Šta su deluzije i deluzioni poremećaj

Deluzija je ukorenjeno ubeđenje koje se ne menja (drugim rečima, zabluda), čak i kada je osoba suočena sa suprotnim dokazima.

Deluzije se smatraju bizarnim kada su sasvim jasno neverovatne i neshvatljive ljudima koji pripadaju istoj kulturi. Primer bizarne deluzije je kada individua veruje da su njegovi/njeni organi zamenjeni tuđima i to bez vidljivih rana ili ožiljaka. Primer nebizarne deluzije je verovanje da je neko pod policijskom prismotrom, uprkos nedostatka dokaza.

Deluzioni poremećaj je termin kojim se označava stanje u kome neki pojedinac ispoljava jednu ili više deluzija, mesec dana ili duže.

Deluzioni poremećaj se razlikuje od shizofrenije i ne može da se dijagnostikuje ukoliko osoba ispunjava kriterijume za shizofreniju.

Ako neka osoba ima deluzije, funkcionisanje obično nije umanjeno i ponašanje nije očigledno čudno, uz izuzetak same deluzije.

deluzije

Uzete zdravo za gotovo, deluzije mogu da deluju uverljivo, a pacijent izgleda sasvim normalno, sve dok neko sa strane ne spomene njihove deluzivne teme. Takođe, ove deluzije nisu posledica zdravstvenog stanja ili zloupotrebe supstanci.

Postoji nekoliko vrsta deluzionih poremećaja, tačnije podtipova, a svaka vrsta obuhvata određenu temu u sklopu deluzije pacijenta.

U najčešće podtipove deluzija spadaju:

  • Erotomanski podtip – Osoba veruje da je neko, obično iz višeg društvenog sloja, zaljubljen u nju/njega.
  • Grandiozni podtip – Osoba veruje da ona /on ima neki veliki, ali neotkriveni talenat ili uvid u nešto, poseban identitet, znanje, moć, samopoštovanje ili odnos sa nekim poznatim ili sa Bogom.
  • Ljubomorni podtip – Osoba veruje da je njen/njegov partner neveran.
  • Progoniteljski podtip – Osoba veruje je ona/on žrtva prevare, špijuniranja, omamljivanja drogom, praćenja, klevete ili nekog oblika zlostavljanja.
  • Somatski podtip – Osoba veruje da ona/on ima fizičke osećaje ili telesne disfunkcije, kao što su neprijatni mirisi ili insekti koji gmižu ispod kože, ili pati od opšteg lošeg zdravstvenog stanja ili nekog defekta.
  • Mešoviti podtip – Osoba ispoljava deluzije koje su karakteristične za više pomenutih podtipova, ali nijedna nije dominantna.
  • Neodređeni podtip – Deluzije neke osobe ne potpadaju ni pod jedan opisani podtip ili ne mogu jasno da se odrede.

Pored navedenog, deluzioni poremećaj može da se odredi kao bizarni sadržaj.

Najčešći oblik deluzionog poremećaja je progoniteljski (persekutorni). Ipak, ovaj poremećaj je redak, a procenjuje se ga u nekom trenutku života doživi oko 0,2% ljudi.

Deluzije se podjednako javljaju i kod muškaraca i kod žena. Pojavljuje se u različitoj dobi  – od adolescencije do poznih odraslih godina, ali se obično javlja kod starijih osoba.

Simptomi

Primarna karakteristika deluzionog poremećaja je prisutnost jedne ili više deluzija, koje traju najmanje mesec dana. Ove deluzije mogu da se smatraju bizarnima ako su sasvim jasno neverovatne i kada su neshvatljive pripadnicima iste kulture. Za razliku od toga, nebizarne deluzije odražavaju situacije koje se događaju u stvarnom životu, ali ne i u životu osobe sa deluzijom.

Osobe sa deluzionim poremećajem obično dobro funkcionišu, ako se izuzme deluzija (deluzije) i ne ispoljavaju očigledno čudno ili bizarni ponašanje. Ako je nekoj osobi dijagnostikovan deluzioni poremećaj, bilo koji manični ili depresivni napad koji pretrpi mora da bude kratkog trajanja u odnosu na deluzione periode. Pored toga, deluzije ne smeju da se pripisuju dejstvu supstanci ili nekih drugih oboljenja.

Bes i nasilno ponašanje mogu da budu prisutni kod pacijenata sa progoniteljskim, ljubomornim ili erotomanskim deluzijama. Obično osobe sa deluzionim poremećajem nisu u stanju da prihvate da su njihove deluzije iracionalne ili netačne, čak i kada su u stanju da prepoznaju da drugi ljudi doživljavaju njihove deluzije na takav način.

Uzroci

Deluzioni poremećaj je retko oboljenje i teško je za ispitivanje; posledica toga je da se njemu ne posvećuje prevelika pažnja u kliničkim ispitivanjima.

Premda je uzrok nepoznat, neka ispitivanja ukazuju da se kod pojedinaca deluzije javljaju kao način za prevazilaženje ekstremnog stresa ili potiskivanja traume. I genetika može da doprinese razvoju deluzionog poremećaja. Veće šanse za dijagnostikovanje deluzionog poremećaja imaju osobe čiji članovi porodice pate od shizofrenije ili shizotipnog poremećaja ličnosti.

Lečenje

Deluzioje suveliki izazov za lečenje. Osobe sa ovim oboljenjem retko priznaju da su njihova uverenja deluzivna ili problematična, pa zbog toka retko i traže pomoć. Ako se leče, lekar obično teško uspostavlja terapeutski odnos sa njima.

Pažljiva procena i dijagnoza su presudne za lečenje deluzionog poremećaja. Pošto su deluzije često dvosmislene i prisutne i kod drugih oboljenja, lekaru može da bude teško da se prilikom dijagnostikovanja u potpunosti usredsredi samo na deluzioni poremećaj. Pored toga, trebalo bi da se prepoznaju i leče i paralelni psihijatrijski poremećaji.

Lečenje deluzionog poremećaja često podrazumeva i psihofarmakologiju i psihoterapiju. Pošto je ovo oboljenje po prirodi hronično, strategije lečenja bi trebalo da se usklade sa individualnim potrebama pacijenta i da se usredsrede na održavanje socijalnog funkcionisanja i poboljšanje kvaliteta života. Prioritet bi trebalo da budu uspostavljanje terapeutskog savezništva i postavljanje ciljeva lečenja, koji su pacijentu prihvatljivi.

Izbegavanje direktnog suprotstavljanja deluzivnim simptomima povećava šanse za saglasnost sa lečenjem i reakciju na tretman. Hospitalizacija se preduzima ako postoji zabrinutost zbog samopovređivanja ili nasilnog ponašanja.

Antipsihotični medikamenti mogu da se koriste za lečenje deluzionog poremećaja, mada istraživanja njihove delotvornosti u ovom obliku lečenja nisu ubedljiva. Ispitivanja pokazuju da somatske deluzije verovatno bolje reaguju na antipsihotičnu terapiju, nego druge vrste deluzija.

Antidepresivi, kao što su selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI) i klomipramin, takođe su se pokazali uspešnima u lečenju somatskog podtipa deluzionog poremećaja.

Za većinu pacijenata sa deluzionim poremećajem, od koristi su neki oblici terapija psihološke podrške. Ciljevi terapija psihološke podrške podrazumevaju lakše pristajanje na tretman i obrazovanje o bolesti i načinu lečenja. Edukativna i socijalna intervencija mogu da podrazumevaju učenje socijalnih veština (kao što je izbegavanje razgovora o deluzivnim ubeđenjima u društvenom okruženju) i svođenje faktora rizika na najmanju meru, uključujući pogoršanje čulnih osećaja, izolaciju, stres i izazivanje nasilnog ponašanja. Obezbeđivanje realističnog usmeravanja i pomoći pri suočavanju sa problemima poteklim iz deluzionog poremećaja, mogu da budu veoma korisni.

Kognitivni terapeutski pristup može da bude koristan za neke pacijente. Kod ove vrste terapije, terapeut koristi interaktivno ispitivanje i bihejvioralne eksperimente da bi pomogao pacijentu da identifikuje problematično verovanje i zameni ga drugačijim, prihvatljivijim načinom mišljenja. Razgovor o nerealnoj prirodi deluzivnih ubeđenja trebalo bi da se vodi obazrivo i samo nakon uspostavljanja prisnosti sa pacijentom.

Pored ohrabrivanja pacijenta sa deluzionim poremećajem da potraži pomoć, porodica, prijatelji i vršnjačke grupe mogu da pruže podršku i ohrabrenje. Važno je da ciljevi budu dostižni, pošto pacijent koji je pod pritiskom ili je izložen stalnoj kritici drugih, veoma lako može da doživi stres, što vodi pogoršanju simptoma. Pozitivni pristup može da bude od koristi i verovatno delotvorniji na duže staze od prigovaranja.

Povezano