeg (ili svog) ponašanja i postupaka i da napravimo planove za budućnost.

Faktori rizika

Kao što je već pomenuto, podložniji posttraumatskom stresnom poremećaju su:

  • Ratni veterani.
  • Deca i odrasli koji su bili žrtve fizičkog ili seksualnog napada.
  • Ljudi koji su preživeli bilo kakvu vrstu zlostavljanja, nesreće, prirodne katastrofe, terorističkog napada, nasilja, smrt nekog bliskog, ozbiljnu povredu ili bolest ili bilo koji drugi traumatičan događaj nad kojim, kako kažu, „nisu imali kontrolu“.
  • Ljudi koji su bili zavisni od alkohola ili narkotika.
  • PTSP sindrom se češće javlja kod žena nego kod muškaraca, mada još uvek nije jasno zbog čega je to tako. Ovom sindromu su sklonije žene koje su napadnute i/ili silovane.
  • Izgleda da je i genetika važan faktor kod većine mentalnih poremećaja i oboljenja, a tu spadaju i anksioznost, depresija i posttraumatski stresni poremećaj PTSP. Porodična istorija mentalnih bolesti često ljude čini sklonijim  PTSP sindromu, posebno u kombinaciji sa drugim faktorima rizika.

Konvencionalni načini lečenja posttraumatskog stresnog poremećaja

  • Od svih načina za lečenje posttraumatskog sindroma, najviše su ispitani lekovi (posebno antidepresivi) i njihov uticaj. Većina stručnjaka smatra da su lekovi najefikasniji za lečenje posttraumatskog sindroma u kombinaciji sa psihoterapijom, kako bi se pacijentu pomoglo da oseća kako ima kontrolu nad svojim oporavkom.
  • Lekovi koji se daju ljudima koji pate od posttraumatskog stresnog poremećaja se obično daju pacijentima koji pate od anksioznosti, jako osećaja tuge, besa, manjka motivacije, osećaja da su „mrtvi iznutra“ i sl.
  • Antidepresivi se koriste za lečenje depresije, uključujući i pacijente koji nemaju PTSP sindrom, ali imaju slične simptome. Neki lekovi se obično daju pacijentima koji imaju simptome PTSP vezane za anksioznost i depresiju, uključujući fizičke simptome, noćne more i osećaj bespomoćnosti.
  • Mada svaki lek može da izazove neželjena dejstva, ovakvi lekovi mogu praktično spasiti život nekim pacijentima kod kojih se razvio posttraumatski sindrom. Ovi lekovi su važan katalizator neophodan za dalji oporavak i najbolja osnova za druge, „prirodne“ načine lečenja. Lekovi neće delovati na svakog pacijenta. Ne postoji nikakva garancija da će terapija medikamentima imati uspeha i lekovi mogu izazvati širok spektar reakcija u zavisnosti od sastava leka.

Pet „prirodnih“ načina za lečenje posttraumatskog stresnog poremećaja

  1. Terapija i savetovanje

Različite vrste psihoterapije se često koriste kako bi osoba prevazišla PTSP sindrom. Vrsta terapije će zavisiti od situacije i pristupa profesionalnom tretmanu. Mada mnogi pacijenti isprva stresno reaguju na terapiju, već nakon nekoliko seansi se navikavaju na to da diskutuju o traumatičnim uspomenama. Jedno istraživanje je pokazalo da pričanje o stresnom događaju sa terapeutom u 86% slučajeva dovodi do ublažavanja simptoma PTSP i psihoze.

Smatra se da je jedna od najefikasnijih terapija kognitivna bihejvioralna terapija, gde se ispituju sećanja i razmišljanja kako bi se utvrdilo kako ona utiču na ponašanje i samopercepciju pacijenta.

Glavni ciljevi ovakve terapije za PTSP sindrom uključuju:

  • Učenje pacijenta da bolje koristi „emotivni deo mozga“ koji je do tada bio na neki način isključen. Mnogi ljudi sa PTSP sindromom se osećaju „mrtvim iznutra“ i ne mogu da povežu neke događaje sa emocijama. Terapeut će pomoći pacijentu da se otvori i shvati kako se zaista oseća.
  • Povećanje samosvesti. Terapeut će naučiti pacijenta da razume kako je traumatičan događaj izmenio njegove misli i osećanja i kako to utiče na njegov organizam i zdravlje.
  • Vraćanje osećaja kontrole nad životom i događajima.
  • Pomoć da se razviju strategije za „borbu“ u teškim situacijama.

Pacijenti često rade sa ovakvim pacijentima kako bi im pomogli da postanu svesniji svojih iskustava i da počnu da prihvataju ono što se dešava u njima samima. To uključuje kako fizičke senzacije, tako i emocije i misli. Učenje iz prošlih iskustava i bolja artikulacija osećanja su jako važni i na njima najviše treba raditi. Razlog tome je to što su osećaj bespomoćnosti i povlačenje u sebe veoma česti kod posttraumatskog stresnog poremećaja.

  1. Desenzitizacija i izlaganje strahovima

Kao dodatak čestim tipovima obične psihoterapije, nekoliko vrsta terapije izlaganjem se koriste za desenzitizaciju pacijenata, oslobađanje od stresa i pomoć da se pacijent direktno suoči sa strahovima. Profesionalni terapeut vodi ovakve vrste terapija. Terapeut može biti vodič dok se pacijent postepeno suočava sa sve intenzivnijim strahovima, situacijama, objektima ili mestima koja izazivaju sećanja i jake emocije vezane za traumatični događaj.

  • Izlaganje: ova vrsta terapije podrazumeva diskusiju, suočavanje i prisećanje traumatičnog događaja u detalje, kako bi se postigla kontrola nad uznemirujućim mislima, fizičkim reakcijama i emocijama vezanim za traumu. Ideja je da što više pričamo sa nekim o traumatičnom događaju, to nam postaje bliskiji i manje ga se plašimo. Postoji nekoliko načina da se pacijent izloži strahu. To uključuje vizualizaciju, pisanje, crtanje, slikanje ili posetu mestu gde se traumatični događaj odigrao.
  • Kognitivno restrukturiranje: ovaj pristup je sličan kognitivno-bihevioralnoj terapiji i sličnim vrstama terapije izlaganjem. Kognitivno restrukturiranje pomaže ljudima da nađu smisao u lošim uspomenama tako što će pričati o njima. Osećanja kajanja, krivice i stida su obično centralni aspekt priče, pošto se njima pripisuje osećaj „zaglavljenosti“.
  • EMDR ili desenzitizacija pokretima očiju i reprocesiranje: ova tehnika podrazumeva da pacijent usmeri svu pažnju na fizički pokret ili senzaciju (npr. disanje, zvuk ili pokret ruke) dok se priseća traumatičnog događaja i otvoreno priča o njemu. Radeći ovo, ima nešto što će mu držati pažnju kako bi pomogao svom mozgu da ponovo prođe kroz traumatičan događaj.
  1. Joga i meditacija

Jedno istraživanje, koje je finansirao američki Nacionalni institut za zdravlje, pokazalo je da su pacijenti sa PTSP sindromom koji su tokom 10 nedelja praktikovali jogu i slične tehnike dosta napredovali u smislu ublažavanje simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja. Boljitak je primećen i kod pacijenata koji nisu uopšte reagovali na lečenje. Dokazano je da joga pozitivno utiče na mozak tako što povećava broj „neurotransmitera sreće“, smanjuje efekat stresa, pomaže da se izborimo sa negativnim osećanjima i još mnogo toga. Ispitanici su naučili kako da povećaju pet specifičnih tipova pozitivnih i prijatnih osećanja, a to su: zahvalnost i saosećajnost, povezanost, prihvatanje, usmerenost i osnaživanje.

Istraživanje je ukazalo na to da su joga i slične tehnike opuštanja uma i tela toliko dobre za ublažavanje simptoma PTSP zato što pozitivno utiču na nervni sistem. Razlog tome je to što menjaju hemijske signale koji se u mozak šalju preko prenumogastričnog živca (živac lutalac). Ovaj nerv se sastoji od mnogo vlakana koji spajaju mozak sa većinom unutrašnjih organa. Istraživači smatraju da oko 80% nervnih vlakana od kojih se ovaj nerv sastoji ide iz raznih delova tela u mozak. Ovo ispitivanje je pokazalo da možemo direktno uticati na vrstu hormonalnih i hemijskih signala koji stižu u mozak. To znači da možemo mozgu slati signale da smo sasvim budni ili opušteni, u zavisnosti od toga kako „upravljamo“ svojim organizmom.

Neki od načina na koji pacijenti kod kojih postoji posttraumatski stres direktno mogu uticati na opuštanje svog tela uključuju: kontrolu disanje, istezanje ili određene poze (asane), mantranje sa grupom ili praktikovanje različitih stilova meditacije. Svi ovi metodi se koriste već hiljadama godina, još od doba kada su nastale tradicionalna kineska i indijska medicina i joga, kako bi se ljudi bolje oslobodili stresa.

Postoji još mnogo naučnih dokaza koji potkrepljuju teoriju da su meditacija i slične prakse za opuštanje tela i uma odlični načini za lečenje pacijenata sa PTSP sindromom, jer neuroplastičnost mozga (sposobnost mozga da se menja u zavisnosti od ponavljanja i pažnje) može da podstakne neurološke procese i strukture u mozgu, smanji aktivnost amigdale (centra za strah u mozgu), pomogne u regulaciji emocija i poboljša integraciju desne i leve hemisfere mozga.

Promene u strukturi mozga

Deregulacija delova mozga povezanih sa emocionalnom regulacijom i memorijom je ključni faktor koji izaziva simptome povezane sa PTSP sindromom. Ovo je samo „dodatak“ preteranoj aktivnosti amigdale, koja deluje kao centar za strah. Majndfulnes je tehnika koja sprečava ove procese tako što povećava aktivnosti hipokampusa i prefrontalnog dela mozga i reguliše rad amigdale.

  1. Podrška porodice i prijatelja

Jedan od prediktora koji ukazuje na to da će pacijent relativno lako prevazići posttraumatski stresni poremećaj je podrška porodice i prijatelja. Određeni faktori povećavaju „otpornost“ na stres i tako se smanjuje rizik od dugoročnih simptoma povezanih sa stresom. Ti faktori uključuju:

  • Grupe za podršku, što pomaže u smanjivanju osećanja izolacije i otuđenja tako što se otvaramo drugima i stvaramo veze pune saosećanja i empatije.
  • Poseta porodičnom terapeutu kako bi se od porodice, supružnika, dece ili prijatelja dobila još bolja podržka.
  • Nalaženje grupe ljudi koji će nam pružiti duhovnu i moralnu podršku, „ventil“, nadu i pozitivan odgovor.
  • Društvena podrška nam pomaže u ublažavanju agresije. Uz pomoć podrške okoline, ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem uče kako da odgovore na strah ili druga negativna osećanja bez izolacije i prekida odnosa sa drugima. Podrška okoline vam može dati osećaj smisla i svrhe u životu.
  1. Briga o sebi i upravljanje stresom

Osim podrške koju dobijate od drugih, još važnije je da se izborite sa stresom i okidačima koji kod vas izazivaju simptome. Stručnjaci savetuju sledeće strategije za smanjivanje anksioznosti i stresa:

  • Redovne, ali blaže vežbe ili neka fizička aktivnost.
  • Dovoljno sna i odmora od velikog su značaja za ljude kod kojih se razvio posttraumatski stresni poremećaj.
  • Strpljenje u lečenju i postavljanje realističnih ciljeva.
  • Smanjivanje nivoa stresa i smanjivanje odgovornosti koju imate.
  • Provodite što više vremena u prirodi i sa ljudima sa kojima se osećate prijatno.
  • Da bi pobedili posttraumatski stres bavite se sobom i radite nešto što vas rasterećuje – čitajte, vodite dnevnik, gledajte filmove, slušajte muziku, pričajte sa terapeutom itd.

Mere opreza kod lečenja PTSP sindroma

Ako sumnjate da vi ili neko koga vi poznajete ima posttraumatski stresni poremećaj, najbolje je da odmah potražite pomoć kako bi se započeo proces lečenja. Kada osećanja postanu nepodnošljiva i utiču vam na životne navike i rutinu, pitajte nekog člana porodice ili lekara da vam pomogne. U slučaju nekog hitnog stanja – paničnog napada ili teške depresije – i lekar opšte prakse vam može privremeno pomoći.

Nekoliko reči na kraju

  • PTSP je skraćenica za posttraumatski stresni poremećaj ili sindrom, koji se smatra mentalnim poremećajem. Ovaj poremećaj se javlja kod 7-8 procenata populacije, uključujući i decu i tinejdžere. Uvek se javlja nakon iskustva vezanog za neku situaciju opasnu po život. Ti događaji mogu biti rat, prirodna katastrofa, zlostavljanje, napad, nesreća, bolest, iznenadna smrt voljene osobe i slično.
  • Simptomi PTSP sindroma uključuju anksioznost, depresiju, socijalnu izolaciju, probleme sa spavanjem i košmare, agresiju, izbegavanje da se sa bilo kim priča o mislima i osećanjima vezanim za traumatični događaj i odbijanje da se rade određene stvari vezane za traumu zbog straha od tog događaja.
  • Lečenje  posttraumatskog stresnog poremećaja podrazumeva upotrebu lekova, terapiju ili savetovanje, grupnu terapiju, podršku porodice i prijatelja, jogu, vežbanje, meditaciju i druge načine za oslobađanje od stresa.

Nervni slom simptomi, lečenje, saveti

Šta je nervni slom?

Nervni slom je izraz kojim se opisuje period intenzivnog mentalnog stresa. Tokom tog perioda, osoba ne može da funkcioniše normalno i da obavlja svoje svakodnevne dužnosti. Nekada se ovaj termin koristio da opiše širok spektar mentalnih oboljenja i poremećaja, uključujući depresiju, anksioznost i akutni stresni poremećaj.

Mada se izraz „nervni slom“ više ne smatra medicinskim terminom, još uvek se naširoko koristi da se opišu intenzivni simptomi stresa i nemogućnosti da se osoba nosi sa svojim svakodnevnim obavezama. Ono što ljudi smatraju nervnim slomom, u nekim slučajevima može biti nedijagnostikovana mentalna bolest.

Ne postoji slaganje oko toga šta je zapravo nervni slom. Ovaj termin generalno obuhvata duži period kada fizički i emotivni stres postane nepodnošljiv i utiče na sposobnost osobe da živi normalnim životom.

nervni slom simptomi

Nervni slom simptomi

Simptomi nervnog sloma

Pacijenti obično ispoljavaju fizičke, psihičke i simptome u ponašanju kada prolaze kroz ovu fazu. Znaci nervnog sloma variraju od osobe do osobe. Uzrok nervnog sloma dosta utiče na simptome koji se javljaju. Najčešći znaci nervnog sloma su:

  • Simptomi karakteristični za depresiju: gubitak nade, misli o samopovređivanju i samoubistvu.
  • Anksioznost, visok pritisak, napeti mišići, trešenje ruku, vrtoglavica, nervozan stomak, drhtavica.
  • Ekstremne promene raspoloženja.
  • Panični napadi, koji uključuju bol u grudima, užasan strah i poteškoće sa disanjem.
  • Paranoja, što obično podrazumeva i uverenje da pacijenta neko posmatra ili uhodi.
  • Takozvane flešbekove, sećanja na traumatični događaj, što obično ukazuje na nedijagnostikovani posttraumatski stresni poremećaj.

Ljudi koji su doživeli nervni slom obično izbegavaju porodicu, prijatelje i kolege. Znaci tog povlačenja su:

  • Izbegavanje društvenih obaveza.
  • Loš san i poremećaji ishrane.
  • Nedovoljna i neredovna higijena.
  • Nedolaženje na posao.
  • Izolacija u kući.

Faktori rizika koji mogu izazvati nervni slom

Kada je osoba pod prevelikim stresom i ne zna kako da se nosi sa njim, obično dolazi do nervnog sloma. Taj stres je obično izazvan nekim spoljnim faktorima i ti faktori rizika mogu biti:

  • Konstantan stres na poslu.
  • Neki traumatičan događaj (npr. smrt bliske osobe).
  • Ozbiljni finansijski problemi.
  • Velike životne promene (npr. razvod).
  • Loš san i nedovoljno odmora.
  • Istorija anksioznih poremećaja.
  • Porodična istorija anksioznih poremećaja.
  • Povreda ili bolest, koja je unela značajne promene u život pacijenta.

Tretman: kako se izboriti sa simptomima ?

Lečenje

Neprekidan i jak stres se može prekinuti uz nešto od sledećeg:

  • Terapija kod sertifikovanog terapeuta.
  • Lekovi koji se dobijaju na recept (antidepresivi i sl.), kako bi se lečio hemijski disbalans u organizmu.
  • Alternativni tretmani (masaža, joga, meditacija).

Ako smatrate da ste pod jakim stresom koji ne možete da kontrolišete, pokušajte da ga ublažite na sledeći način:

  • Duboko udahnite i izbrojte do 10 kada se osećate anksiozno i pod stresom.
  • Izbacite kofen i alkohol iz svoje svakodnevnice.
  • Spavajte redovno i pokušajte da spavate što bolje. Uživajte u toploj kupki pred spavanje, isključite telefon i računar i čitajte nešto opuštajuće pre nego što pođete u krevet.

Kada posetiti lekara i početi lečenje ?

Verovatno se svakome bar jednom dogodilo da oseća da ne može više da se bori sa svakodnevnim stresom. Ako imate poteškoća da zbog stresa obavljate svoje svakodnevne obaveze, onda se ne borite sa tim stresom na pravi način. Nervni slom može biti znak nekog mentalnog poremećaja. Zato, čim primetite simptome nervnog sloma, idite kod lekara.

Lekar će vam pomoći u lečenju fizičkih simptoma. Verovatno će vas poslati kod psihologa ili psihijatra. Ovi profesionalci će vam pomoći u lečenju emotivnih i mentalnih simptoma. I članovi vaše porodice bi trebalo da popričaju sa vašim lekarom.

Saveti za brigu o sebi

Neke promene u načinu života vam mogu pomoći da sprečite nervni slom:

  • Redovno vežbajte najmanje tri puta nedeljno. Makar šetajte po pola sata.
  • Idite kod terapeuta kako biste se lakše izborili sa stresom.
  • Izbegavajte lekove, drogu, alkohol, kofein i druge supstance koje izazivaju stres u organizmu.
  • Spavajte redovno i potrudite se da spavate bar po šest sati svake noći.
  • Praktikujte neku tehniku opuštanja (duboko disanje, meditaciju).
  • Smanjite nivo stresa tako što ćete se bolje organizovati, praviti manje pauze tokom dana i držati se isplaniranih obaveza.

Potrudite se da sami napravite ove promene, ali je ipak najbolje da se posavetujete sa stručnim licem i napravite plan lečenja jer nervni slom može dovesti do veoma ozbiljnih posledica.

Logoreja simptomi, dijagnoza, lečenje

Šta je logoreja ?

Logoreja je termin kojim se označava konstantna i nezaustavljiva brbljivost. Protok govora je izuzetno povećan, a osoba ima potrebu za dugim periodima verbalnog izražavanja.Logoreja je često povezana sa brzanjem u govoru (tahifemijom), koje je slično, a karakterišu ga velika brzina govora i verbalnog toka.

Logoreja može da bude simptom psihijatrijskog poremećaja – maničnog stanja, shizofrenije… Često odražava tahipsihiju, odnosno ubrzani tok misli.

U većini slučajeva se logoreja manifestuje kod osoba sa bipolarnim poremećajem – noviji termin za maničnu depresiju – stanjem kod koga dolazi do naizmeničnih faza depresije i tuge, gubitka volje, nedostatka motivacije, povlačenja u sebe i samokritike i maničnih faza sa tahipsihijom, logorejom, tahifemijom, dezinhibiranim ponašanjem i hiperaktivnošću.

Povezano>>>  Bipolarni poremećaj

Simptomi

Simptomi logoreje su lako prepoznatljivi.

  • Pacijenti govore mnogo i dugo.
  • Njihov govor može da bude nepovezan; ponekad se opisuje kao protok praznih ili nedovoljno smislenih misli i ideja.
  • Tahifemija se u psihijatrijskog patologiji razlikuje, mada je veoma slična jer predstavlja ubrzanje toka govora.

Dijagnostikovanje

Dijagnostikovanje logoreje se zasniva na prostom posmatranju, koje najčešće obavljaju srodnici. Porodice sa istorijom  maničnih ili bipolarnih poremećaja mogu lako da prepoznaju prelaske svojih rođaka u manične faze.

Lečenje

Da bi se logoreja „lečila“, simptomatologija mora da se smesti u kontekst. Lečenje se razlikuje u zavisnosti od toga da li pacijent pati od bipolarnog poremećaja, maničnih kriza ili čak izolovanog shizofrenog stanja.

U kontekstu psihijatrijskih poremećaja, biće primenjeno lečenje antipsihoticima, kao i redovni nadzor psihijatra.

Kod maničnih pacijenata, često se koristi molekul koji se zove litijum i čiji novo u krvi mora da se nadzire.

Kod pacijenata sa bipolarnim poremećajem, lečenje koje reguliše raspoloženje i pri kome se koriste soli litijuma, često je hronično. U slučaju maničnih faza, ovaj tretman se optimizuje, dok se kod depresivnih faza dodaju i antidepresivi.

Anksioznost ili depresija razlike

Napetost, osećaj ukočenosti mišića, drhtanje, preplavljenost utiscima da će se desiti nešto strašno, preznojavanje, ubrzano disanje i lupanje srca najčešći su simptomi anksioznosti.

To iščekivanje da će se nešto neugodno dogoditi završava se napadom panike uz mnogo telesnih manifestacija vezanih za disfunkciju vitalno važnih organa, samo od stepena intenziteta ovih poremećaja zavisi da li se osoba može bezlekova izlečiti od anksioznosti.

Kako se ispoljavaju anksiozni poremećaji i u čemu se oni razlikuje od depresije?

Grupa anksioznih poremećaja pripada takozvanim neurotskim, stresogenim poremećajima s telesnim manifestacijama. U njih se ubrajaju i fobije, generalizovane anksioznosti, opsesivno prisilni poremećaji, reakcije na stres, konverzivni (histrionični) poremećaji, telesni psihogeni poremećaji, hipohondrijski, kao i stalni somatoforni bol kao poremećaj.

Sve ove entitete karakteriše osećanje bezrazložnog straha, a te različite kliničke slike razvijaju se zbog različitih mehanizama EGO zaštite (zaštite ličnosti).

Osnovna karakeristika anksioznosti jeste bezrazložna napetost, strah, iščekivanje neugodnosti… a sve je to obično praćeno telesnim simptomima. Depresija je, s druge strane, bezrazložna tuga.

Strah od smrti i ludila

anksioznost depresija

Koji su telesni simptomi anksioznosti?

Kao simptomi anksioznosti mogu se javiti vrtoglavica, osećaj lebdenja, nesvestica koja vodi ka panici, pritisak u grlu i grudima, kratko i ubrzano disanje, ubrzani rad srca sa senzacijama aritmije, talasi vrućine praćeni osećajem straha, opsesivna briga i neželjene misli, preznojavanje, osećaj nepovezanosti s onim što se oko vas dešava, kao i druge slične neprijatne manifestacije.

Kako strah i strepnja uz nervozu mogu prerasti u ozbiljan poremećaj?

Strah i strepnja bez realnog osnova bitne su karakteristike paničnih poremećaja. To iščekivanje da će se nešto neugodno dogoditi završava se napadom panike uz mnogo telesnih manifestacija vezanih za disfunkciju vitalno važnih organa. U suštini, najčešći je zapravo strah za sopstveni život ili strah od ludila, što je bitna karakteristika paničnih poremećaja.

Zašto smo anksiozni?

Sadržaji iz našeg nesvesnog, koji su proizvod snažnih trauma ili kumuliranih nezadovoljstava, transformišu se u različite simptome od kojih je iracionalni strah (anksioznost) jedan od najčešćih.

Kako anksiozni poremećaji utiču na svakodnevni život?

Osobe s anksioznim poremećajem su napete, osećaju ukočenost mišića, podrhtavaju, preplavljene su utiscima da će im se desiti nešto strašno, nekad su zbog svega toga tužne, pa se taj tip poremećaja, ako su ravnomerno zastupljeni anksioznost i depresivnost, naziva anksiozno-depresivnim poremećajima. Ovakve osobe otežano funkcionišu i kompromitovane su im svakodnevne aktivnosti i životne radosti.

Može li se boriti protiv anksioznosti bez lekova?

То zavisi od intenziteta anksioznosti. Stepen anksioznosti može biti različit, od blage do vrlo izražene. Vežbe opuštanja mišića, pravilnog disanja i vezivanja misli za neutralne sadržaje mogu ublažiti anksioznost, ili je čak potpuno eliminisati. Za snažne anksiozne poremećaje potrebno je koristiti lekove na način i u dozi kako to tarapeut odredi.

Koje sve vrste terapije anksioznosti postoje?

U terapiji anksioznosti koriste se površinske metode psihoterapije, bihevioralne metode i medikamentozna terapija – lekovi.

Kada je neophodno bolničko lečenje?

Bolničko lečenje samo u slučaju psihotičnih strahova

Bolnička lečenja se obično određuju u slučaju psihotičnih anksioznosti. Na primer, ako pacijent čuje zastrašujući nepostojeći glas, ili pogrešno zaključuje da mu neko može naneti neko zlo, te je zbog toga anksiozan. Klasični anksiozni poremećaj najčešće ne iziskuju bolnički tretman.

Koje su ostale vrste ovih poremećaja?

Fobije su stanja anksioznosti u jasno definisanim uslovima, koji nisu realna opasnost. Osoba je preplavljena telesnim simptomima kao što je lupanje srca, osećaj nesvestice, podrhtavanja, gušenja, a što je često zapravo sekundarni strah od smrti. Fobijski strah se često prepliće s depresijom.

Najčešće fobije su agorafobija (strah od otvorenog prostora), socijalne fobije (strah od crvenjenja, drhtanje ruku, mučnina…).

Specifične fobije su strahovi od pojedinih životinja, visine, grmaljavine…

Panični napadi su telesni simptomi koji se iznenada jave, obično im prethodi takozvani anticipatorni strah i prožeti su uverenjem da će osoba umreti ili poludeti. Panični napadi su ograničenog trajanja.

Kakva je uloga pravilne ishrane i načina života u borbi protiv anksioznosti?

Zdravi stilovi života ublažavaju anksioznost

Zdravi stilovi života podrazumevaju pravilnu ishranu (preferira se mediteranska hrana, više kretanja, adekvatno bavljenje sportom, eliminisanje nepotrebnih lekova i zdrava socijalna komunikacija). Zdravi stilovi života potrebni su svakoj osobi i preveniraju mnoge telesne poremećaje koje prate anksioznost, odnosno sama anksioznost, ublažava se upražnjavanjem zdravih stilova života.

Šizofrenija simptomi i rani znaci, lečenje, uzroci

Shizofrenija ili šizofrenija je poremećaj kod koga pacijent teško može da razluči šta je stvarno, a šta ne; da jasno razmišlja, kontroliše emocije, održava veze sa drugim ljudima i normalno funkcioniše.

Sumnja da vi sami ili neko koga volite ima shizofreniju je zaista stresno. Naravno, to ne znači da nema nade. Šizofrenija se uspešno leči i kontroliše. Prvi korak je da se prepoznaju znaci i simptomi. Drugi korak je da bez odlaganja potražite pomoć. Uz pravi tretman i podršku možete naučiti kako da se nosite sa ovim poremećajem i vodite zadovoljavajuć i ispunjen život.

Šta možete da uradite ?

  1. Naučite šta je mit, a šta činjenica o šizofreniji
  2. Prepoznajte znakove i simptome šizofrenije
  3. Uzmite za ozbiljno suicidalne misli i odmah uradite nešto povodom toga
  4. Saznajte sve što možete o lečenju šizofrenije
  5. Saznajte koje su opcije samopomoći
  6. Naučite koji su uzroci šizofrenije i kako se dijagnostikuje
  7. Naučite što više o ovoj bolesti

Šta je šizofrenija ili paranoidna šizofrenija ?

Šizofrenija ili shizofrenija je moždani poremećaj koji utiče na to kako se pacijent ponaša, razmišlja i kako vidi svet oko sebe. Najpoznatiji oblik shizofrenije je paranoidna shizofrenija. Ljudi oboleli od shizofrenije imaju izmenjenu percepciju realnosti. Može se desiti da vide ili čuju stvari koje ne postoje, pričaju na čudan način, veruju da drugi pokušavaju da ih povrede ili umišljaju da ih neko neprestano posmatra. Ovo uzrokuje poteškoće u odnosima sa drugima i ugrožava im u normalnim dnevnim aktivnostima kao što su kupanje, jelo i obavljanje svakodnevnih stvari, i dovodi do alkoholizma i narkomanije u pokušaju da sami sebi olakšaju bolest. Mnogi shizofreničari povlače se iz sveta, uplašeni su i zbunjeni i postoji povećan rizik da će izvršiti samoubistvo, posebno kada se jave psihotične epizode, depresija i tokom prvih šest meseci lečenja.

shizofrenija simptomi

Šizofrenija je hronični poremećaj i mnogi strahovi vezani za šizofreniju uopšte nemaju realnu osnovu. Većini shizofreničara s vremenom postaje bolje, a ne gore. Lečenje se sve više poboljšava i postoji mnogo stvari koje vam mogu pomoći u lečenju ovog poremećaja. Šizofrenija se u velikom broju slučajeva svodi na „epizode“, tako da su periodi remisije najbolje vreme da naučite strategije samopomoći kako biste smanjili učestalost i trajanje budućih epizoda. Uz podršku, terapiju i lekove, većina ljudi sa ovim poremećajem može lako da pobedi simptome, funkcioniše normalno i vodi život bez problema.

Rani znaci upozorenja

Kod nekih ljudi, shizofrenija se javlja iznenada i bez ikakvog upozorenja. Međutim, kod većine pacijenata se ipak javlja polako, postoje rani simptomi i postepeno, pre prve teže epizode. U većini slučajeva prijatelji i članovi porodice obolelog već neko vreme pre napada znaju da nešto ne valja, iako ne znaju šta tačno.

U ranijim fazama shizofrenije pacijent može delovati ekscentrično, nemotivisano, bezosećajno i udaljava se od drugih. Pacijent se može izolovati od ljudi, zapostavljati svoj izgled, pričati čudne stvari i biti indiferentan prema životu. Zaboraviće na svoje hobije i omiljene aktivnosti i produktivnost na poslu ili u školi će dosta opasti.

Najčešći znaci upozorenja uključuju:

  1. Depresiju i osamljenost
  2. Neprijateljstvo prema drugima i sumnjičavost, kao i ekstremne reakcije na kritiku
  3. Neobraćanje pažnje na ličnu higijenu
  4. Bezizražajan i nezainteresovan izraz lica
  5. Nemogućnost da se izraze emocije, posebno tuga i radost, i neobične reakcije (npr. smejanje u neprikladnoj situaciji)
  6. Mnogo spavanja ili nesanica; zaboravnost i nemogućnost koncentracije
  7. Neobične i iracionalne izjave; neobična upotreba reči u govoru

Iako ovi rani znaci upozorenja mogu da se jave zbog mnogo stvari i uopšte ne moraju biti znak shizofrenije, ipak su razlog za brigu. Ako neobično ponašanje uzrokuje probleme u vašem životu ili životu nekog ko vam je drag, vreme je da potražite medicinski savet. Ako je uzrok shizofrenija ili neki drugi mentalni problem, terapija u začetku bolesti će biti od neprocenjivog značaja.

Simptomi šizofrenije

Postoji pet tipova simptoma koji su karakteristični za shizofreniju. To su: deluzije, halucinacije, dezorganizovan govor, dezorganizovano ponašanje i takozvani „negativni“ simptomi. Međutim, simptomi shizofrenije se drastično razlikuju od osobe do osobe, kako po izraženosti, tako i po tipovima. Nema svaka obolela osoba iste simptomi i simptomi se mogu menjati s vremenom.

Deluzije

Deluzija je ideja koje se osoba čvrsto drži, uprkos čvrstim dokazima da to nije tačno. Deluzije su vrlo česte kod shizofrenije i javljaju se kod 90% obolelih. Obično deluzije podrazumevaju sasvim bizarne i nelogične ideje ili fantazije, kao na primer:

Deluzije o progonu: ovo je uverenje da drugi, obično neodređeni „oni“ proganjaju pacijenta i dolaze kod njega. Ovakve deluzije često podrazumevaju sasvim bizarne ideje, kao npr. „Marsovci pokušavaju da me otruju radioaktivnim supstancama, koje se nalaze u vodi koju pijem“.

Deluzije o obraćanju: sasvim obični događaji pacijentu deluju kao da imaju posebno i lično značenje. Na primer, obolela osoba smatra da se osoba sa bilborda ili televizije obraća direktno njemu i šalje mu neku ličnu poruku.

Deluzije o veličini: u nekim slučajevima, oboleli smatra da je važna ličnost, recimo Isus Hrist ili Napoleon. Druga vrsta deluzija o veličini može podrazumevati uverenje da osoba ima neke posebne moći, npr. da leti.

Deluzije o kontroli: podrazumevaju uverenje da neko drugi kontroliše misli i postupke obolele osobe. Česte deluzije zvuče ovako: „Moje misli mogu da čuju drugi“, „Neko ubacuje ideje u moj mozak“ ili „Tajna služba mi krade moje misli“.

Halucinacije

Halucinacije su zvukovi ili druge senzacije koje se percipiraju kao stvarne, iako postoje samo u glavi šizofreničara. Iako halucinacije mogu biti percipirane kao bila koja vrsta nadražaja, najčešće halucinacije kod shizofreničara su zvučne i javljaju se kada pacijent svoje unutrašnje misli pogrešno interpretira kao da neko drugi to govori.

Halucinacije su veoma značajne shizofreničarima, jer ih doživljavaju kao sasvim realne. Često se ovi zvuci opažaju kao glas neke poznate osobe i najčešće je to kritika, vulgaran govor ili vređanje. Relativne česte su i vizuelne halucinacije. Sve halucinacije se pogoršavaju kada osoba ostane sama.

Dezorganizovani govor

Shizofrenija može izazvati probleme sa koncentracijom i praćenjem niti misli, što se manifestuje u načinu govora. Često se dešava da obolela osoba na pitanje daje sasvim nepovezan odgovor, počinje rečenicu sa jednom temom, a završava sa drugom ili govori nelogične stvari.

Dezorganizovan govor najčešće podrazumeva:

Nelogične asocijacije: brzo se skače sa temu na temu, bez ikakve jasne veze jedne teme sa drugom.

Neologizmi: oboleli koristi reči i fraze koje je sama izmislila i koje samo za nju imaju neki smisao.

Ponavljanje: ponavljanje reči i izjava iznova i iznova.

Besmislena upotreba reči koje se rimuju.

Dezorganizovano ponašanje

Shizofrenija je oboljenje koje ometa aktivnosti usmerene ka nekom cilju, što ugrožava sposobnost obolele osobe da se brine o sebi, da radi i da komunicira sa drugima. Ovo ponašanje se može javiti kao:

  • Nesposobnost da se obavlja svakodnevna rutina
  • Nepredvidivo ili neprikladno ponašanje u određenim situacijama
  • Ponašanje koje deluje besmisleno i nema nikakvu svrhu
  • Nedostatak inhibicija i kontrole

Negativni simptomi (odsustvo normalnog ponašanja)

Takozvani „negativni“ simptomi šizofrenije odnose se na odsustvo normalnog ponašanja koje se javlja kod mentalno zdravih osoba.

Neizražavanje emocija: bezizražajno lice i glas, izbegavanje kontakta očima i odsustvo facijalnih ekspresija.

Nemanje interesovanja i slab entuzijazam: problemi sa motivacijom i nebriga za sebe.

Manjak interesovanja za ostale ljude: osoba se čini sasvim nesvesnom svog okruženja; povlačenje iz društva.

Poteškoće i abnormalnosti u konverzaciji: nesposobnost da se učestvuje u razgovoru; kratki i ponekad nepovezani odgovori na pitanje; monoton govor.

Najčešći mitovi i činjenice o shizofreniji:

Mit Činjenica
Shizofrenija se odnosi na sindrom „podeljene ličnosti“ ili „višestruke ličnosti“ Poremećaj višestruke ličnosti je nešto sasvim drugo i mnogo je ređi nego shizofrenija. Ljudi sa shizofrenijom uopšte nisu „podeljene“ niti „višestruke“ ličnosti, već imaju pogrešnu predstavu o realnosti
Shizofrenija je redak poremećaj Shizofrenija nije tako retka. U proseku, kod jednog od 1.000 ljudi će se nekada u životu razviti shizofrenija
Shizofreničari su opasni Iako imaju deluzije i halucinacije zbog kojih se javlja i nasilno ponašanje, shizofreničari u najvećem broju slučajeva nisu ni nasilni niti opasni
Ljudima sa shizofrenijom se ne može pomoći Iako je u mnogim slučajevima potreban doživotan tretman, prognoze u slučajevima shizofrenije uopšte nisu beznadežne. Uz pravilnu terapiju, većina ljudi sa shizofrenijom može živeti sasvim normalno

Danijelova priča

Danijel ima 21 godinu. Do pre šest meseci je bio dobar student i radio studentski posao u prodavnici električnih aparata. Onda su stvari počele da se menjau. Postao je paranoičan i počeo je da se ponaša čudno. Prvo je postao uveren da su se profesori na fakultetu urotili protiv njega, pošto nisu obraćali pažnju na njegove nelogične odgovore koji često nisu imali veze sa predavanjem. Onda je rekao svom cimeru da su i drugi studenti skovali zaveru protiv njega. Uskoro je i napustio fakultet.

Tada su se stvari još više pogoršale. Danijel je prestao da se kupa, brije i da pere odeću. Na poslu je bio uveren da ga njegov šef posmatra i sluša kroz kamere i bubice ugrađene u ekrane televizora. Počeo je da čuje glasove koji su mu govorili da nađe kamere i deaktivira ih. Prelomni događaj je bio kada je poslušao te glasove, polomio nekoliko televizora vrišteći da neće više trpeti „protivzakonito špijuniranje“. Njegov preplašeni šef je zvao policiju i Danijel je smešten u bolnicu.

Lečenje šizofrenije

Iako je vrlo teško čuti ovakvu dijagnozu, ignorisanjem nećete rešiti problem. Početak tretmana sa iskusnim profesionalcem u oblasti mentalnog zdravlja je ključan za oporavak. Istovremeno, važno je da pacijent ne prihvati da bude obeležen, niti da poveruje mitu kako mu nikada neće biti bolje. Dijagnoza šizofrenije nije doživotna kazna koja se svodi na neprestano pogoršavanje simptoma i opetovane hospitalizacije. Uz pravi tretman i samo pomoć, mnogi ljudi oboleli od šizofrenije su nastavili normalan život i simptomi su im se povukli.

Osnovni tretman

Najefikasnija strategija u lečenju šizofrenije podrazumeva kombinaciju lekova, terapije, promene u životnim navikama i podrške.

Shizofrenija zahteva dugoročan tretman. Većina obolelih od shizofrenije mora da nastavi sa lečenjem čak i kada se oseća bolje kako bi se sprečile nove epizode i kako se ne bi vratili simptomi. Tretman se može promeniti nakon nekog vremena, tako da će lekar smanjiti dozu ili promeniti lekove ako se simptomi povuku.

Lekovi za shizofreniju funkcionišu tako što redukuju psihotične simptome kao što su halucinacije, deluzije, paranoja i dezorganizovano razmišljanje. Međutim, to nije lek za shizofreniju i ima mnogo manje efekta ako se ne radi na uklanjanju asocijalnosti, manjka motivacije i neizražavanje emocija. I pronalaženje pravog leka i prave doze je komplikovano. Iako lekove ne bi trebalo koristiti po cenu smanjenja kvaliteta života, treba biti strpljiv i popričati sa lekarom o svemu.

Terapija može pomoći u borbi sa shizofrenijom, u borbi protiv stresa, za rešavanje problema koji se javljaju u odnosima sa drugima i u komunikaciji. Grupna terapija služi za povezivanje sa drugima koji imaju sličan problem i pruža vrlo važan uvid u to kako su drugi pobedili svoje probleme.

Samopomoć

Može potrajati dok lekovi i terapija ne pokažu koliko su efikasni, a postoji dosta stvari koje obolela osoba može uraditi kako bi kontrolisala simptome, poboljšala svoje raspoloženje i povećala samopouzdanje. Što više pomaže sebi, to će se oboleli osećati manje beznadežno i bespomoćno i veća je šansa da lekar smanji lekove.

Šest načina da pomognete sebi ako ste šizofreničar

  1. Potražite podršku. Ovde nisu u pitanju samo vaši prijatelji i porodica, koji vam pomažu da održite simptome pod kontrolom. Redovna komunikacija sa drugima, oči u oči, je najbolji način da se smirite i oslobodite stresa. Nastavite komunikaciju sa drugima tako što ćete nataviti da radite ili idete u školu. Razmislite o volontiranju negde, uključivanju u grupu za podršku ili učlanjenju u neki klub kako biste provodili vreme sa ljudima koji imaju slična interesovanja kao i vi. Dok god ste okruženi ljudima, osećaćete se mnogo bolje.
  2. Izborite se sa stresom. Mnogo stresa može dovesti do shizofreničnih epizoda, jer se povećava lučenje hormona kortizola. Postoji mnogo načina da smanjite nivo stresa – na primer, pokušajte sa tehnikama opuštanja kao što su meditacija i joga.
  3. Vežbajte redovno. Vežbanje zaista može smanjiti pojavu simptoma šizofrenije, poboljšati vam koncentraciju i energiju i pomoći da se osećate smirenije. Potrudite se da svaki dan vežbate bar 30 minuta, a ako želite, podelite vežbe u tri dela od 10 minuta. Pokušajte sa ritmičkim vežbanjem koje uključuje i noge i ruke, a preporučljive su šetnje, trčanje, plivanje i ples.
  4. Spavajte dovoljno. Kada pijete lekove protiv šizofrenije, verovatno će vam biti potrebno više sna od standardnih 8 sati. Većina šizofreničara ima problema sa spavanjem, ali redovno vežbanje i izbegavanje kofeina vam može dosta pomoći.
  5. Izbegavajte alkohol, droge i nikotin. Zavisnost od raznih supstanci može iskomplikovati lečenje šizofrenije i pogoršati simptome. Čak i pušenje može smanjiti efikasnost nekih lekova za shizofreniju. Ako ste zavisni od bilo čega, potražite stručnu pomoć.
  6. Jedite redovno i hranite se zdravo kako biste izbegli simptome koji se mogu javiti zbog oscilacija šećera u krvi. Omega-3 masne kiseline iz masne ribe, ribljeg ulja, indijskog oraha i lanenog semena mogu vam poboljšati koncentraciju, smanjiti zamor i pomoći kod promena raspoloženja.

Uzroci šizofrenije

Iako uzroci šizofrenije nisu u potpunosti poznati, za sada se veruje da šizofrenija nastaje kao rezultat kompleksne interakcije genetskih i environmentalnih faktora.

Genetski faktori

Iako se shizofrenija prenosi genetski, oko 60% šizofreničara nisu imali u porodici osobe sa ovim oboljenjem. Takođe, mnogi ljudi koji su genetski predisponirani da dobiju shizofreniju nikada ne obole od ove bolesti.

Environmentalni faktori

Istraživanja su pokazali da nasleđeni geni čine osobu podložnijom šizofreniji i tada environmentalni faktori mogu biti ključni faktor za pojavu ovog poremećaja. Sve više istraživanja ukazuje na to da je stres glavni faktor, bilo tokom boravka u majčinoj materici ili kasnije. Ovi faktori mogu podrazumevati sledeće:

  • Prenatalno izlaganje virusnoj infekciji
  • Nizak nivo kiseonika tokom porođaja (zbog dugačkog porođaja ili prevremenog porođaja)
  • Virusna infekcija u najranijim godinama života
  • Ran gubitak jednog ili oba roditelja ili razdvajanje od njih
  • Fizičko, emotivno ili seksualno zlostavljanje u detinjstvu

Abnormalna moždana struktura

Osim abnormalnih biohemijskih procesa u mozgu, abnormalnosti u strukturi mozga mogu igrati značajnu ulogu u javljanju shizofrenije. Ipak, malo je verovatno da je shizofrenija rezultat samo jednog problema u samo jednom delu mozga.

Dijagnostikovanje shizofrenije

Dijatnoza shizofrenije se postavlja tek nakon kompletne psihološke evaluacije, na osnovu medicinske istorije, fizičkog pregleda i laboratorijskih testova koji uključuju druge medicinske uzroke pokazanih simptoma.

Kriterijumi za dijagnostikovanje shizofrenije

Prvi kriterijum je javljanje dva ili više navedenih simptoma u trajanju od najmanje mesec dana:

  • Halucinacije
  • Deluzije
  • Dezorganizovan govor
  • Dezorganizovano ponašanje i katatonično stanje
  • Negativni simptomi (ravnodušnost, bezosećajnost, apatija, pacijent retko priča)

Drugi kriterijumi za dijagnozu

  • Značajni problemi u funkcionisanju na poslu ili u školi, u komunikaciji sa drugim ljudima i sa brigom o sebi
  • Neprestani znakovi šizofrenije koji traju najmanje šest meseci, sa aktivnim simptomima (halucinacije, deluzije) koji traju najmanje mesec dana

Nema drugog mentalnog poremećaja, zdravstvenog problema niti zavisnosti koja može uzrokovati ovakve simptome